Piše: Saša Janković
Dragi Iljire,
Izborna pobeda Kurtija na Kosovu me nije iznenadila. Kada partija na vlasti ovlada institucijama, medijima i strahom, izbori služe jedino potvrdi njene dominacije. Više ne izražavaju volju građana, već snagu izborne mašinerije koja gazi slobodu izbora.
Znao si to i Ti, samo niko nije do kraja objektivan u svom dvorištu. „I šta ćemo sad?”,
kako jednom reče umetnica?
Godinama sam u javnosti bio tiši nego ranije. Ne zato što nisam imao šta da kažem, već zato što je istina, ako iza nje ne stoje organizacija i spremnost da se osvoji moć – politički bezopasna.
Isto i kritika.
Kritikovani nemaju ni jedan razlog da se menjaju, njima sistem koji su stvorili savršeno odgovara. Zato ništa nećemo rešiti bavljenjem njima. Problem se krije u našem upornom odbijanju da se politički organizujemo – ozbiljno, dugoročno i disciplinovano, i tako steknemo moć da menjamo ružnu stvarnost.
Ne verujem u spas spolja.
Strani akteri deluju u skladu sa svojim interesima, a oni se nekad više, nekad manje poklapaju sa našim. Ko želi da bude svoj na svome ne čeka nikoga, već gradi svoj kapacitet da nosi teret unutrašnjih i spoljašnjih izazova.
Inače zavisi od drugih i nema pravo da se žali na njih.
Ne uzdam se ni u nekakvo čudo iznutra. Studentski protesti širom Srbije su najdragoceniji politički događaj poslednjih godina, ali protest je šansa, ne rešenje.
Neko mora da je pretvori u politički rezultat. Bez jasne političke orijentacije, organizacije i ozbiljnog, odgovornog liderstva, energija se rasipa, a sistem ostaje netaknut.
Istorija je nemilosrdno jasna: potlačeni su pobeđivali samo onda kada su pobunu pretvarali u političke ciljeve, strukturu i disciplinu. Danas su, paradoksalno, obrazovani i kulturni slojevi politički najslabiji – rasuti, neodlučni, skloni svestranom kritizerstvu umesto političkom organizovanju i uspešnom kolektivnom delovanju. A u ovako brutalnoj realnosti, pristojnost bez rezultata postaje patetična.
Sa političke scene u Srbiji nisam se sklonio zato što me je vlast napadala.
Povukao sam se kada sam shvatio da strana kojoj pripadam još nije bila spremna da plati cenu pobede: zajednički politički minimum, disciplinu, iskrenost prema sebi i pravila koja ne važe samo za političke protivnike.
Stvarnost ne menjaju galamdžije ni pametnjakovići, već sposobnost da se ideje pretvore u organizaciju, a liderstvo u poverenje, tako da ljudi u tebi prepoznaju bolju verziju sebe, a ne najgore instinkte koji danas izbijaju iz ljudi na vlasti. Bez toga, priče “zajedno do pobede” i “menjamo sistem” ostaju prazne parole.
Ipak, bilo je to pre punih 7 godina.
Danas, pitanje nije ko je kriv, već ko je sposoban.
Nema potrebe više objašnjavati šta Vučić, ili Kurti, dele i uništavaju, već treba pokazati koga smo mi sposobni da okupimo i šta da napravimo.
Zato, postoji li u Prištini politička snaga koja ume da nezadovoljstvo pretvori u održivu vlast?
Postoji li u Beogradu snaga koja ume da pobunu pretvori u pobedu, a pobedu u odgovornu državu?
Ako ih nema – takve snage se ne čekaju. One se grade. A ljudi koje čekamo smo i
dalje mi – ali samo ako budemo organizovanija i manje sujetna verzija sebe.
Ostaj mi zdravo,
do vremena u kojima ćemo manje pisati, a više graditi,
Saša Janković
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
