Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.
Priznajem da me, ovoga puta, odgovor mog uvaženog sagovornika pomalo rastužio. Naime, u njegovoj poslednjoj kolumni, umesto odgovora na pitanje koje se tiče demokratije na Kosovu i suživota srpske i albanske zajednice, dobili smo nekako previše prošlosti, a premalo stvarne hrabrosti da se priča o aktuelnim problemima.
Ali, kako ne bi neko pomislio da bežim od razgovora o prošlosti, biću slobodan da prokomentarišem nekoliko teza koje se često ponavljaju kod uvaženog kolege Ljepaje.
Najpre, u vezi s neprestanim pozivanjem na evropske integracije kao na univerzalni lek za sve probleme, zbunjuje činjenica da 80-ih i 90-ih godina albanski intelektualci nisu mislili o procesu integracija, već su im tada granice bile veoma važne. O tome, između ostalog, govori činjenica da su se mnogi od njih u to ime borili u uniformi, te da tada nisu imali ništa protiv rata, samo da se dotadašnje integracije zaustave, a nove granice utvrde.
Takođe, neobično je kako to da se sada albanski (kosovski) intelektualci zalažu da se neopozivo priznaju granice „Republike Kosovo“, a da se sve druge susedne granice tretiraju kao „slabe“. Nije li u priči o poželjnim „slabim“ granicama Srbije, Makedonije, Grčke ili Crne Gore, zapravo iskazana želja albanskih intelektualaca da se nastavi sa imperijalističkom ekspanzijom prema susedima? Koliko znam, nijedan sused nije zainteresovan da se proširi na Albaniju. Otuda je ta vrsta implicitnog ili čak eksplicitnog albanskog imperijalizma – posebno izražena u (polu)zvaničnoj Prištini – poprilično u neskladu s miroljubivošću albanskih suseda.
Drugo, netačno je da su Albanci u okviru bivše Jugoslavije bili podeljeni: njima nije bio neophodan pasoš kako bi, na primer, otputovali iz Podujeva u Tetovo ili u Ulcinj. Zar tadašnje uređenje nije bilo blisko onome što su danas „evropske integracije“ – odsustvo granica ili postojanje sasvim slabih granica? Zašto su onda albanski intelektualci – uključiv i mog uvaženog sagovornika – tadašnje stanje opažali kao nešto što „deli Albance“, a ne kao nešto što ih spaja? I zašto su se svojski trudili – uključiv i kolegu Ljepaju – da takvo stanje čak i oružjem razore?
Treće, zašto se kolega Ljepaja neprestano poziva na brojnost albanskog stanovništva u tuđim zemljama? Uvažava li on, možda, još neki demokratski ili drugi kriterijum osim tog – razmnožavajućeg? Ne razumem se naročito u biologiju, ali pretpostavljam da je taj kriterijum relevantan prevashodno u biljnom i životinjskom svetu. On je, koliko razumem, u vezi sa dominacijom vrste na određenom staništu. Ali, u civilizovanim društvima to, valjda, ne može biti glavni faktor? Ili kolega Ljepaja misli, pošto Srba na Kosovu ima manje od milion (kao svojevremeno Albanaca u SFRJ), da onda oni zbog toga nemaju nikakva prava, pa ni prava na autonomiju?
Četvrto, vrlo je neobičan uvid mog uvaženog sagovornika da su nekako svi krivi za sve – a posebno Srbi, dok su Albanci uvek samo nevine žrtve drugih. Bojim se da taj stav nije dobar, što se može videti ukoliko se isti obrazac sagleda u svedenijem okviru, na primer, u porodici. Ukoliko, dakle, jedan član uvek smatra da su ostali članovi porodice krivi za sve što se desi, a on nikada, ni slučajno i ni pod kakvim uslovima, onda je ta porodica problematična. Njeni uvek „krivi“ članovi u stvari su taoci onoga koji „nikada nije kriv“. Upravo onaj koji „nikada nije kriv“, po pravilu biva konstantni nasilnik koji ostalima pravi pakao od svakodnevice. Da li je kolegi Ljepaji poznato šta biva s nasilnikom kada konačno prekorači limite ostalih članova porodice?
I peto, kolega Ljepaja bi trebalo da se odluči da li je Kosovo (druga) albanska zemlja ili „multi-kulti“, građansko društvo. Ako je ovo drugo, a što on neprekidno reklamira, šta onda Kosovo ima sa Albancima u „Preševskoj dolini“? I zašto uvaženi kolega, kao uzoriti „multi-kulti“ intelektualac, neprestano poteže nekakve etničke revandikacije Albanaca u Preševu i Bujanovcu? Za to mogu da se hvataju samo albanski nacionalisti koji smatraju da matica treba da brine o rasejanju – uključiv i zahtev za reciprocitetom. Odakle onda takva „nacionalistička“ ideja kod kolege Ljepaja?
Ovakvim diskursom, koji kolega Ljepaja u svojim kolumnama uporno forsira, mogao bih da nastavim do sutra. Ali, ja to ne želim. Mislim da ne treba da pričamo o prošlosti, već o sadašnjosti, ne o istoriji, već o demokratiji, ne o ratovima, već o institucijama. Treba da diskutujemo o današnjim, demokratskim institucijama autonomije za Srbe na Kosovu, ne o tome šta je nekad neko nekom uradio.
Neobično je što kolega Ljepaja uporno izbegava da razmišlja o toj temi, kao i, nažalost, svi ostali pripadnici prištinske elite. Ali to je, voleo bih da shvatite, vaša stvarnost, od sada pa nadalje – ako Kosovo hoće da bude više od teritorije. Jer, ukoliko Kosovo hoće probleme da rešava demokratski – hajde da pričamo o autonomiji. Ako pak hoće probleme da rešava nasiljem, onda – kao što se radi u Vašoj poslednjoj kolumni – dajte da brojimo puške ispod kreveta i raspravljamo od koga su nabavljene. Ja bih ipak demokratski. Siguran sam da biste i Vi, kolega Ljepaja.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
