„Put u pakao je popločan dobrim namerama“

Izvor: Koha: (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Piše: Demuš Šaša (Demush Shasha)

EU je verovala da će novac biti dovoljan da Srbija postane demokratskija. Imala je plemenite namere. Nadala se da će Plan rasta učiniti Vučićevu vlast demokratskijom i pravednijom. Ali to je bila naivna nada i lep primer one mudre izreke – put u pakao popločan je dobrim namerama.

Plan rasta Evropske unije trebalo je da posluži kao „srebrni metak“ za rešavanje izazova procesa proširenja. Pošto je proširenje decenijama bilo blokirano, ruska invazija na Ukrajinu stvorila je novi momentum. EU je želela da ga iskoristi upravo kroz Plan rasta.

Ideja je bila da se nova politička volja unutar EU podrži sa šest milijardi evra, koje bi služile za pretvaranje lepih govora u suštinske reforme, kako bi se region približio EU. Sama predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je rekla: „Plan rasta je motor za Zapadni Balkan ka evropskoj porodici – on je ključni element za ubrzanje i produbljivanje integracija sa EU“.

Barem je to bio plan. Ali, kako reče Majk Tajson: „Svi imaju plan dok ne dobiju udarac u lice“ – i za EU se pokazalo da je stvarnost drugačija.

U tom kontekstu, slučaj Srbije – najveće zemlje u regionu – dobar je primer izazova koje nosi Plan rasta EU. Kada je EU odobrila sredstva za Srbiju u okviru tog plana, govorila je u superlativima o reformama u Srbiji. Između ostalog, konstatovala je da „Srbija teži stalnom unapređenju izbornog sistema radi jačanja poverenja u demokratske institucije, veće inkluzivnosti i transparentnosti procesa, i korišćenja pravnog okvira kao sredstva za ostvarenje tog cilja…

Kada je reč o slobodi izražavanja, Srbija ostaje posvećena daljem jačanju pravnog okvira koji bi vodio ka opipljivom poboljšanju u oblasti slobode izražavanja… Srbija je ostvarila dobar napredak u borbi protiv korupcije. Srbija u potpunosti razume potrebu za sveobuhvatnim i sistematskim planiranjem i regulisanjem antikorupcijskih procesa.“

Ali paralelno sa ovom „briselskom stvarnošću“, u Beogradu je realnost bila potpuno drugačija. Nakon tragedije u Novom Sadu, vlast je učinila sve da prikrije korupciju koja je stajala iza te nesreće.

Nijedan visoki politički činilac nije uhapšen. Na mirne proteste vlast je odgovorila silom i pretnjama. Rektori, studenti i aktivisti su hapšeni i fizički napadani. Nazivani su teroristima i organizatorima „revolucije“ koju navodno podržavaju zapadne obaveštajne službe.

Neki demonstranti su pregaženi automobilima tokom protesta, dok je fizičko nasilje nad učesnicima postalo svakodnevica. Kulminacija je dostignuta u martu ove godine, kada je vlast ispalila šok-bombe na 300.000 demonstranata, s ciljem da izazove masovne nerede. To je navelo evropskog komesara za ljudska prava da izjavi da je „zabrinut zbog trenutnog stanja ljudskih prava u Srbiji, gde se, uprkos garancijama koje sam dobio od vlasti tokom posete u aprilu, koristi prekomerna sila za gušenje demonstracija“.

Istog dana reagovao je i Amnesty International, rekavši da su „snimci srpske policije kako bez razlike gađa mirne demonstrante alarmantni. Bilo je brojnih hapšenja i navoda o prekomernoj i nezakonitoj upotrebi sile protiv protestujućih studenata“.

A tokom svega toga – EU je ćutala. Ćutala je jer se dovela u nezavidnu poziciju. U poziciju slabosti. Najavila je da će Plan rasta biti spektakularan uspeh. Želela je po svaku cenu da to i bude. Sama predsednica fon der Lajen izjavila je da je „impresionirana radom partnera sa Zapadnog Balkana na reformskim agendama. To pokazuje da su posvećeni uspehu Plana rasta“.

Iako su joj namere bile plemenite, njen plan se raspao pre nego što je zaista i započeo. Propao je jer je izgrađen na pogrešnim pretpostavkama. Njegov temelj bila je ideja da će samo novac biti dovoljan da vlast Aleksandra Vučića postane demokratskija i pravednija. Ali to je bila naivna nada.

Zato nam ova najnovija epizoda u ulozi EU u našem regionu ostaje kao podsetnik na onu staru izreku: „Put u pakao popločan je dobrim namerama“.

Poseta Dejvida Bejkera dolazi u trenutku pojačanih tenzija i u regionu i unutar unutrašnjih političkih dešavanja, a njeni akcenti ukazuju na nastojanje Vašingtona da istovremeno produbljuje vojne odnose sa Srbijom i Kosovom, uz oslonac na regionalnu stabilnost i međunarodne misije.