Šamar "zahvalnosti"

Fadilj Ljepaja i ja na portalu Kossev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.

Protekle nedelje srpska javnost još jednom je bila konsternirana ponašanjem zvaničnika „Republike Kosovo“. Edita Tahiri, glavni pregovarač iz Prištine u tehničkom dijalogu s Beogradom, najavila je „nove teme za razgovor“, na kojima će Priština insistirati.

Između ostalog, pomenula je „međudržavnu demarkaciju granice između dve zemlje“, „poništavanje svih srpskih paralelnih struktura na Kosovu“ radi čega će se „u Briselu formirati trilateralna grupa“, a najvažnije je „pitanje ratne odštete“, odnosno „pitanje ratne reparacije za štetu koja je napravljena na Kosovu od strane Srbije u svim aspektima, bilo da je u pitanju ljudska šteta, bilo materijalna, kulturna, verska, itd.“.

Ostavimo sada po strani bizarnu ideju da predstavnici etničke manjine na nekoj teritoriji koji su nastojali da izvrše (i u mnogome uspeli) ratnu secesiju (terorizmom i brojnim zločinima protiv civilnog stanovništva), sada, povrh svega još traže da im oštećena država, od koje su se otcepili, isplati i ratnu odštetu (!?). No, ono što najviše upada u oči jeste manir albanske strane da pre nego što izvrši svoje obaveze iz prethodne runde pregovora – a u ovom slučaju to je uspostavljanje Zajednice srpskih opština – u pregovorima poteže nova sporna pitanja, iako je srpska strana uredno izvršila većinu obaveza koje je preuzela.

Manir ignorisanja sopstvenih obligacija (Brisel 1. i Brisel 2), uz zahtev srpskoj strani da ispuni svoje obaveze, kao i tovarenje novih i novih revandikacija partnerima u pregovorima, pokazuje: 1) ili političko-diplomatsku neozbiljnost i nezrelost zvaničnih predstavnika kosmetskih Albanaca; 2) ili njihovu drskost i bezočnost, jer je utisak da se cela klasa „kosovarskih zvaničnika“ ponaša poput razmaženog deteta, prezaštićenog od strane svojih tutora (SAD i EU); 3) ili dodvoravanje domaćim šovinističkim snagama, onima koji su bacali suzavac i neprijateljima ZSO iz redova agresivne opozicije, kako bi im se umilili da smanje pritisak na vladajuće strukture zvanične Prištine.

Koje god da je od ova tri objašnjenja tačno, ostavlja mučan utisak na srpsku javnost i teško da može ubrzati donošenje bilo kakvog sporazuma srpske i albanske strane.

Bojim se da je ignorisanje postavljenih pitanja i neprestano otvaranje novih tema iz prošlosti, kojima bi trebalo dokazati globalno-istorijsku srpsku „krivicu“ i globalno-istorijsku albansku „nevinost“, karakteristično, nažalost, i za ovaj naš dijalog. Svoju prošlu kolumnu završio sam pitanjem: „U Srbiji je više desetina pripadnika srpskih oružanih formacija osuđeno. Da li je na Kosovu, zbog zločina nad srpskim civilima, pravosnažnu presudu dobio ijedan `učekaovac`, uvaženi kolega Ljepaja?“.

Pravila našeg dijaloga, koja smo prihvatili potpisujući ugovor kojim su predviđena, kažu da se naše kolumne završavaju pitanjem sagovorniku, na koje on odgovara na početku svoje sledeće kolumne. Nije prvi put da se to pravilo u našem dijalogu krši. Ali baš zato prekršilac uporno traži da sagovornik odgovori na pitanje do kojeg mu je stalo. Neobičan manir, zar ne?

Ipak ću odgovoriti, uvaženi sagovorniče, na Vaše pitanje o presudi niškog suda osmorici pripadnika OVK zbog terorističkog akta izvršenog 1998. godine. Smatram da je problematično to što je presuda izrečena u odsustvu optuženih, što dodatno derogira uverenje o efikasnosti pravosudnog sistema Srbije. Ali, ta presuda možda ipak ima smisla, jer ukoliko se ne postigne istorijski dogovor Srba i Albanaca u vezi s Kosovom, država Srbija će imati pravo da se, u izmenjenim geopolitičkim okolnostima, jednoga dana vrati na Kosovo i sprovede svoje zakone i sudske presude. Baš kao što se Hrvatska, 1995. godine, vratila na teritoriju Republike Srpske krajine, sprovodeći svoje zakone i presude, da bi danas bila ponosna članica Evropske unije.

Naravno, nipošto ne mislim da bi Srbija u toj – kondicionalnoj – situaciji trebalo da primeni hrvatski model etničkog čišćenja. Samo kažem da svaka država ima pravo da se vrati na teritoriju koja je izvršila secesiju, te da, ukoliko ne bude sporazuma, Srbija zadržava to pravo kada je reč o Kosovu i Metohiji.

U tom smislu moje eventualno ohrabrivanje kosovskih Srba da se integrišu u institucije „Republike Kosovo“, na čemu u svojoj prošloj kolumni insistira moj uvaženi sagovornik, može doći samo kao deo istorijskog i održivog srpsko-albanskog sporazuma. Ali, za sporazum su potrebne dve strane. Srbija svoje obaveze iz sporazuma Brisel 1. i 2. uglavnom uredno izvršava – čak je zvanični Beograd instruirao Srbe u kosovskoj „skupštini“ da svojim prisustvom omoguće izbor Hašima Tačija za „predsednika Republike Kosova“. Zauzvrat, Srbi, ne samo da nisu dobili obećanu Zajednicu srpskih opština, već je i zvanični Beograd dobio, umesto zahvalnosti, šamar–zahtev za ratnu odštetu!

Šta Vi mislite o tom „pregovaračkom“ maniru, i o tom načinu „revanširanja“ partneru, pošto je on prethodno pokazao dobru volju, uvaženi kolega Ljepaja?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.