"Prva osoba: Putovanje Vljore Čitaku od izbeglice do ambasadora"

Kosovska ambasadorka u Sjedinjenim američkim državama – Vljora Čitaku (Vlora Çitaku), nalazi se na naslovnici oktobarskog izdanja luksuznog magazina "Washington Life" koji je objavio njen autorski tekst "Putovanje od izbeglice do ambasadora". "Koliko je moje iskustvo kao deteta izbeglice uticalo na moj pogled na izbegličku krizu danas," u uvodu objašnjava Čitaku, navodeći potom kratko svedočanstvo o tome kako su je "srpske paravojne snage" kao devojčicu sa sestrama "u sklopu kampanje etničkog čišćenja" odvojile od roditelja i deportovale u Makedoniju, majci koja joj je tada poručila da "nikad ne zaboravi odakle dolazi", solidarnosti Albanaca u Makedoniji i "strancu Međitu", ocu troje dece, koji je "briznuo u plač" kada ih je video u Makedoniji, "oslobađanju Kosova" i povratku. Čitaku svoje iskustvo povezuje sa današnjom izbegličkom krizom u svetu i naglašava da upravo zbog toga što je bila izbeglica zna, odnosno želi da svi znaju "koliko je pogrešno" smatrati da je izbeglički problem politički, već da je to humanitarno pitanje. Promovišući potom na društvenim mrežama ovaj tekst, kosovski ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj (Enver Hoxhaj) naglašava da Kosovo ima 8 žena ambasadora i to u najvažnijim zemljama. U nastavku pročitajte prevod teksta naše redakcije koji je izvorno objavljen na engleskom:

Pre sedamnaest godina bila sam izbeglica. Još uvek svakog dana oživljavam trenutak kada su mene i moje tri sestre odvojili od naših roditelja, kada su srpske paravojne snage došle kako bi nas deportovale iz naših domova u sklopu kampanje etničkog čišćenja. Uvek ću se sećati majke koja me grli i viče – "Vljora, vodi brigu o sestrama i nikada ne zaboravi odakle dolaziš".

Sećam se hodanja, bez ičega, ne znajući kuda idemo, na koju adresu, bez porodičnih fotografija, odvojena od svega što sam znala i volela. Nisam imala ništa osim nade – nade da ću se jednog dana vratiti kući.

Zločini takvog raspona ne ističu samo najgore, oni pokazuju takođe najbolje što humanost ima da ponudi: solidarnost, saosećanje i brigu jednih za druge. Mi Kosovari smo živi dokaz da kada postoji solidarnost među slobodnim narodima širom sveta, život pobeđuje smrt, a dobro prevlada zlo.

Dok ne budem umrla, nikada neću da zaboravim solidarnost koju su nam pružili kada smo moje sestre i ja prešle granicu  –  u Makedoniju. Bila sam iscrpljena usled nošenja male sestre u naručju. Videla sam more ljudi – Albanaca iz Makedonije. Čekali su nas sa vodom, hranom i igračkama. I najvažnije, sa otvorenim rukama i otvorenim srcima. Nikada nisam pomislila da jedan stranac može biti tako topao.

Tamo je bio čovek koji je čekao da neke od izbeglica smesti u svoju kuću. Video je mene i moje sestre i briznuo u plač. Došao je do mene i rekao: "Zovem se Međit. Imam troje dece. Neću vas ostaviti na ulici. Moj dom je vaš dom." Zaista, njegov dom je u sledeća tri meseca postao naš dom. Celo selo je došlo i posetilo nas, donoseći nam hranu i odeću za moju malu sestru. Oni su pokušali da nas nasmeju. Zauvek ću biti zahvalna.

Tri meseca kasnije, nakon vazdušne kampanje koju su vodile SAD, Kosovo je oslobođeno, a svi smo se vratili svojim kućama i spojili se ponovo sa našim porodicama. I dok smo mi Kosovari bili dovoljno srećni da nas dočekaju i da svet brzo reaguje kako bi se rat okončao, srce mi se slama kada vidim šta se danas dešava u svetu.

Šezdeset i pet miliona ljudi su danas izbeglice. Ovo je najveći broj od Drugog svetskog rata. Ali moramo da se setimo da oni nisu samo brojevi, oni su ljudi. Njihovi životi su prekinuti na pola. Snovi i nade su im prekinuti na pola.

Svet ne treba, ne sme da bude ravnodušan. Strašno je videti situaciju sa izbeglicama danas u svetu. Oni se tretiraju kao političko pitanje. Kao neko ko je nekada bio izbeglica, želim da svi znate koliko je to pogrešno. Pitanje izbeglica je humanitarno pitanje. Oni su deportovani, ili su primorani da odu. I verujte mi, niko, niko ne želi da napusti dom.

Svi mi moramo da imamo otvoreno srce. Dok političari treba da rade i pronađu trajno rešenje, mi ostali samo treba da budemo humani. Ne bi trebalo da pustimo da humanost umre.

Jer ako to nestane, onda, šta smo postali? Kakav sistem vrednosti  želimo da ostavimo našoj deci? Čemu ih učimo sa našim ponašanjem?