Plodovi gorke stvarnosti

Bljerim Šalja u kolumni „Švedski sto za Kosovo“ ističe da je vreme da se rezimira „šta smo sve dobili i šta smo izgubili u ovoj vrlo važnoj javnoj raspravi o događajima koji se čine neminovnim, to jest, o završetku dijaloga o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, putem pravno obavezujućeg sporazuma“.

Sam Šalja je dosadašnji rezultat „srpske debate“ tačno ocenio – kao „švedski sto“ za ručavanje, ili večeru. Znači, svega i svačega je bilo tu, na tom „političkom stolu“! Na površini ova debata podseća na „švedski sto“, ali niti je bila raznovrsna, kako se pretpostavlja da je slučaj kada je u pitanju „švedski sto“, niti je to bio „sto za Kosovo“ kako su, na samom početku, poverovali mnogi na Kosovu.

Što je debata više odmicala, sve je manje bilo mesta za Kosovo. Sve više su se njeni rezultati udaljavali od Kosova. Gorka je stvarnost da je u „srpskoj debati“ dominiralo pitanje borbe za vlast: osporavanje, ili „sleđenje“ politike Aleksandra Vučića. Za opredeljivanje po ovom pitanju svaka prilika, pa i debata o Kosovu je dobro došla. Ali, kao i u svakom lošem braku, nema istinskog interesa, a ni emocije da se problem razmotri. Ne želi se rešenje za Kosovo, već za umanjivanje moći onog Drugog.

U ovoj debati potvrđeno je da je otvorena i još uvek nerazrešena strateška dilema: Kuda ide Srbija? Sudeći po dosadašnjem toku unutrašnjeg dijaloga, a i po stanju javnog diskursa u Srbiji i regionu, ključni pokretač nesporazuma, najvažnija linija deoba i suprotstavljanja nije po pitanju Kosova, već oko pitanja sadašnjice i “evropske budućnosti” Srbije.

To je i zbog toga što nema spremnosti da se suoči sa teškim bremenom pogrešnih politika koje su potvrdile da „mrtvi vuku za noge žive“. Preskakanje prošlosti u ime budućnosti je onemogućavanje da se sadašnjost odredi prema vrednostima i potrebama za boljom budućnošću. O ovome ne bih ponavljao ono o čemu smo, prošle godine, pisali Šalja i ja. Ipak, ponoviću nešto drugo, u nadi da će neko zapamtiti – Srbiji je potreban New Deal!

Ima osnova Šaljina ocena da je ova debata “nanela više štete nego, dobrobiti ideji vodilji Vučića da pripremi srpsku političku scenu, srpsku javnost i srpsko društvo za završetak priče o Kosovu, kao ključ koji je neophodan da se otvori ‘brava’ vrata Evropske unije.”

Zaista, svi ćemo, a posebno inicijator unutrašnjeg dijaloga, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, morati da se pozabavimo onim što je “srpska debata” donela. Pre svega sa stanovišta ostvarivanja ciljeva koje je inicijator postavio, a to su, da podsetim: široki unutrašnji konsenzus koji bi trebalo da uključi što širi krug društvenih aktera; suočavanje sa realnošću; prevladavanje mitologije o Kosovu; trajno rešenje, rešenje koje bi bilo održivo i u budućnosti; miroljubivo rešavanje problema; ostvarivanje ključnih “naših” (odnosno Srbije i srpske zajednice) interesa, i “otvaranje vrata” Evropske unije.

Za temeljno razmatranje tema – “od proklamovanih (dobrih) namera do gorke stvarnosti” – valja sačekati da sam Predsednik Srbije uobliči i predstavi javnosti i Skupštini Srbije svoju političku platformu po pitanju Kosova, odnosa Kosova prema evropskoj budućnosti Srbije.

Međutim, već sam sada uveren da je proklamovani cilj “suočavanja sa realnošću” u značajnoj meri ostvaren. Na to ne utiče činjenica da je ta stvarnost u mnogome gorka. Takođe, spreman sam da predvidim da se neće ostvari proklamovani cilj: “prevladavanje mitologije o Kosovu”.

Političko mišljenje, te i delovanje o, na i prema Kosovu kreće se, pre svega, u domenu političko-ideološkog zamišljanja. Za to su mnoga razmatranja i predlozi daleko od stvarnosti kakva je na Kosovu, a i od one koja je u samoj Srbiji.

Razumevanja evropskih i svetskih mega trendova ne stanuje u ovoj debati. Znanje o svetu koje nas okružuje zamenjeno je nazovi geopolitikom koja je određena formulom: Rusi dolaze! Ko ne veruje neka sačeka, pa će se kajati!

Reakcije mnogih aktera debate se pre svega zasnivaju na političkim i ideološkim opredeljenjima. Uz to, snažno je prisutno odmeravanju eventualne lične, grupne i stranačke dobiti, ili štete. Odsustvuje nastojanje da se definišu državni i nacionalnim interesi prema kojima se merila ostvarivost i efekti pojedinih rešenja. Ovo, samo po sebi, povećava rizik nesporazuma i otežava postizanja konsenzusa.

S pravom je Šalja ukazao na to da su ideje očuvanja staus quo-a i ideje “razgraničenje na ono što je srpsko i ono što je albansko”, na način kako su u okvirima unutrašnjeg dijaloga o Kosovu zagovarane – “put za ćorsokak,”, a ne za Brisel.

Tačno je da je ideja pripadanja Srbije Evropskoj uniji duboko potisnuta. Ali, činjenica je i da je, od početka februara 2018. godine, došlo do primetnog porasta zagovaranja ove ideje, te i normalizacije odnosa Srbije i Kosova.

Ali, među predlozima koji imaju većinsku podršku i dalje dominiraju zagovaranja politike status quo i etničkog razgraničenja.

Veliki doprinos ovakvim rezultatima dale su pojedine „vođe“ vladajuće koalicije, posebno Dačić i Vulin, kao i pojedini  učesnici okruglih stolova koje je organizovala Radna grupa Vlade Srbije za podršku unutrašnjem dijalogu.

Analiza načina organizovanja, posebno „selekcije“ učesnika, te i dometa rasprava na ovim okruglim stolovima ukazuje na usmeravanje rasprave i kontrolu poruka koje se šalju javnosti, a s ciljem da se opravda i nastavi dosadašnja politika. Mada bi na osnovu inicijative predsednika Vučića moglo da se zaključi da je potrebno da unapredi dosadašnju politiku, da se nađu nova i to održiva rešenja.

Trebalo bi sačekati da bi se moglo definitivno oceniti šta će vlast i javnost Srbije učiniti sa ovakvim rezultatima, posebno da li će i po koju cenu biti prevladane preporuke  ka proklamovanom cilju “srpske debate”.

Lično nemam dileme oko sledećeg: predsednik Srbije Vučić bi trebalo, što pre, da aktivira exit strategy iz posla koji u njegovo ime i na njegov račun obavljaju radna grupa, “pomagači” i “branioci” poput spomenutih ministara. Iznad svega, potrebna je promena dosadašnje politike o, na i prema Kosovu.

Vođstvo Srbije bi trebalo da uradi sve što je u njegovoj moći da popravi stanje u samoj Srbiji i da tako ojača položaj i ulogu Srbije u izgradnji novih odnosa sa Kosovom. U tom cilju valja, privremeno, staviti po strani pitanja priznanja, ili nepriznanja Kosova, o čemu smo pisali Šalja i ja.

Valja se zamisliti nad porivom koji nagoni političare da pronalaze “trajna” i “konačna” rešenja. Moji razlozi protiv robovanja ovom nagonu su principijelni: prvo, istorija uči da jedna generacija ne može odrediti čitav tok istorije, drugo – niko nema mandate da odlučuje o budućnosti u okolnostima koje su preopterećene prošlošću.

S obzirom na to da se praksa podele, ili teritorijalnog razgraničenja duž etničkih linija u poslednje tri decenije pokazala kao neadekvatno i iznuđeno rešenje, koje ne donosi rešavanje sukoba i stabilizaciju mira, već oružane sukobe, terorizam i raseljavanje ljudi, odnosno dalje produžavanje etničkih sukoba, ponovio bih predlog Foruma za etničke odnose upućen inicijatoru unutrašnjeg dijaloga predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću i javnosti – otvoriti javnu raspravu o svim aspektima primene koncepta etničkog i teritorijalnog razgraničenja na Kosovu, u Srbiji i na Balkanu.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.