Pregovarači, uzdajte se u pamet i javnost!

Nije teško potvrditi Šaljine reči da “pokretanje debate u dnevnom listu 'Blic' o odnosima između Srbije i Kosova, o odnosima između Srba i Albanaca, svakako predstavlja dobro, pozitivno dešavanje koje bi u svakom slučaju trebalo da doprinese stvaranju prikladnijih okolnosti za zaokruživanje briselskih razgovora i za postizanje Sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije”.

Pažnju mi je privukla Šaljina ocena – poruka – poduka:  “Ako rukovodstvo u Srbiji i na Kosovu misli da ovakve debate mogu da proizvedu konsenzus u srpskom i kosovskom društvu o Velikom političkom sporazumu (i istorijskom), onda ti političari ne znaju baš puno šta je politika.”

I, nametnu mi se pitanje: Šta ako oni znaju samo za onu politiku koju su do sada vodili? Šta ako kažu “konzesus” a žele prenos odgovornosti na one koji se uključe u javnu debatu? Možda su oni naučili lekciju iz ’kandidature’ Dačića i Tačija, 2013. godine, za Nobeleovu nagradu? Možda oni dobro znaju da im nije suđeno “da pripreme drugačiju politiku koja bi sa svojim evropskim i zapadnim svojstvima omogućila potpunu srednjoročnu normalizaciju i dugoročno pomirenje između Albanaca i Srba, Kosova i Srbije”. Čini mi se da zbog politika i zbog onih koji je vode, u Srbiji,  na Kosovu, a i u Briselu, Vašingtonu i Moskvi, izgleda da će, još neko vreme, važiti mantra: “Na Kosovo odeš kao Papa, a vratiš se kao Kardinal!”

I upravo zato što u srednjeročnom periodu od pet godina neće doći do Velikog sporazuma, valja podsećati pregovarače na nenaučene lekcije iz dosadašnjeg toka Dijaloga: Što je nivo dijaloga viši, to je niži nivo transparentnosti! Možda bi pregovarači trebalo da izađu iz polumraka ispovedaonice birokratskih tajni! I da se upute u pridobijanje saveznika, pre svega, u političkim i socijalnim grupama među Albancima i Srbima na Kosovu, u Srbiji i Zapadnom Balkanu. To je jedini način da ih primete oni “tamo daleko, preko mora”, kojima se ovi Naši toliko ulaguju i za čijih deset do trideset minuta plaćaju 'lobistima' pozamašnim svotama novca.

Sve dok ovdašnji pregovarači ne obezbede aktivnu podršku javnosti, Ovde i Tamo ostaje samo sumnja. A javnost koja je oskudno i površno obaveštena o dijalogu, o primeni dogovorenog, postaće imuna na “uterivanja demokratije“ i podržati one koji nameću “novu realnost” koja nije ni demokratska, niti vodi u normalizaciju. Do sada se cena omalovažavanja javnosti plaćala kroz odugovlačenje, pothranjivanje sumnje u sam dijalog i u normalnost normalizacije.

Uz napomene: Uzmite se u pamet pregovarači, ponovio bih znano načelo: Informacija i javna debata su samo srce komunikacije u podeljenim društvima!

U uverenju da se sadašnji lideri mogu i moraju i dalje menjati, a ohrabren Vučićevim rečima: “Smatram da je važan unutrašnji dijalog za sva strateška pitanja, a među njima je svakako i Kosovo…da je važno za društvo da ne stavljamo stvari pod tepih i da nemamo unapred pripremljene odgovore, nego da znamo šta nam je činiti. Da znamo težinu položaja na KiM, da znamo koliko je Srba, da znamo šta za njih možemo da uradimo i da vidimo šta je to što je realno”, koristim ovu kolumnu da zamolim da se na dugu listu tema koja se moraju otvoriti stave i sledeće tri teme:

  • ZSO je značajno i neostvareno obećanje. To je važan instrument integracije Srba u društvo Kosova. Zbog toga su obaveza i pravo Prištine, EU i Beograda da uspostave ZSO. Nasuprot tome ili upravo zato što je ZSO “glavna karta” nekadašnjeg predsednika – Nikolića, ali i sadašnjeg predsednika Vučića, jasno je da ZSO – kako je u Briselu dogovorena, ne pruža dovoljno efikasne instrumente garantovanja ljudskih i manjinskih prava Srba, valja očuvati i u Briselu potvrditi ono što već postoji. Tek za svaki slučaj! Kakvi su ovdašnji zakondavci, mogli bi da odustanu od dobrih rešenja samo zato što ih nije potvrdio prst Brisela ili Duh “evropske budućnosti”.

Zaista su od pomoći neka rešenja iz Ahtisarijevog paketa koja se tiču zastupljenosti Srba, i drugih  manjinskih zajednica, u javnom i političkom životu, očuvanja i razvoja kulturnog i etničkog identiteta, kao i statusa i zaštite prava, imovine i istorijskih spomenika SPC. Uostalom, preporučujem da se u Briselskom dijalogu Srbima na Kosovu da ono što imaju Albanci iz centralne Srbije – da se uspostave garancije za manjinsku samoupravu čiji bi koordinativni organ bio Nacionalni savet srpske zajednice. Naravno, što Albancima i Srbima, to i drugima!

  • Budućnost  sada „podeljenog grada“ Mitrovice je od kritičnog značaja za integraciju Srba sa Severa Kosova, kao i za postizanje bezbednosti i ubrzanog razvoja Srba i Albanaca, odnosno svih lokalnih zajednica na Severu Kosova. Potrebno je, uz aktivno učešće EU, izraditi strategiju integracije Mitrovice koja bi započela zajedničkim projektima i koordinativnim i nadzornim telima, da bi se došlo do gradske zajednice opština, koja bi imala zajedničke institucije (skupštinu i gradsko veće);
  • Vreme je da se rasprave međusobna potraživanja Srbije i Kosova, počevši od kredita preduzeća sa Kosova nasleđenih iz vremena SFRJ, koje Srbija isplaćuje kao javni dug stranim poveriocima  (Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Banci za razvoj Saveta Evrope – CEB, Evropskoj investicionoj banci – EIB, Evropskom udruženju železnica – Euro fima, Vladi Kuvajta, neregulisanom dugu Libijii, klirinškom dugu prema Čehoslovačkoj), preko potraživanja po osnovu privatizacija, dugova iz sektora energetike, telekomunikacija, pa do imovinskog, životnog, penzijskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja itd.

Izvođenje „čistih računa“ može samo da učvrsti poverenje, da olakša nove dogovore i da unapredi ekonomsku saradnju, ali i poverenje među ljudima. 

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.