Ma koliko uvrnuto zvučalo, omiljena jutarnja aktivnost mi je čitanje crne hronike. Svakako, nekonvencionalan i neočekivan hobi za nekog ko ima tek dvadeset godina; i sigurno, ne baš sjajan način da se započne dan, bar kod nas u Srbiji. Ali, rođena sam u vreme inflacije, odrastala u vreme bombardovanja – šta je pola sata crne hronike dnevno u odnosu na to?! Izvežbala sam samu sebe da na sve te događaje gledam kao na skup činjenica koje ja treba samo da pravilno pravno kvalifikujem u glavi i eto, biće jednog dana dobar krivičar od mene. No love, no emotions, just law. Posle toga, malo pročitam komentare čitaoca, izdelim minuse onima koji su po mojoj slobodnoj proceni ostali na nivou homo habilisa, popijem kafu. Nov dan je počeo.
Ipak, iako iz gorenavedenog delujem kao mizantrop, ponekad se desi da dođem do događaja koji me istinski potrese i posle kojeg se stvarno pitam da li živim u zemlji u kojoj postoji minimum bilo kakve sigurnosti (pravne sigurnosti nema ni toliko ovde, to sigurno znam; ipak, tvrdogolavo, jarčevski – ne prihvatam, jer bi to onda dalje impliciralo da je celo moje studiranje, učenje i traćenje mladosti nad knjigom – potpuno besmisleno, a previše sam mlada da bih sad dovodila u pitanje smisao ljudske sudbine i egzistencije).
Povod da se oglasim jeste ubistvo mlade doktorke, na svom radnom mestu u Zubin Potoku, koje se desilo u ponedeljak. Bez ikakve namere da neosnovano obaram pretpostavku nevinosti koja u korist optuženog ipak deluje dok se ne dokaže suprotno, ipak bih da postavim jedno veliko pitanje. Ko je kriv za ovaj i sve slične događaje koji dovode do toga da nam crna hronika u dnevnim novinama, u obimu od 30 strana, zauzima svakodnevno, makar tri strane ‘suvog’ teksta (pet sa slikama)? Dakle, ne poimenice neposredan učinilac nekog krivičnog dela; nego, na jednom višedimenizionalnom nivou – ko stvara uslove da do ovakvih situacija svakodnevno dolazi?
Odgovor je poražavajući. Mi sami.
Došli smo do toga da budemo istinski bolesno društvo. Još od najranijeg detinjstva, dečacima i devojčicama se nameću određene socijalne uloge u koje oni, shodno svom senzibilitetu, uspeju, ili ne uspeju da se uklope. Ako se ne uklope, onda su čudaci. Ako se uklope, onda su prihvaćeni. Znate ono, dečak treba da se bije i da pije da bi bio frajer. Treba da je mangupčina. Omiljena knjiga da mu bude “Bela griva”, jer tad negde počinje pubertet i čitanje prestaje da bude kul. Za osamnaesti, mamin i tatin delija dobija auto. Nema niko bolji, jači i moćniji na celom svetu od njega. Pa i neka se pobije, muško je, neka se čeliči. I onda, jednog dana u tom svom vrtlogu, dečak-frajer-kul-delija-muško može lako da bude akter događaja iz crne hronike. Nekad kao nasilnik, nekad kao žrtva. A ovi, što se nisu na vreme prilagodili, oni mogu da potiskuju emocije, da se skrivaju i u trenutku da se rasprše u etar i tako postanu i sami akteri nasilja.
I eto kako dolazimo do nemilih događaja. Ali, već je kasno da se reaguje. Zato što ostaje uplakana porodica i urušen život. Ovo sam samo navela exepmli causa, postoje i drugačiji primeri, na sreću. No, gde su ovog jutra?
Gdegod da se okreneš – nasilje. Nasilje u porodici, nasilje nad decom, vršnjačko nasilje, nasilje nad ženama, nasilje na poslu. Je l’ treba da se plašimo da zaustimo da kažemo nešto, da ne bismo dobili šamar? Da li treba da me brine to što sam stavila prst na čelo povodom ove teme, da se možda ne transformiše u cev pištolja i upuca me neko – jer mislim? Gde prestaje nadmoć jednog, a počinje sloboda drugog? I kako nešto tako lepo i čisto kao ljubav, uspe da se transformiše u motiv za teško ubistvo (kvalifikatorna okolnost: niske pobude)? Nasilje treba da bude ekstrem, socijalna devijacija, a ne modus vivendi.
Spremam se za prvu jutarnju kafu, a posle za crnu hroniku. U stvari, ne želim da je bude. Ionako, odavno imam desetku iz krivičnog prava. Pre kafe, dok ovo kucam se nadam da će uz opojnu aromu i topli gutljaj, na sajtovima biti mnogo vesti iz kulture, sporta, zabave, a ni jedna jedina iz hronike. Da niko nije poginuo pretrčavajući ulicu, da ni jedna devojčica, ili dečak – nisu nestali, da ni jedna žena nije ubijena. Da ću za pet godina biti sudija koji neće morati da izriče kaznu zatvora u rasponu od 30 do 40 godina.
Uzalud. Kiša pada, i moje suze.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
