Kosovsko pomoravlje, uz Sever Kosova – prostor na kome se nalazi najveća zajednica kosmetskih Srba, njih oko 32.000. Nekada je taj broj bio dvostruko veći, ali je usled svih dešavanja – ratnih i posleratnih zbivanja, veliki broj ljudi napustio ovaj deo Kosova i Metohije i otišao mahom u inostranstvo – u potrazi za boljim životom.
Ekipa KoSSeva našla se juče u kosovskopomoravskom selu Gornje Kusce, nadomak Gnjilana. Nekada je ovo selo pripadalo opštini Gnjilane, a sada, po kosovskom zakonu, pripada Novom Brdu. Po rečima samih meštana, ova srpsko selo danas broji oko 400 kuća.
Ono što odmah upada u oči jeste veliki broj dece. Deca su se okupila u centralnom delu sela gde se nalazi osnovna škola "Petar Petrović Njegoš", kao i novoizgrađeno dečje igralište gde ovi mališani provode najviše slobodnog vremena.
Uprkos teškim uslovima u kojima žive, ova deca su vesela i nasmejana, spremna za razgovor.
Na pitanje kako žive, većina njih odgovara kratko – "super". Pitamo ih, da li ipak, postoji nešto što im nedostaje – odgovaraju da im treba "balon sala" gde bi mogli da igraju fudbal.
"Voleo bih da igram sa drugarima fudbal, da imamo balon, jer kada pada kiša ne možemo da igramo," odgovara dvanaestogodišnji Nikola Stojanović koji pohađa šesti razred osnovne škole u Gornjem Kuscu. Ljubopitljivo dotrčavaju još trojica crnomanjastih dečaka – desetogodišnji Aleksandar Kocmanović, i dvanestogodišnji Nenad Nasković i Luka Cvetanović. Vide da pričamo sa njihovim drugom, a hteli bi i oni da "kažu nešto za novine".
"Imamo skoro sve, jedino nam nedostaje balon," odgovaraju skoro jednoglasno ovi dečaci.
Nedaleko od njih stoji grupica srednjoškolaca. Iako u tinejdžerskim godinama, ništa se manje ne ustručavaju od razgovora, kao i njihovi mlađi drugari. Kažu nam da su bili zajedno sa šesnaestogodišnjim Veliborom Petrovićem koga je, krajem oktobra, napala grupa albanskih mladića.
Ovi mladići iz Gornjeg Kusca pohađaju srednju školu u Šilovu i svaki dan organizovanim prevozom odlaze do škole i vraćaju se.
Oni kažu da se u selu osećaju "100 posto bezbedno", te i da su svi mladi složni, i da kad god izlaze, izlaze u grupama – zajedno.
"Daj Bože da ih kazne, ali ovde na Kosovu nema pravde"
Odlazimo do kuće Velibora Petrovića. Dočekuje nas njegova devetogodišnja sestra Nikolina – sa posluženjem.
Velibor se priseća događaja od 25. oktobra ove godine. Objašnjava nam šta se dogodilo kada je napadnut. Tom prilikom zadobio je povrede uha i prelom vilice.
"Udarili su me motkom koja je imala eksere. Pao sam, izgubio svest i od tada se ničega ne sećam šta je dalje bilo," govori mirno.
On se naizgled oporavio, ali, po rečima njegovog oca, očekuje ga još jedna hiruška intervencija.
"U petak idemo u Mitrovicu, treba da mu skinu jednu žicu iz vilice, a za mesec dana imaće još jednu veću operaciju, nadam se da će sve biti dobro," objašnjava zabrinuto Veliborov otac, Zoran Petrović i dodaje:
"Bili smo na sudu i dali izjavu. Sada čekamo, ima osumnjičenih – njih troje, četvoro. Daj Bože da ih kazne, ali sumnjam, ovde na Kosovu nema pravde."
Penzioneri: "Umesto da budemo nagrađeni, mi smo oštećeni"
U jednoj od dugih seoskih ulica, nailazimo i na starije meštane. Za razliku od mlađih, stariji nisu bili toliko voljni da razgovaraju.
Na pitanje da nam kažu kako žive, odmahuju rukom i kratko odgovaraju – loše.
Međutim, jedan od meštana Gornjeg Kusca, Draško Vasić, žali se na iznos penzije koju prima.
"Posebno penzija za Srbiju, posebno za Kosovo, gde ima to?! Oni sami nas iseljavaju, ako se prijaviš u Srbiju, imaš 10.000 više penziju nego što imaš na području Kosova, a mi smo Srbi, čuvamo Srbiju ovde. Umesto da budemo nagrađeni, mi smo oštećeni," objašnjava Vasić.
Malo je vremena jedan dan da se sazna život ovog sela. Poput kontrasta raspoloženja novih i starih generacija, tako i iza nas, uz jednu seosku ulicu – ostaje kontrast starih, spaljenih kuća i zapuštenih dvorišta i onih novoizgrađenih i sređenih. Dovoljno je, ipak, da osetimo da ovo selo u kosovskom pomoravlju opstaje tako što se u njemu sve vreme meša novo i staro.
Pročitajte još:
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
