Sa mitrovičke pijace: Sasvim (ne)obične priče

Prohladan novembarski dan. Uobičajen za ovo doba godine. Idemo niz ulicu Kralja Petra I i fotografišemo ulične prodavce, uglavnom su to sredovečni i stariji ljudi. Valjda ih je  nemaština naterala da satima stoje, zebu, prodaju krompir, luk,pasulj, orahe, sir, šargarepu, jabuke… Usluže ponekog kupca i vrate se umorni i ozebli u svoje domove sa nekoiko stotina dinara u džepu. Ima onih koji se vrate sa minusom u novčaniku i najčešće reumom koju 'zarade' tokom hladnih dana.

Sa njima ćemo kasnije da razgovaramo, posle povratka sa pijace. A tamo, samo oko ulaza, na nekoliko tezgi izloženi, jesenji plodovi. Ni kupaca nema mnogo. Nije subota, pijačni dan kada su sve tezge uglavnom zauzete, a cene visoke, više bar za 20 odsto, u odnosu na ostale dane.

Odmah na ulazu, pored nekoliko paketa punih paprika, stoji sredovečna žena iz Babinog Mosta – Stana Petković. Došla je autobusom koji organizovano, svakodnevno osim nedeljom, prevozi Srbe iz Babinog Mosta, Graca, Banjske, Gojbulje…do Mitrovice.

"Krenemo u osam, stignemo u devet  sati, a povratak je u 13 časova," kaže Stana za KoSSev i priča kako je to "mukotrpan posao, ali mora da se od nečega živi":

"Muž ima malu penziju, pa moramo da obrađujemo zemlju. Težak je to posao za stare ljude, posebno kad je sezona, pa dolazim tri, četiri puta nedeljno, ali svaki dinar dobro dođe“.

 Naša sagovornica priča da su zakupili tezgu na pijaci, za koju plaćaju 700 dinara mesečno. Tako ne moraju da robu, koju nisu prodal,i vraćaju nazad. Desi se, kaže, da nekad ne prodaju ništa, ali za svaki džak, ili paket, moraju da plate po 50 dinara, bez obzira na to što plaćaju zakup tezge.

Od nje saznajmo da se u Babinom Mostu živi mirno. Ima Srba i Albanaca, ali nema ekscesa – "svako gleda svoja posla“.

Preko puta Stane, pored tezge, stoji  žena koja želi da ostane anonimna. Prerano oronula od teškog života. Pre 22 godine ostala je udovica, a imala je samo 29 godina i troje dece. Živi u Velikoj Hoči, prima minimalac i bavi se poljoprivredom. Trebalo je podići i školovati decu. Pokazuje čvornovate, žuljevite ruke i kaže:

"Sa ove dve  ruke sam ih odgajila. Ćerke završile fakultete u Mitrovici, a sin završio master studije. Ćerke se udale, a sin je ostao u Hoči i nedavno počeo da radi u školi," priča ova vredna i hrabra žena. 

Kaže da vinograd i baštu obrađuje sama.

"Sadim luk, krompir, papriku…sve imamo svoje. Tezgu nisam zakupila, jer dolazim povremeno. Danas nema kiše, pa sam zbog toga došla…kraj je sezone," kaže i dodaje da je, kad su deca bila manja, dolazila tri puta nedeljno, kad god je organizovan prevoz. Tada je trebalo unapred obezbediti pare za školu, ogrev, zimnicu.

Na rastanku ističe – "evo prodala sam od jutros samo dva kila grožđa, ali inkasant uvek dođe da naplati pijačninu."

Slobodanka Kuzmanović  iz Babinog Mosta dođe dva puta nedeljno. Od minimalca koji prima njen suprug ne mogu se podmiriti  najosnovnije potrebe, posebno kada imate troje dece. Dvoje dece studira, a ćerka treba da doktorira:

"Mora da se radi i zato sam ovde. Prodajem uglavnom povrće, nekad bude dobro, a ima dana kad ne prodam ništa.“

Iz Orahovca na mitrovičku pijacu, tri puta nedeljno, dolazi  Velimir Mojsić:

"Prodajem svoje proizvode, sve što imam – luk, krompir, orahe…Imam vinograd na 35 ari, ali je uništen. Obrađujem 30 ari zemlje koja je blizu kuće. Kako da školujem  decu, dva studenta u Beogradu, ako ne obrađujem zemlju? Od minimalca od 11.000 dinara? Pa to je naučna fantastika. Žena nigde ne radi, pa zajedno se mučimo da deci obezbedimo ono najpotrebnije.“

Velimir kaže da se u Orahovcu teško živi.

"Sve nas je manje, svakog dana  ljudi prodaju kuće, imanja i odlaze," kaže on.

Na susednoj tezgi kante sa sirom, jabuke, paprike, kajmak… Iza stoji krupnija žena iz sela Kijovčić, opština Leposavić.

"Nemojte,molim vas ništa da me pitate," kaže ona, ali kad je saznala da ne mora da nam kaže, pristaje na kratak razgovor.

Suprug, sin i ona nemaju nikakve prihode, osim onih koje steknu od poljoprivrede.

"Imamo zemlju, stoku…Radimo od jutra do mraka…Posla za mlade nema, pa sve što možemo iznosimo na pijacu. Skoro svakog dana smo na pijaci u Leposaviću, a subotom dođemo u Mitrovicu. Danas sam, iako nije pijačni dan, došla da vidim može li nešto da se zaradi, ali nema narod para. Sve je teže,“ kaže ona.

Nakupci su priča za sebe. Najviše je onih  koji odu do naselja zvanog Bošnjačka mahala, kupe robu na veliko po povoljnim cenama, a onda – "ko ne zna za jadac" pazari kod njih .

Vraćamo se u glavnu gradsku ulicu. Preko puta butika "Legend" stoji žena koja tek što je stigla sa robom – donela je zelenu salatu, krompir i pasulj. Odbija da se predstavi.

"Ubiće me, ako kažem ko sam," kaže.

Došla je prvi put u Mitrovicu da pokuša da proda nešto. 

"Ja sam iz sela Dugonjeva, kod Kline u Metohiji. Autobus dolazi samo jednom nedeljno u Mitrovicu i evo došla sam da malo osetim život," kaže.

"Kod nas je nikako. Pre nego sam krenula, pođem iza kuće da uzmem paprike, šest nizova htela sam da donesem i prodam. Ali, paprika nema, nestale preko noći. Tako su mi ukrali kolica koja sam dobila, ukrali nam traktor iz sela. Stoku ne držim, jer znam da će da ‘nestane’ preko noći,“ priča  povratnica u Dugonjevo.  

Saznajemo da je jednom od neke organizacije dobila pet pilića, četiri su  ubrzo uginula, а peto "izraslo u dobru kokošku“.

"Došao mi zet iz Kraljeva pa predloži da je sutra zakoljemo. Ja uveče zatvorim kokošku, a ujutru je nema. Odnesu Albanci sve što nađu. Prijavljivala sam krađe i pretnje, policija dolazila i ništa," dodaje.

"Šta još da vam kažem, u selu nema mladih i moje tri ćerke su u Kraljevu. Dođu ponekad da me obiđu. Imam penziju od muža, primim dva puta mesečno po 4.500 dinara. Kad smo se vratili u selo mene su najčešće napadali. Strah me je, kako da nije? Ostavljali mi preko noći nož na kućni prag, lupali na vrata, ukrali šta se moglo odneti… Imam tri hektara zemlje, onako u jednu kocku. I sve obrađujem, ne dam moje. To im smeta. Na  dva i po hektara sejem pšenicu, platim da mi obrade zemlju, a žito onda prodam Albancima,“ objašnjava ona.

Dok smo razgovarali, samo je jedna žena prišla da pita za cenu krompira i otišla…Na rastanku bili smo prvi kupci, poželeli  joj da proda sve što je donela i da živi bez straha od toga šta nosi svaki novi dan.

Stižemo do uličnih prodavaca sa početka priče. Preko puta kafane "Polet",  stariji čovek na naše pitanje zašto robu ne nosi na pijacu odgovara:

"Išao sam ja, brale, tamo, plaćao tezgu, a ne prodam ništa. Evo jutros sam od Korilja do Poleta platio za taksi 100 dinara, pojeo jedan burek i treba mi za povratak još sto dinara, a ništa prodao nisam. Na čistom sam gubitku," kaže i nastavlja:

"Zar uvek nije bila mala i velika pijaca. Vi i ja ništa ne možemo da rešimo, al’ kažite onima na vlasti da jure lopove, kriminalce, dilere, one što rasturaju drogu…Zašto im smeta što će ova baba, što stoji pred mene, da proda danas možda dva tri kila sira. Pa svi smo  mi ovde zato što nam treba neki dinar.“

"Treba da predložiš onima na vlasti da nas ostave, ali znam da neće ni da te pitaju za mišljenje. Jer, treba da bude dobro za svija. Ja evo doneo orase, rakiju i vino i ništa. Neću više ni da dolazim. U Srbovcu gde imam zemlju, 40 mladih momaka je bez posla. Kako da se žene, treba od nečega da se živi, jede. Al’ džaba je što ti i ja ovde pričamo, od toga nema ništa,“ kaže Milašin iz Korilja i apeluje na gradske vlasti da negde između Sreza i Poleta naprave manju pijacu sa četiri, pet tezgi.

"Greota je, treba da je lečka pijac i ovde. Kako star čovek da ide dole do pijace kad mu treba kilo paprike. Mora da kupi kod ovih  zelenaša koje niko ne dira,“ zaključuje Milašin i pokazuje na brojne piljare koje su robom zauzeli pola trotoara.

Tako je svakog dana, subotom je sasvim druga priča.