Prihvatanje realnosti

Što se više približavamo kao Kosovo i Srbija, kao dve političke scene, kao dva društva zapravo – fazi kada bi trebalo da otpočnu već godinu dana najavljeni razgovori o finalu briselskog dijaloga, a koji bi trebalo da bude zaključen pravno-obavezujućim sporazumom o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, to je manje jasno kako bi ovi razgovori trebalo da teku, o čemu će se sve razgovarati i da li stvarno postoje ozbiljne šanse da se najzad dođe do ovog sporazuma.

Meni se čini da sada postoji jedna vrlo čudna, da ne kažem i paradoksalna situacija, to jest – kako meni izgleda: Mi smo se na obe strane toliko zaleteli u prethodnom periodu da ubedimo sebe i sve druge da nam nema druge nego da najzad potpišemo ovaj Veliki istorijski sporazum, a sada, kada treba najzad da otvorimo diplomatske tašne i iznesemo predloge na sto, ostali smo bez papira, bez daha, bez prave ideje.

Nadam se da grešim, ali sada na obe strane ima više straha da se otpočne sa ovim dijalogom, nego pre godinu dana, jer sada postaje sve više jasno da nam nema druge nego da nađemo zajednički jezik i zajednički predlog sporazuma, koji bi onda mogao da služi svrsi, da zapečatimo tragičnu istoriju koja već više od jednog veka traje u našim odnosima.

Reč obaveza, za mene je, po svemu sudeći, glavna i najvažnija i za Prištinu i za Beograd, kao reč vodilja prema pravom pravcu.

Jeste, znamo da treba da potpišemo pravno obavezujući sporazum. Ali, sem ove obaveze, pravnog i međunarodnog karaktera, imamo, i  na Kosovu i u Srbiji, obavezu prema sebi, prema sadašnjoj generaciji Albanaca i Srba – da jednom zauvek naše odnose rešimo na najbolji mogući način, imajući u vidu da nemamo šta da učimo od prošlosti, i da je budućnost u Evropskoj uniji, zajednička, kao dve nezavisne države – jedina moguća opcija.

Naravno, nije teško napisati ovaj gornji pasus koji može čak da liči i na političko moralisanje na jednoj strani; pak, za mnoge protivnike Briselskog procesa, ove rečenice naravno da imaju očigledan „deficit patriotizma“.

Zapravo, meni je sve više jasno da je sada politička atmosfera loša, i na Kosovu i u Srbiji, u samim ovim društvima, naročito ako se uporedi sa onom koja je, na primer, preovladavala i u Prištini i u Beogradu, tokom 2013. godine, koja je kao godina i dalje najbolja pozitivna referenca za ovaj dijalog.

Zapravo, politička atmosfera nikada nije bila lošija i problematičnija, od kada je počeo ovaj ciklus briselskih razgovora. Kao da su sada, najviše zbog odluke Predsednika Srbije Aleksandra Vučića da otvori „unutrašnji dijalog“ o Kosovu, od leta prošle godine, isplivali na površinu, kao nakon jedne velike poplave, svi mogući problematični stavovi oko Kosova, koji su se činili zaboravljeni i zapravo, napušteni, jednom za svagda u srpskom društvu i srpskoj političkoj sceni.

Sada svi mi vidimo da to nije tako.

Ako se ovi stavovi ozbiljno razmotre, može se doći do vrlo problematičnog zaključka – da srpska politika zapravo ili nije spremna, ili zapravo neće da reši, ili bolje rečeno, da se reši Kosova, uz garantovanje svih onih dugoročnih političkih, kulturnih i verskih interesa na Kosovu koji se tiču kosovskih Srba te Srpske pravoslavne crkve.

Ovde mislim da je Dušan u pravu, kada je u svojoj prethodnoj kolumni, napisao da je Kosovo zapravo bila centralna tema „unutrašnjeg dijaloga“ samo u prvom delu cele ove priče, i da je kasnije, ova debata zapravo postala razgovor o tome šta je Srbija danas, da li treba da se ubrza proces ulaska u Evropsku uniju, kakvu vlast Srbija ima, kakvi su odnosi između opozicije i vlasti, između društva i države, itd. itd.

U ovom kontekstu, pitanje kuda ide Srbija izašlo je u prvi plan cele ove „unutrašnje debate“ o Kosovu.

Znači, cela ova priča o odnosu današnje Srbije prema Kosovu, i o već par godina poznatoj ideji o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova, sada se, dakle, okrenula na drugu stranu, to jest, prema odnosu Srbije prema samoj sebi.

Međutim, meni se čini da je to zapravo samo logična posledica same situacije na srpskoj političkoj sceni, koja nerešen odnos sa Kosovom poznaje kao glavnu „dijagnozu“ sopstvenog lutanja koje traje decenijama.

Pisao sam o tome i ranije, kada je unutrašnji dijalog tek uzimao zamah, i tada se onima koji su čitali ono što sam pisao sve moglo učiniti kao namerno i ne baš racionalno povezivanje dva procesa, to jest, stvaranja normalnih politika, i normalnih društava na Kosovu i Srbiji, sa normalizacijom odnosa između Kosova i Srbije.

Sada se vidi jasno i glasno  (kako se kaže), u samoj Srbiji, i to je jasno uvideo Dušan, da objektivno gledano, ne samo da Srbija ne može ući u Evropsku uniju, 2025. godine, dok ne postigne pravno obavezujući Sporazum sa Kosovom, već ne može da dođe sebi, da postane normalna država i normalno društvo, dok ne napravi veliki iskorak u pravcu uspostavljanja normalnih odnosa sa Kosovom.

Sve je ovo povezano, i sve se to moglo čuti, videti i pročitati u prethodnim mesecima od kada se vodi ova unutrašnja debata.

To bi zapravo trebalo da bude glavno naravoučenije ovog razgovora Srba između sebe u Srbiji kako bi prihvatili realnost na Kosovu, koja je jasna kao dan.

O tome se zapravo i radi u celoj ovoj priči: O prihvatanju realnosti na Kosovu i oko Kosova, u samom regionu, a i šire.

Odbijanje realnosti je zapravo jedna od glavnih odlika političara i politika u ovom delu Balkana.

Sve u svemu, imamo godinu ili dve (najviše), da napravimo ono što se od nas, Kosova i Srbije, očekuje, ono što je naša obaveza, ono što je naš strateški interes.

Najviše od nas zavisi kakav će epilog imati cela ova priča. To može da bude najveća prednost. I najveći problem.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.