Šaša o Trampovoj borbi protiv duboke države: Kuća uvek pobedi

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Piše: Demuš Šaša (Demush Shasha)

Ratom koji je Tramp najavio protiv „deep state-a“ (duboke države) smatra se izgubljenim, jer u politici važi isti princip kao i u njegovoj prethodnoj profesiji – kuća uvek pobedi.

Nekada je u Americi „javni neprijatelj broj 1“ bio Al Kapone ili Osama bin Laden, ali danas, pod Amerkom Trampa, „javni neprijatelj broj 1“ je „deep state“. Pod terminom „deep state“, Tramp obuhvata celu američku vladu, ali posebno zvaničnike koji su deo obaveštajnog, pravosudnog, vojnog, policijskog i diplomatskog aparata. On ih vidi kao glavne prepreke za sebe, ali i za viziju koju ima za Ameriku. „Uništenje deep state-a i vraćanje vlasti američkom narodu“ bila je jedna od glavnih obećanja Trampa tokom njegove izborne kampanje.

Trampov sukob sa deep state-om traje od prve predsedničke godine. On je bio izuzetno frustriran američkom birokratijom, za koju je smatrao da aktivno sabotira njegov prvi mandat. „Ruska afera“ i saslušanja u Kongresu o njegovom mogućem smenjivanju bili su primeri rata deep state-a protiv Trampove predsedničke funkcije. Tramp je vidio deep state svuda.

Sudovi su blokirali njegove izvršne odluke. Ceo pravosudni sistem je istraživao njegove poslovne poduhvate i saradnike. Obaveštajna zajednica je dovodila u pitanje njegove saveze sa američkim neprijateljima u svetu. Američki diplomate su odbijale da sprovedu Trampove politike, jer su ih smatrali suprotnim interesima Amerike. Američki generali su preduzimali dodatne mere kako bi osigurali da Trampovi nalozi ne ugroze ključne interese nacionalne sigurnosti. Čak su i američki zvaničnici odgovorni za sprovođenje izbornih procesa u Americi, optuženi da su „ukrali“ izbore 2020. godine. Štaviše, i naučna zajednica bila je optužena da je deo deep state-a, jer je tokom pandemije kovida 19 bila u sukobu sa Trampovim idejama, poput tvrdnje da konzumacija Domestosa pomaže u borbi protiv virusa. Tako je ime doktora Entonija Faučija postalo sinonim za deep state u Trampovom svetu. Ukratko, u Trampovoj percepciji, deep state je glavni krivac za podrivanje njegove prve predsedničke funkcije i stoga je danas njegov glavni neprijatelj u borbi za drugi mandat.

Zbog toga, Tramp danas postavlja ljude na ključne pozicije u američkoj administraciji koji nemaju nikakve veze sa američkim establišmentom i institucijama, ali su spremni da ostvare njegovo obećanje o „uništenju deep state-a“.

Frustracija Trampa prema američkim institucijama i birokratiji nije ništa novo. Od samih početaka formiranja modernih država, sa podelom vlasti kao ključnim elementom organizacije, postojali su konstantni napetosti između izvršne vlasti i drugih grana vlasti. Ipak, ponekad su ove napetosti postojale čak i unutar same izvršne vlasti. Car Vilhelm II se često žalio zbog nemogućnosti da kontroliše svoje generale. Danas postoji širok konsenzus među istoričarima da je agresivno širenje nemačke vojne mornarice i raniji planovi za mobilizaciju nemačke vojske – oba koja su bila izvan kontrole političkih lidera – bila jedan od glavnih uzroka Prvog svetskog rata.

Ove unutrašnje napetosti u izvršnoj vlasti je dobro prepoznao i bivši američki predsednik Džon F. Kenedi. Kada su mu jednom predložili ideju, Kenedi je odgovorio: „To je sjajna ideja, sada moramo da vidimo kako da ubedimo i Vladu da je prihvati.“ Godinama kasnije, drugi američki predsednik je shvatio ograničenja moći predsedničke funkcije. Tokom kampanje, Džimi Karter je predložio povlačenje američkih trupa iz Južne Koreje, ali kada je došao na vlast, CIA i Ministarstvo odbrane su se pobrinuli da to nikada ne postane stvarnost. Kako je rekao jedan visoki zvaničnik Pentagona tog vremena: „Počeli smo našu standardnu strategiju: diskutuj, predloži, odloži, blokiraj.“ Na kraju je Karter odustao od te ideje.

U savremenom svetu, napetost između političara i institucija koje bi trebalo da im služe, naročito je postala očigledna tokom vladavine bivšeg britanskog premijera Tonija Blera. Od trenutka kada je došao na vlast, Blerova vlada je bila viđena kao ambiciozna i željna da agresivno sprovede različite reforme za koje je imala demokratski mandat. Ovo je bilo u suprotnosti sa osnovnim shvatanjem glavne funkcije izvršne vlasti: britanske civilne službe.

Britanska civilna služba je smatrana jednom od najstarijih stubova britanske države, te je stoga uvek uživala visoku nezavisnost u svom funkcionisanju. Čak je i njen formalni naziv sugerisao da služi „kruni“, a ne Vladi. Tako je, od samog dolaska na vlast, Blerova vlada ušla u dugotrajan konflikt sa britanskom civilnom službom. Tamo gde je Blerova vlada želela promene, civilna služba je tražila oprez. Gde je vlada želela brzinu, civilna služba je tražila strpljenje. U celom tom procesu, šef kabineta premijera Blera, Džonatan Pauel, zaključio je da „naš sistem kontrole i ravnoteže je izgrađen da spreči radikalne promene, a glavno oružje ovog sistema je civilna služba“. Čak je i sam premijer Bler priznao poteškoće u efikasnom upravljanju civilnom službom kada je, mnogo godina kasnije, rekao da civilna služba ne prihvata promene i da „ako postanete njen zatvorenik, nećete postići ništa, samo ćete se vrteti u krug“.

Napetost između političara i javnih službenika je posledica neizbežnog konflikta između kratkoročnih interesa političara i dugoročnih ciljeva javnih službenika.

Političke stranke funkcionišu unutar ciklusa koji traje četiri do osam godina, što je relativno kratko vreme u poređenju sa vremenom trajanja institucija. Jasno je da političari teže da postignu što više unutar tog kratkog vremenskog okvira, a ponekad nisu ustručeni da žrtvuju i moralne vrednosti. S druge strane, javni službenici funkcionišu u skladu sa mnogo strožim etičkim kodeksom i rade unutar dalekosežnijeg vremenskog okvira. U stvari, oni deluju u kontinuitetu, jer tradicionalno nastavljaju institucionalnu baštinu svojih prethodnika. Političari dolaze i odlaze, ali sudovi, obaveštajna zajednica, vojska, policija i civilni službenici ostaju.

To je i razlog zašto će Tramp jednog dana shvatiti da je rat protiv „deep state-a“ rat koji je već izgubljen, jer u politici važi isti princip kao i u njegovoj prethodnoj profesiji – kuća uvek pobedi.