"Previše ozbiljan"

To je naslov jednog romana, koji je napisao Ljutfi Ljepaja, inače moj blizak rođak koji je u neku ruku 70-tih godina prošlog veka pokušavao da kroz sam naslov malo uozbilji ’previše’ ozbiljne zvaničnike, umetnike, ili naučnike…ili koga već!

Uzimajući njegov naslov romana za naslov ove moje kolumne, ja ću pokušati da ukažem na jednu paradoksalnu činjenicu, a to je da nas je možda baš prevelika ozbiljnost dovela do ovde. Naime, da srpski komunisti memorandumski projekat nisu uzeli previše ozbiljno, idejno zaostalih i oronulih akademika SANU, možda Slobodan Milošević uopšte i ne bi došao na čelo srpskih komunista, koji su opet, bez da trepnu preko noći, postali nacionalisti i kapitalisti i mafijaši (uglavnom milioneri, ali ih je bilo i milijardera koji su svoj, ’mukotrpnim radom’ zarađeni novac prebacivali na Kipar, ili drugde, u zemlje koje su podržavale ’svetu srpsku’ stvar).

Oni su od internacionalista i jugoslovena, preko noći postali borci za svetu srpsku stvar, koji su, pre svega, krenuli na svoju slovensku braću, uz tvrdnje da se baš bore „za bratstvo i jedinstvo“ i očuvanje zajedničke države! Pokrenuli su mase, uz fašističku propagandu kojom je nekadašnji RTS, ona famozna srpska Bastilja – što bi Vuk rekao, okupljali na Ušću, ili Gazemestanu, čak i do milion ’žrtava’. Tako su ’žrtve’ krenule na ’krvnike’… Toliko o predrasudama.

Nego, da ne bude predugačak uvod. Moj uvaženi sagovornik tvrdi da se sve više, čitajući moje kolumne, rastužuje, izgleda shvatajući ih veoma lično, veoma emocionalno i sa svešću o velikoj odgovornosti koju ima debatujući “o Kosovu”. Bojim se da se on boji da neće nehotice izdati Kosovo. Ne bi da bude Branković.

Moj sagovornik, po onome sto piše, veoma je ozbiljan i odgovoran čovek. Pred naukom i pred narodom. I pred istorijom. Ni u kom slučaju neće izdati Kosovo, koje je možda par puta u životu i video, ali to uopšte nema veze, jer mi raspravljamo o mnogim pojavama, stvarima, ili pak, zemljama koje nismo uopšte videli. Ja, na primer, nisam nikad video Rusiju, a ni Kinu, pa opet žalim da one vetom brane neku srpsku stvar tamo u UN-u, te ne dozvoljavaju da neko pomisli da je, ne daj Bože, u Bosni i Hercegovini, ili na Kosovu, bilo nekog genocida. Nema da veruješ svojim očima, izjavama svedoka, hiljadama poređanih grobova jednog pored drugog…Kinezi to bolje znaju nego mi ovde.

Eh, moj Slobodane! Logikom, "zločinom protiv zločina" se ništa ne dokazuje. Treba jednostavno stati na stranu žrtava, bez obzira da li su to Albanci, Srbi, Bošnjaci, Hrvati itd. 

Ne prihvatam ponudu da pričamo o „mojim“ zločincima, jer oni nisu moji. Ne prihvatam ponudu da pričamo o „tvojim“ žrtvama, jer one nisu samo tvoje. Oni koji su počinili zločine, bilo institucionalno, grupno, ili pojedinačno, nisu moji, a ubeđen sam ni tvoji. Inače, čemu raspravljati?

Ali ja Vama, pa ni sebi ne verujem na reč. Zločine treba dokazivati, a ne politički suditi „osumnjičenima“ pre sudske presude. Prvo treba dokazati postojanje zločina, onda postojanje žrtava, a tek onda pričati o zločincima kojima treba da se bave sudovi.

Da se razumemo, moj cilj u ovim besedama u svakom slučaju nije da rastužujem mog sagovornika, ali ni da ga razveseljavam. Ako već insistira da ozbiljno pričamo, onda u svakom slučaju ne bi trebalo mlatiti praznu slamu pričama o organima i da bude glasnogovornik optužbe, već da o tome treba načelno da se debatuje. Ko zna ko će na kraju ispasti krivac i da li će uopšte krivice biti kad se propagandna mašinerija stiša i glas razuma se bude čuo u odnosima između nas.

Ja lično nisam upoznat se optužnicom – ako ona već postoji, pa o toj debati mogu samo načelno reći da je vađenje organa van zakonske regulative, bez ikakve sumnje – zločin.

Ako postoje dokazi za tako nešto, krivci treba da se pohapse i da im se sudi, bez obzira koji su, i šta su njihovi motivi…

To važi i za specijalni sud, za čije sam se osnivanje od početka javno zalagao, iako sam bio za to da se istraga proširi na sve ratne zločine počinjene na teritoriji Kosova, a ne samo na one  protiv Srba. Ali šta je tu je, ja sam za, makar se i selektivno istraživalo. Bar će neki zločinci da odgovaraju.

Omalovažavanje svog sagovornika u debati nije neki jak argument, čak i kad aludiraš da se on spustio na nivo kuvarica po ambasadama ili tamo nekih „običnih“ radnika, ili pak, da priča bajate viceve. Naime, moj uvaženi sagovorniče, po ambasadama se nikad ne zna ko šta zapravo radi, naročito ako se one nalaze u “neprijateljskim” zemljama. Ponekad kuvarice skuvaju puno ukusnije ideje i planove, nego sami ambasadori, ili čak ministri spoljnih poslova. Tako da ne omalovažavamo časne profesije i ljude.

U svojoj kolumni moj uvaženi sagovornik tvrdi „nemoguće je da kolega Ljepaja ne vidi koliko je oružja nagomilano južno od Ibra, obračun među albanskim klanovima u Prištini, Đakovici, ili Podujevu, sveprožimajuću korupciju, nezaposlenost i bedu albanskog društva na Kosovu”. Tačno je. Nemoguće je! Ja o tome redovno pišem u mojoj kolumni koja sredom izlazi u albanskim medijima na Kosovu, Albaniji i Makedoniji. Pisao sam čak i o bratstvu i jedinstvu srbijanskog i albanskog kriminala kome odgovara kriza u odnosima među dva naroda i o dve države i kojima ne odgovara evropski put niti Kosova, ni Srbije. 

Očito je da i kosovska politička scena u mnogo čemu oponaša srpsku – od koga će preuzeti političku kulturu, do od svog bivšeg kolonizatora.

Antonić me ruži da imam predrasuda. Naravno da i ja imam svoje predrasude. Pa nisam odrastao na Marsu! Samo se nadam se da ih nemam puno. Iskreno, pokušavam da ih imam što manje. Ne bi to škodilo ni mom uvaženom kolegi.

Na kraju, da Vam odgovorim i na vaše konkretno pitanje. Sever Kosova je u svojevrsnoj (samo)izolaciji! Manje-više tamo svi love u mutnom! Očito je da postoji tranzicija, te da se gase srbijanske institucije, budžet i da se svi slažu da orjentacija ka kosovskim institucijama predstavlja evropski put za srpsku zajednicu na Kosovu, kao što to važi i za Albance koji žive u Srbiji. Budžet treba da stigne što je brže moguće – tamo do ljudi i ne treba puno insistirati na birokratiji.

Nadam se da će u pregovorima, i posle njih – i srpska država budžetom pripomoći integraciju Srba u kosovsko društvo, te se zalagati za njihova što veća prava. Ja se nadam de će, ne samo država, nego i biznisi iz Srbije naći interes da ulazu svoj kapital na Kosovu i to ne samo u opštinama u okviru Asocijacije. Od toga niko nema štete, osim onih kojima je stvaranje kriza – biznis.

Moj uvaženi kolega: Previše je ozbiljna stvar, to jest, previše neozbiljno je uslovljavati prava Albanaca na „Zajednicu“ u Preševskoj dolini – vađenjem organa – da oni nemaju neka prava kako ih Vi ignorišete, jer njima nisu vađeni organi kao Srbima na Kosovu. Nadam se da će neko ko ne bude shvatio Vašu ironiju stvarno pomisliti da njihovu slobodu treba tako uslovljavati, te da krene da njima vadi organe! Ja ću to naravno shvatiti samo kao Vaš neuspeli crni humor. Jer, budete li imali  živaca da pročitate  svoje ranije kolumne o ničim uslovljenim pravima i slobodama građana i zajednica, nadam se da se nećete sam sa sobom posvađati.

Uz iskreno poštovanje, biću slobodan da Vam postavim moje pitanje: Zar nije puno logičnije da me pozivate da se ja zalažem za iste principe tretiranja manjina, za koje se Vi zalažete kada su u pitanju manjine u Srbiji i da ne bežite od pojma „reciprociteta“ kao …?!

Ja ne bih da se manimo reciprociteta, pa to ti je!