Vesti online su nedavno bile sa Srbima u Metohiji i priču o njima i problemima sa kojima se suočavaju, tokom proteklih dana su objavljivale u više nastavaka. KoSSev, uz dozvolu autora, Jelene Petković, ovu reportažu prenosi u tri nastavka. Starci su žrtve napada, a mladi ekonomije. Ukratko, to je priča Srba u Metohiji. Prvi su već na takav život navikli; kamenice u njima bude inat. Ali tamo gde one ne dobace, efikasno tera nemaština. Mladi odlaze trbuhom za kruhom, jer je od svih tih davanja Beograda za Kosovo poslednjih 17 godina, ipak izostao jedan od najvažnijih: plan održive ekonomije. Danas objavljujemo treći i poslednji deo reportaže.
Prizren je takav grad. Na svakog prolaznika ostavi poseban utisak. Jutrima, kada ga iz grudi ispušta gusta magla nekima liči na Sarajevo u malom. Oni koji se od Štrpca spuštaju prateći tok Bistrice u rascvetanim ulicama vide srpski Jerusalim, tražeći na obodima tvrđave mrki pogled cara Dušana.
|
Samo nas Bog čuva Slaviša između ostalog boluje od slip apneje, u krevet ne sme bez maske i pije šaku lekova. "Supruga prima minimalac. Deca kupe lekove, pa pošalju. Ako može neko da živi sa 11.500 dinara, a treba da se plaća struja, voda, đubre, komunalije, lekovi da se kupe – neka kaže. Hvala ko da, ali da znate, Crveni krst Srbije nam je prošlog Božića dao četiri litra ulja, dva kilograma šećera i vreću praška od tri kilograma. Za Uskrs smo dobili po 60 jaja i dva i po litra ulja. To je sve. Opet, hvala Bogu, nekako nas on čuva," kaže Slaviša. |
Treće opčini kako četiri slapa sa Šadrvana i malena, a brza reka, kao voda bačena na ugljevlje, hukom ukrote hiljade glasova. Nekima Prizren miriše na goranske ćevape. Ima i onih koji i danas na brzinu zgrabe fišek u "Vardaru", pa polako zubima razdvajaju semenke uživajući u izazovu za visoke ženske potpetice koje koračaju nizbrdo, starom kaldrmom, pored crkve Svetog Đorđa.
Oko lekara Dragana Ničića Cinoberskog ostalo je na ikoni Bogorodice Ljeviške, koja vekovima stoji u desnom naosu i čeka svoj red. Lekar i pesnik nije imao izbora. Jer druge se gledaju, a ona je viđena.
Dok se autobusom polako vraćao za svoju Čaglavicu pogled mu se zaustavljao na Potkaljaji. Na njenom crnilu kao guravi pilići promaljalo se tek nekoliko obnovljenih srpskih kuća. Preostale su garež, vapaj, bol, sećanje. Ničić je dva puta razmislio pre nego je sutradan na dežurstvo poneo gitaru. Koleginice su lile suze kada im je otpevao ono što mu je cele noći igralo po duši: "A za sreću kad me pitaš, a za sreću kad me pitaš, na dnu duše biljbilj sanjam…"
Tuga i čežnja
U stihovima su završili snovi Slaviše Cvetkovića koga Ničić nikada nije sreo.
"Hiljadu dana, hiljadu noći! Sanjao i čeznuo," pričao je Prizrenac sećajući se pakovanja izbegličkih kofera od Ljiga, preko Kragujevca, Velike Plane, Pokajnice, iščekujući vrećice pirinča, šećera, pasulja, brašna i makarona koje su stizale od Crvenog krsta.
"Toliko sam ga sanjao! Jedan dan za mene u Prizrenu je kao za nekoga mesec dana u Dubaiju," otvorio je dušu Slaviša kada se konačno vratio u novu, na ugljenisanim temeljima izgrađenu, a najlepšu kuću u Potkaljaji. Nije lepa od raskoši, već što će od jednog pejzaža sa njene terase sigurno preskočiti srce. Od Prizrena koji se otvara na dlanu, ili crkve Svetog Spasa, ograđene, a bez krova.
Okrenuo je ključ u kineskom katancu na ulazu u portu.
"Dok sam živ, ja ću živeti u Prizrenu, to sam vam već rekao. Supruga i ja smo čvrsto rešili, prvo sami sa sobom, a posle i sa decom," izustio je Slaviša, tek da podvuče da se za dve i po godine od kada se vratio u rodni grad njegovo srce nije promenilo ni za milimetar.
|
Spor oko parcele Kuća Cvetkovića u Potkaljaji nije obnovljena, jer se pojavio navodni drugi vlasnik parcele. Slaviša ima sve dokaze. "Predao sam u Privrednom sudu u Prištini tužbu, ali me dve godine niko nije pozvao na ročište. Ne znam šta je u pitanju. Da li je korupcija ili šta, ne znam." |
Mladi, vratite se
Sa suprugom Sunčicom živi u njenoj rodnoj kući Šemića, čuvenoj familiji u kojoj su svi od reda talentovani za muziku i igru. Slaviša nema penziju, pa je od komšije Albanca pozajmio malo srebra. Pažljivo vadi iz kutijica leptire namenjene da slete niz nežan ženski vrat.
"Pravim, a nemam kome da prodam. Zaposlenja nema ni za Albance, a kamoli za naše povratnike. Nas je ovde 15-20 Srba, a ni takvi ne možemo da se složimo među sobom," izustio je, pa odmerio:
"Ali, pozvao bih mlade da se vrate. Možda bi nešto bilo kada bi bilo više Srba u Prizrenu. Kada bi se država malo više angažovala da vrati Srbe, Prizrence. Mladi čovek negde u Srbiji radi za 200 evra, a ovde ti je to ko da u džepu imaš 50.000 evra. Ako se mladi ne vrate, i ovo što je staro što živi u ove kuće, kada to, ne daj bože pomre, od srpstva u Prizrenu nula."
Čuvari Vidosavine zadužbine
Vidosava, žena nekog Novaka, srpskog velikaša toga vremena, u selu Crkolez je podigla crkvu. Bilo je to u drugoj polovini 14. veka, kada je prateći gradnju u porti dud kalemila grančicom iz Pećke patrijaršije ubranom, predanje kaže, sa krošnje drveta koji je Sveti Sava doneo iz Jerusalima. Vidosava je crkvu posvetila Svetom Jovanu, ostavivši meštanima da o Usekovanju kuvaju žito, čiste pastrmku i unapred se dogovore koje će od 85 domaćinstava te godine preuzeti čast i slavski kolač.
Ne zna se je li Vidosava uzvišenje za svoju zadužbinu izabrala jer je kao devojčica sa njega oči pojila širinom Metohije, ali se zna da je amanet toliko duboko usadila, da nit nije prekinuo nijedan od svih tih ratova i nemira u narednih šest i po vekova. Pa ni danas kada je u selu samo 17 domaćinstava.
Istorija na Kosovu išla je svojim tokom, a Srbi u Crkolezu svojim. Zato njihove kuće uglavnom nisu neomalterisane, povratničke, one na kojima samo jedna noga stoji na pragu, već najčešće od kamena u zidove nabijenog blatom, sa drvenim prozorskim oknima, sveže okrečenim plavom i zelenom.
Nema odlaska
"Crkva nikada nije paljena, pa ni u zadnjem ratu. Bilo je pokušaja tokom Drugog svetskog rata, ali je neka starica to videla i spasla je. Mi, koji oko nje živimo, nikada nismo odlazili. Prvih dana kada se naša vojska povukla 1999. godine, ostalo je nas nekoliko. U našem delu dva brata, Beloševići i Savići, a pola kilometra dalje Vučići i Tijanići. Ostatak sela je spaljen, više od 50 odsto kuća," priča u dahu Radojko Savić.
Njemu je 69 godina, a u Crkolezu živi sa suprugom i sinom. Prosveti je ostavio četiri decenije. Poslednje godine radnog staža nizao je u 2000. otvorenoj seoskoj osnovnoj školi Jedinstvo. Politika Vlade Srbije tada je bila samo da se selo vrati, podseća.
|
Zavisimo od Kancelarije "Ko ima platu i radi, dobija iz Srbije. Iz kosovskih institucija nemamo ništa. Dosta je teško. Mi bukvalno zavisimo od Kancelarije za Kosovo i Metohiju, ističe Kosta Belošević. |
"Imali smo 15 osnovaca i 22 radnika. Kako se broj učenika smanjivao, nastavnici su odlazili. Došli smo dotle da nam je u selu najveći ekonomski šok i problem što je bez posla u školi ostalo nekoliko meštana, i to mladih. Eto, smanjuje se broj zaposlenih, i baš na Kosovo, i baš ovde. Valjda im je tako bilo najlakše," dodaje na vratima crkve.
Prstom pokazuje mesto u priprati gde se jasno vide dva sloja fresaka. Prve su oslikane u danima gradnje, a ove današnje u 17. veku.
"A mi smo, eto, ostali. To treba ipak ceniti, ja računam tako. Razumem da nema posla, ali ipak se možda za neke stvari daje neki novac gde ljudi ne obavljaju baš ništa," dodaje, stavljajući ruke iza leđa.
"Atar Crkoleza obuhvata 1.707 hektara, ali nijedan pedalj nije na prodaju," promenio je temu pokazujući na kuće ustražarene oko porte.
"Evo, sada možemo da vas odvedemo da vidite kako mlad čovek za svoje pare gradi kuću. Sve što mi, u stvari, pokušavamo jeste da podignemo standard, da ne živimo kao pre 150 godina. I ranije smo bili najsiromašnije selo u opštini Istok, nego smo imali nekog čoveka u Savetu Federacije, pa nam napraviše neki asfaltni put. Davno bilo, ni puta više nema," nastavio je pred strmom nizbrdicom, jedinim putem sa glavne ceste do sela i sigurno neprohodnom po svakom vremenu, osim kada je suvo.
Kosta Belošević tek korača u 30-im godinama. Zaposlen je opštinskom veću, u selu živi sa majkom, tri mlađe sestre koje su na studijama i bratom. Krpe se od simbolične povratničke pomoći i njegove plate.
Ali, Beloševići žive i od malo poljoprivrede. I to još jedna stvar na koju je ovo mestašce ponosno.
"U nas je oko 120 krupne stoke, oko 400 ovaca. Ma, u celom području Osojana nećete naći nikoga koji ima koliko i mi. I sve što možemo, mi uradimo sami. Ne ostavljamo da nam neko drugi radi," pričao je Kosta insistirajući da vidimo ambare i štale pune ovaca i koza.
|
Tehnološki višak "Supruga, troje dece i ja živimo od socijalne pomoći države i dečjeg dodatka, što je oko 23.000 dinara mesečno. Dosta teško živimo. Do pre dve godine sam radio u opštini, ali sam proglašen za tehnološki višak i eto," objasnio je svoju muku Žikica Belošević. |
Zločini bez kazne
Ono što ne mogu sami jeste da se odupru kriminalu. Meštanima Crkoleza malo pa kradu stoku, palili su im seno, odvozili mehanizaciju, automobile. Milosav Belošević za svojih 56 godina nije video ono što je pre mesec dana zatekao kada je ujutru krenuo da napoji krave. Obijen zid, kroz rupu izvedeno osam grla, pa onim strmim, neprohodnim putem nekud odveženi, sve po blatu i kiši. Policiju ni takav nije uspeo da odvede do lopova.
"Živim od stočarstva i poljoprivrede i možete misliti kako mi je bilo. Meni je to prva pljačka, ali su u selu i ranije pljačkali. Jednom su ukrali traktor, drugom devet grla, ispraznili mu štalu, odvezli kola… Teško je ovako da se živi, ali, opet, moglo bi i da se preživi samo kada bi i ovi što sa nama žive bili pošteni," kaže Milosav.
Supruga i on želeli su veliku porodicu i ostvarilo im se. Imaju četvoro dece koji su potrčali da oca dočekaju pred vratima, na maloj verandi, gde se i za dobre i za loše vesti okuplja selo. Pomazio je sina po kosi.
|
Pročitajte još: |
Što se nas tiče, mi već prolazimo, ali za mlade je dosta teško. Školu završavaju, ali gde da se zaposle? Nema zaposlenja, to je najgore – slegao je ramena i povukao stolicu Žikici.
"Znate, za nas srednje generacije, mi smo dve trećine života prošli i nekako ćemo da izguramo, a za omladinu ne vidim nikakav izlaz," nadovezao se i Žikica Belošević, sedajući za sto.
Iz čista mira dunuo je vetar, a zemlja pobelela od grada velikog kao lešnik. Da se sakriju, petoro Beloševića i Radojko Savić posedali su uz zid Milosavljeve kuće. Vreme se naglo promenilo, a tema je ostala na stolu.
"Ako država ne može da pomogne, mladi nemaju perspektivu. Da sam mlad, da budem najiskreniji, ne bih ostao nijedan dan ovde. Rođen sam 20 metara od crkve, radio sam u okolnim selima, ali sam se uvek vraćao. Čemu oni da se vrate?" pitao je Savić. Kao tegom povučene, muške glave oboriše pogled. Crna Vidosava, da li to znači da će na slavu u Crkolez domaćini uskoro dolaziti dan ranije, autobusom? Ko ima moć da srušti tvoj amanet?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
