Olgica Božanić, rođena Kostić, deo je jedne od najtragičnijih porodica na Kosovu i Metohiji. "Oslobodilačka vojska Kosova" otela je ili ubila 15 Kostića, uključujući njena dva brata – Lazara i Todora. Olgica je veoma aktivna u Udruženju porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji. Gde god je pozovu, ide i priča istinu o nestalima. Pričaće dok je živa, tome je, kaže, posvetila život.
"Poveo bih ja tebe, ali imaš troje dece, ne mogu to sebi da dozvolim"
Tragedija porodice Kostić počela je otmicom Jugoslava Kostića, dok je bio na radnom mestu 11. jula 1998. Njen mlađi brat Lazar otišao je u Orahovac da prijavi nestanak rođaka, a potom nastavio za Prizren, da i tamo potraži pomoć. Usput je uspeo da evakuiše svoju ženu i dete, tada jedanaestomesečnu Anđelu. Svratio je i do Olgičinog stana, i tada ga je poslednji put zagrlila.
Rekao im je da ne izlaze iz kuće, da je opasno i da on ne zna da li će stići do svoje kuće živ.
Pitala ga je da pođe sa njim, da idu zajedno – pa šta bude bilo njemu, da bude i njoj. Odgovorio joj je:
"Sestro, poveo bih ja tebe, ali imaš troje dece, ne mogu to sebi da dozvolim. Ostani sa svojom decom."
"Nismo očekivali ništa bolje, nego smrt". "Nisu svi Albanci zločinci"
Nije ni slutila da će dva dana kasnije Orahovac biti napadnut. Svi su se zavukli u svoje stanove, nisu smeli da izađu. Pucalo se od petka do utorka, neprestano. Nije bilo struje, a hranili su se onim što je bilo u kući.
Tokom ta četiri dana, Olgica kaže da se samo bojala da je ne ubiju, ili ne siluju pred detetom od tri i po godine i pred suprugom.
Kaže – nismo očekivali ništa bolje, nego smrt.
Uprkos svemu, skupila je hrabrost i kroz prozor zamolila komšiju Albanca koji je imao radnju ispred njihove zgrade, da joj da cigaretu za njenog muža. Dobacio im je ceo boks cigareta.
"Ja nikada nisam rekla, niti ću, da su svi Albanci zli i zločinci. Ima i dobrih," kaže Olgica.
Pešačili 14 km do sedišta OVK, tražili da saznaju šta je sa nestalima
Srpska policija je uspela da se probije do centra Orahovca i da ih evakuiše, i umesto da se raduju što su preživeli, Olgica dobija najtužnije vesti – da su svi njeni iz sela Opteruša i Retimlje odvedeni u logore. Navodi da joj se ceo svet "okrenuo" i da i dan-danas ne prihvata da je tada postala sestra bezbratnica.
Šest meseci kasnije, dok je rat uveliko trajao, Srbi kojima su nestali najbliži, organizovali su marš do mesta Dragobilje, gde je bilo sedište OVK – da probaju da saznaju nešto o otetima. Pešačili su 14 kilometara, a u toj povorci bili su i Dragica, Olgica i njena majka Petra.
Sa vrhova planina posmatrali su ih pripadnici OVK, sa uperenim puškama u njih. Ništa ih nije sprečilo, čak ni to što im je policija rekla da se vrate, jer ne mogu da im garantuju bezbednost.
Kada su stigli, nikoga naizgled nije bilo, ni sa kim nisu mogli da razgovaraju. Ali, književnik Ranko Đinović, koji je bio u povorci, svedoči da je iza kuće ugledao oko 300 naoružanih pripadnika OVK, koji su svakog trenutka mogli da ih pobiju.
Majka ne veruje da su joj sinovi mrtvi
"Iskrena ljubav za braćom potisne strah. Želja da vidim braću, dala mi je snagu. Nisam se ničega bojala," kaže Olgica.
Uvažava sve žrtve, bilo da su one Srbi, ili Albanci, ali kaže da se pravi diskriminacija, da se "svih ovih godina ne čuju apeli srpskih majki, samo albanskih".
Njena majka, uprkos svim DNK analizama, još ne veruje da su joj sinovi mrtvi. Veruje da njihova srca kucaju u nekom drugom, jer se u izveštaju Dika Martija pominju muškarci iz Retimlja i Opteruše, da su godinu dana posle otmice, bili živi i odvezeni u Albaniju u mesto Kuks i da su tamo, moguće, poslužili za trgovinu organima.
Pita se i kako su njihovi ostaci posle svega toga dospeli u pećinu Volujak. Ipak, nije dobila odgovor do danas, jer se ni jedan sud nije potrudio da sprovede istragu i otkrije pravu istinu.
Olgica je kasnije godinama razgovarala sa Albancima za koje veruje da su znali nešto o njenoj braći i pitala ih koliko košta da njena porodica otkupi živote njene braće. Kao odgovor je dobijala to da oni ne znaju ništa o tome i da nisu umešani u otmicu, ali da će se raspitati.
"Zašto ih vaši nisu spasili?"
Olgičina majka Petra i danas veruje da ih je sve izdala država, jer je sigurna da su srpski vojnici, ili policija mogli da dođu, reaguju, da ih spasu. Do danas je niko nije saslušao, niti pitao šta se dogodilo tog dana u Retimlju, Opteruši i Zočištu.
Čak je kasnije i razgovarala i sa predstavnikom OEBS-a Vilijamom Vokerom, tražeći pomoć. Od njega je dobila odgovor: Zašto ih vaši nisu spasili, imali su četiri meseca na raspolaganju, što ih nisu oslobodili?
"Nije htela da napusti dom, jer je odatle mogla lakše da traži braću"
Sve vreme bombardovanja, Olgica je provela u Orahovcu, uporno pokušavajući da sazna bilo šta o svojoj braći, ali i ostalim otetim muškarcima.
Napušta Kosovo zajedno sa srpskom vojskom, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Nije htela da napusti dom, jer je odatle mogla lakše da traži braću. Rekla je mužu da on ide sa decom, da bi ona ostala. On joj nije dozvolio.
"Ja živim životom senke, i iako imam unuke, nemam čemu da se radujem, ja sam skamenjena sestra, koja traži istinu i luta, ali ne mogu da stanem," kaže i dodaje da svoju braću stalno sanja i da im obećava da će nastaviti da traži istinu i pravdu.
"Pitala sam se koju kost da poljubim"
Olgica, potom, 2006. godine, dobija telefonski poziv da se u jami Volujak, kod Kline, podigla podzemna voda i da je izbacila smeće. Među tim smećem, rasule su se kosti. Ispostaviće se, kosti otetih, među kojima i njene braće.
Nije praksa da predstavnici porodica prisustvuju iskopavanju kostiju, ali je Olgica, zahvaljujući predstavniku UNMIK-a, dobila dozvolu da taj dan, sa još nekoliko ljudi, dođe u jamu i da gleda otkopavanje.
"Toga dana pitala sam se koju kost da poljubim. Vrištala sam iz sve snage, onda sam izgubila sam svest. Tada se izgubila svaka nada da su živi," seća se Olgica.
Samo je razmišljala da ih dostojno sahrani.
Iste godine, prvi put od kada je napustila svoj dom, vraća se u Retimlje. Groblje je porušeno, kuće su zapaljene i napuštene, a na mestu gde je bila crkva, Albanci su napravili parking.
Njihove vinograde, polja i njive koriste Albanci i ubiraju plodove te zemlje. Kada je predstavnike međunarodne zajednice, ali i Kancelariju za KiM pitala da li je u planu da se obnove kuće u Retimlju i Opteruši, da bi Srbi, ukoliko žele, mogli da se vrate, dobila je odgovor da to nije u planu i da je to veoma rizično.
Od Lazara i Todora ima samo fotografije i uspomene. Iza Lazara ostala je ćerka Anđela, danas je student i izrasla je u divnu devojku. Rasla je bez oca, pored toliko tuge i bola, slušala jauke svaki put kada je neka grobnica otkrivana, ali je uspela da iz svega izađe psihički zdrava, sačuvala je razum i ponos je cele porodice Kostić.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
