Osvojiti Elbasan

Mediji u Beogradu objavljuju izjave srpskih fudbalera i ostalih oko ratnog pohoda, to jest, oko utakmice u Elbasanu. Te (ne)sportske izjave su toliko nabijene mržnjom, da pobedu u Elbasanu po svaku cenu, maltene, proglašavaju nacionalnim ciljem broj jedan. Jedan igrač čak izjavljuje da tamo idu spremni za borbu i tuču. U prvi mah se dobija utisak da tamo ne putuju fudbaleri, već jedinice za specijalne operacije, kako bi osvojile Elbasan. U isto vreme albanski premijer pokušava da pred utakmicu smiri duhove, te da čak i dovede jednu srpsku rok grupu da peva na stadionu, krcatom crveno-crnim navijačima, koji bi opet celu utakmicu da pretvore u jednu nacionalnu (nacionalističku) predstavu, te da promovišu ideje, koje su na albanskom "političkom tržištu" izgubile na ceni pred evropskom orijentacijom Albanaca u Albaniji, na Kosovu i drugde…

Ako su za ratove krivi političari, ja mislim da su za ovakve predrasude i izlive mržnje krivi intelektualci koji nisu uspeli da promene srednjevekovnu matricu u svom društvu. Ja se iskreno nadam da će se u Elbasanu albanska publika puno civilizovanije ponašati, pa makar bilo sa bilo koje strane i neke (očekivane) provokacije.

Setite se onog vica o Srbinu koji je otišao u centar Zagreba, pa se busao u prsa da je Srbin, dok mu je slučajni prolaznik dobacivao: "Pa ko ti je kriv zbog toga?". U istom vicu, Hrvat koji se u Beogradu hvalio da je Hrvat, zaklan je. Klanje je, naime, na ovim prostorima u srednjem veku bila važna politička zabava, pa čak i kad se taj srednji vek protegao do XX veka. Neke političke struje su klanje veličali i u svojim pesmama: "Zaklaćemo, zaklaćemo…"Ako se neko prepozna…

No, to je sadašnjost u odnosima između dva naroda gde pro-evropski političari idu ispred intelektualaca, koji na žalost još žive od "mržnje" i od rata. Umesto turističke propagande, za letovanje u Albaniji, koja usput rečeno, pruža izvrsnu ponudu, a koja je Srbima i geografski najbliža, neko bi opet "preko Albanije"!

U ovoj debati moj sagovornik, na žalost, nije prihvatio da govori o najvažnijem, o catharsis-u, te da time pozove ljude sa obe strane da podignu glave sa rovova i da shvate da se tu više ne puca, da shvate da ne treba više da se puca, te da oni nisu krivi za ono što je učinjeno u njihovo ime, da zbog krivice političara, ili države, niko nema pravo da građanima negira njihova prava.

Verujem da se slažemo u tome da niko u ime tih prava građana, nema pravo da prošvercuje ponovo iste ideje koje su dovele do zločina, rata i puno patnje za sve građane.

Moje je stanovište da ne treba brkati teme, te da treba odvojeno razgovarati o istoriji, a sa druge strane, i o pravu svakog naroda, svake zajednice na svoju slobodu i dostojanstvo.

Slobodan Antonić me kritikuje, ali i tužan je zbog toga, zato što sad insistiram na miru, a nekada sam bio član OVK. On previđa da smo mi, a jedan od njih sam bio i ja, još kao omladinac, mirovnim pokretom koji je predvodio Ibrahim Rugova, pokušavali sve to da uradimo na sasvim drugi način, evropski način.

Ja sam, pre nego što sam pristupio OVK, bio aktivista odbora za ljudska prava, te sam lično, uz pratnju lekara, pregledao nekoliko leševa civila koji su podlegli usled batina u policijskim stanicama u Podujevu. O tome sam izveštavao međunarodnu javnost, uključujući i "srpske izdajnike“, to jest, Fond za humanitarno pravo koji su veoma korektno izveštavali o tome.

Naravno, ni sa čijom se slobodom ne može cenkati, pazariti, niti je švercovati. Ja sam ubeđen da je moj sagovornik svestan te činjenice, te je jedini njegov problem to što ne može da izađe iz tog začaranog ideološkog kruga u kome ne može da opstane – ako nije ispunio očekivanja "javnog mnjenja".

Započeo sam ovu debatu sa idejom katarzisa, priznavanjem pre svega sebi, pa posle i sagovorniku da se stidimo nekih stvari koje su urađene u naše ime, bez našeg znanja, bez neke matematičke brige oko toga što će jezičak na vazi pretezati na ovu, ili onu stranu! Nisam uspeo to da postignem, jer moj sagovornik, po mom shvatanju stvari, brine više o svojoj nacionalnoj (nacionalističkoj), nego o svojoj ljudskoj i intelektualnoj reputaciji.

Moj sagovornik uporno insistira samo na jednome: autonomiji! On upoređuje autonomiju Kosova iz Ustava 1974, ali ne prihvata poređenje sa Preševskom dolinom. Kad ja insistiram da nije isto nemati ono što svi drugi imaju, jer su Albanci po veličini bili četvrti narod u bivšoj Jugoslaviji, te sam naveo činjenicu da su Albanci protiv svoje volje uvučeni u Jugoslaviju i bili brojčano više nego polovina državotvornih naroda, ali Albancima nije bilo priznato pravo na "ravnopravnost naroda i narodnosti" u okviru tadašnje Jugoslavije, uglavnom jer su na tome Srbi insistirali.

Kad on tvrdi da je u redu imati ono što niko nema i to samo zato što si Srbin, gospodin Antonić insistira da Srbi trebaju posebna prava na Kosovu, iako brojčano nisu najveća manjina. Kad insistira na kulturnoj zaostavštini u vidu crkava i manastira, a ja mu dokazujem da isto pravo po tom načelu imaju i Turci, kojih je, usput rečeno, otprilike isto po broju, onda on tvrdi da ni to nije isto. Valjda zato što su Turci gradili džamije, a ne crkve, oni nemaju ista prava.

Nego, ja bih sad još par reči i o autonomiji na kojoj uporno insistira moj sagovornik. Šta podrazumeva ta autonomija? Da li je Asocijacija zapravo autonomija? Nije, kaže on za ASO. Ali, kad Albanci u Preševskoj dolini traže ama baš isto, on tvrdi suprotno. Jeste, ili nije? On, kao intelektualac, samo brine za Srbe na Kosovu, a ne priznaje meni to pravo.

Tako, Slobodan Antonić kaže: "I zašto uvaženi kolega, kao uzoriti 'multi-kulti' intelektualac, neprestano poteže nekakve etničke revandikacije Albanaca u Preševu i Bujanovcu? Za to mogu da se hvataju samo Albanski nacionalisti koji smatraju da matica treba da brine o rasejanju – uključiv i zahtev za reciprocitetom. Odakle onda takva "nacionalistička" ideja kod kolege Ljepaja?". Ovo "multi-kulti" bi valjda ja trebalo da shvatim kao nešto podrugljivo, nasuprot jednobojnog nacionaliste?

Naravno, Slobodan Antonić, ne daj Bože da je nacionalista, on se za Srbe brine kao što bi i za sve narode sveta, kao što bi brinuo i za Albance u Preševskoj dolini, samo kad bi pronašao pojam reciprociteta u svom načinu ophođenja prema drugima! Što se mene tiče, važno je da se gospodin brine, a ja da ne moram da brinem za prava Albanaca u Preševskoj dolini. Meni je dovoljno ako se gospodin Antonić brine i za njih, istim aršinom, kao i za Srbe na Kosovu. To je uloga jednog intelektualca, zar ne? Sad bi nekog, da ja priupitam, kojim se onda pravom, Antonić brine za Srbe na Kosovu? Ni slučajno neću to uraditi! Ne, ne, neću! Vidljivo je, zar ne?

Ali ću mom uvaženom sagovorniku postaviti sledeće pitanje: da li srpska politika može preživeti bez neprijatelja?