Optimizam Srba u Prizrenu ublažava bolove prošlosti

Navršava se četrnaest godina od izbijanja najvećih etnički motivisanih sukoba na Kosovu, od dolaska međunarodnih snaga na Kosovo. Kao i iz mnogih srpskih mesta na Kosovu, poražavajuća slika tog dana poslata je i iz Prizrena, gde je uništen veliki broj svetinja, kao i srpskih domova. Iako bi želela da zaboravi taj 17. mart u Potkaljaji, Svetlani Nikolić Čočanović to ne polazi za rukom, duboko su urezane slike onoga što je tog dana doživela sa svojih par komšinica.

"Zapalili su prvo Bogosloviju, izgoreo je tu jedan Dragan (Nedeljković, prim.red.). Kad su došli blizu, mi smo se, sve četiri, sakrile. Prva grupa kad je došla – nisu mogli da razbiju vrata, koja su bila drvena. Druga grupa je razbila vrata i kažu još četiri žene fale. I onda mi nekako izašle, uzela sam samo tašnu i neke stvari, vodu i ćebe. Otišli smo u crkvu Svete Nedelje, a tamo su sve zapalili," priča Svetlana. 

"Bilo je oko 12 časova. Oni su dolazili odozgo iz šume, ove spavaju, sve tri, a ja ih polako budim. Žica je bila sa svih strana. Imala sam šuškavu jaknu, zakačila se na žicu i ja je pustim. Uzela sam samo tašnu. Došli smo tu, kod mojih vrata, idemo naniže, ali Nada neće da dođe, njena su vrata bila blokirana, ne možeš ni da uđeš, ni da izađeš i ona se preskoči. Pošle smo do plave kuće i ja kažem Ljilji – slušaj ja idem prva, ako se okrenem dobro je, ako se ne okrenem vi se vraćajte," nastavlja.

Je l' ste znali kuda idete?

"Nismo znali gde idemo, čuli smo da su Voju i Veru tukli. Sve što je moglo da se zapali, zapaljeno je bilo, ni WC nije ostao, ponovo su palili u sred dana. Prizren je izgledao grozno u tom trenutku. Turci koji su bili tu, bili su uznemireni. Sve tri smo stavile marame, dala nam je komšinica i otišle smo dole u policiju. Do 10 časova nisu hteli da nas prate. Neće da nas vode, da nas vode kroz grad nije dobro i smislili su da nas vode preko Dušanovca. Kad smo pošli preko Dušanovca ja kažem gotovi smo, nisam znala taj put," priseća se Svetlana. 

Iako je dva puta bila proterana iz svog doma, čežnja za rodnim gradom bila je jača od onoga što je iz njega izgnalo. Pre pet godina se nije vratila na zgarište, već u novoizgrađenu kuću.

"Kad čujem ježim se, toliko mi je teško. Nemam nikakve neprilike, svako ko može da mi pomogne pomaže mi – i drugarice. Kad god izađem zaustave me tri, četiri drugarice, ali nisam delila nacije, to me je spasilo," priča Svetlana Nikolić Čočanović.

Moramo da imamo nade, moramo da se borimo, jer mi smo hrišćani, a hrišćani su optimisti

U Martovskom pogromu oskrnavljene su ili uništene sve srpske svetinje u Prizrenu – od sabornog hrama Svetog Đorđa, crkve Svetog Spasa, Svete Nedelje, Svetog Vrača, Svetog Pantelejmona, Svetog Đorđa Runovića, Svetog Nikole Tutića, Svetog Nikole, Rajkove crkve, do bisera srednjovekovne kulture – Bogorodice Ljeviške i manastira Svetih Arhangela.

Ni u najtežim vremenima hram Svetog Đorđa nije bio napušten. Postepena obnova svetinja započeta je 2006. Sveštenik Slobodan Đorić od decembra 2010. službuje u ovom hramu. U Prizrenu je sa svojom porodicom.

"Najviše je stradao i bio oštećen Saborni hram, u Ljubiždi su crkve oskrnavljene, u selu Novake je crkva oskrnavljena, uglavnom gde god je bilo pravoslavnih crkava na neki način su oskrnavljene. Retke su crkve, recimo u Sredačkoj župi nisu stradale, u Gornjoj Srbici crkva Svetog Ilije nije oskrnavljena. Eto, uz velike napore i trud Vladike Teodosija Saborni hram je obnovljen, obnovljen je vladičanski dvor koji je takođe bio u potpunosti uništen, parohijski dom, delimično je obnovljena crkva Svetog Đorđa Runovića, tu je freskopis puno stradao, to je konzervirano. Obvnovljeni su Sveti Vrači u potpunosti, crkva u Potkaljaji, obovljena je i crkva-hram Hrista Spasitelja u Potkaljaji, obnovljen je delimično Sveti Nikola Tutić preko puta Sabornog hrama, obnovljena je i Bogoslovija, mi se trudimo," kazao je jerej hadži Slobodan Đorić.

Ni crkva Bogorodice Ljeviške nije pošteđena u Martovskom pogromu, tog 17. marta ostrašćenoj masi nije značilo ništa to što je ona sagrađena još u 9. veku i što je u prvoj polovini 13. veka bila sedište vladike prizrenskog. Njena restauracija još uvek traje, ali se u njoj već tri godine obavlja bogosluženje, 17. marta je ućutalo i zvono u Prizrenskoj bogosloviji, koja je od osnivanja 1872. – bila stožer srpske zajednice, a tog dana je nestala u plamenu.

"17. marta je jako veliki broj terorista počeo da pali sve što ima srpsko ovde u Prizrenu, kuću po kuću, crkvu po crkvu, tako su upali i u Bogosloviju. Nemački vojnici su se poneli sramno, kukavički, jednostavno nisu ni pokušali da ovde zaštite ljude odnosno imovinu, samo su na brzinu neke ljude evakuisali, nažalost nisu stigli sve ni da ih evakuišu. 17. marta ovde u Bogosloviji stradao je prizrenac Dragan Nedeljković, nađen je vrlo blizu na stepeništu. Isto tako smo čuli, mada ja sad to ne mogu da potvrdim, mada mislim je verodostojan izvor da je jedna beba tu nađena koja nikada nije identifikovana, jer su ljudi živeli ovde po Bogosloviji, tim kućama i sobama gde su sada đaci," rekao je protosinđel Andrej, profesor prizrenske Bogoslovije.

Obnova Bogoslovije započeta je 2007. a završena 2016. godine. Posle najduže pauze u istoriji Prizrenske bogoslovije, koja je trajala punih 12 godina, na veliki praznik – Malu Gospojinu 2011. bogoslovi su ponovo oživeli ovaj hram znanja.

"Meni je zaista puno srce kad pogledam Bogosloviju, zato što sam ovde došao sa delegacijom UNMIK-a 2004. aprila, kratko vreme po paljenju i uništenju, jer je UNMIK hteo da napravi zapisnik šta je sve uništeno. Još uvek se sećam same Bogoslovije, još je to smrdelo na garež, neku memlu i sam utisak je bio stvarno poražavajući, jer sam mislio da je to jedan zapečaćen zločin za koji niko nikada neće odgovarati, što je i bilo tako, ali da ćemo se teško oporaviti od ovog udarca," rekao je protosinđel Andrej, profesor prizrenske Bogoslovije, dodajući:

"Međutim, hvala Bogu, zahvaljujući dobrim ljudima i razumevanju svih strana uspeli smo u tome. Najviše zalaganjem i trudom episkopa Teodosija, da ponovo ovu Bogosloviju vratimo u život i na taj način posvedočimo u jednoj maloj meri istinu vaskrsenja, pošto mi kao hrišćani verujemo u vaskrsenje, pa neki put i u ovom životu možemo da vidimo, kao neka slika onoga što nas čeka na strašnom sudu kada ćemo svi vaskrsnuti i telima, da i u ovom životu neke stvari koje se čine mrtve i zaboravljene mogu da vaskrsnu. Moramo da imamo nade, moramo da se borimo, jer mi smo hrišćani, a hrišćani su optimisti. Trenutno imamo 55 učenika, 10 profesora i 20 članova osoblja."

Vera u bolja vremena

Srbi koji trenutno žive u Prizrenu, izbegli su  još 1999. Cvetkovići su se u obnovljenu kuću u Potkaljaji vratili pre pet godina.

"17. mart koji dolazi uvek budi ta neka osećanja gde se čovek vraća u prošlost kako se nekad živelo, kako sad, to mnogo boli, ali verujemo u Boga, nadamo se da će se nešto ispraviti i da će doći neka bolja vremena," rekla je Sunčica Cvetković.

I Gadžići su '99. napustili Prizren, a u njega su se vratili 2011. Nemilu prošlost pokušavaju da zaborave.

"Opština Prizren nam pomaže – dobijamo drva, dok nam iz Srbije ne pomažu, jer smatraju da nismo enklava. Ceo život sam radila i zaradila, otišla sam samo sa dva kofera da se presvučem, ali pokušavam to da zaboravim. Važno da smo svi živi izašli, sa novcem se da kupiti sve, samo život ne može da se kupi. Ne mogu da stvorim kao što sam nekad stvarala, jer nemam godine za to, to malo što su nam dali sa tim skromno živimo, penzije su nam male. Sa komšijama sam super, jedina sam Srpkinja u ulici, šetam kroz grad, moja drugarica je Turkinja, dolazi kod mene, normalno se krećemo, normalno živimo, jer je Prizren jedan jedinstveni grad," kazala je Radmila Gadžić.

Prizren je sačuvao svoj duh bratstva, jedinstva

U gradu na Bistrici čuju se različiti jezici. Meštani Albanci, Turci, Bošnjaci, Srbi i Romi trude se da zaborave događaje iz prošlosti i okrenu se budućnosti.

"Situacija je tada bila dosta napeta, ali mislim da je to vreme prošlo, bilo je što je bilo, mislim da se tako nešto više neće desiti. Svi su svesni, znaju situaciju, adaptirali su se i trude se da žive jedan bolji život, da imaju bolje uslove, da imaju zaposlenja i da ljudi žive u miru," kazao je Bedri Ćaiku.

"Prizren je poznat po tome što je grad tolerancije i to se nije odrazilo na međunacionalne odnose. Vidim da Srbi često dolaze ovde, imaju kuće, međunarodne organizacije su im gradile kuće i oni se slobodno šetaju. Mogu da se pohvalim da je situacija jako normalna, mogu da se pohvalim u odnosu na ostale delove Kosova, Prizren je sačuvao svoj duh bratstva, jedinstva," rekao je Ferdi Kalamuća.

Bez vere i nade smo zapravo mrtvi

Ni 14 godina kasnije ovaj dan se ne zaboravlja, ali se ovdašnji Srbi trude da nastave normalno da žive. Da ima nade, potvrđuje i to što je povećan broj dece.

"Uz blagosove našeg vladike Teodosija, trudimo se da naše svetinje, one koje nisu obnovljene, obnavljamo i da radimo ne samo na obnovi svetinja, nego i na obnovi našeg duhovnog života svih nas. U Prizrenu trenutno živi oko 30 Srba, nažalost, broj i dalje nije zadovoljavajući, jer je do 1999. ovde živelo oko 12.000 Srba, nažalost, sada tih ljudi nema ovde, ali mi se trudimo da kao crkva budemo uz taj narod i da im, koliko je u našoj moći pomognemo da oni budu tu sa nama i da oni koji su tu opstanu, oni koji nisu tu da se vrate," kazao je jerej hadži Slobodan Đorić, dodajući:

"Eto, Bogu hvala imamo u Prizrenu šestoro dece, biće ih još. Nadamo se i verujemo da će Gospod da nas duhovno prvo obnovi, a onda i u tom broju da se malo više obnavljamo i proširujemo. Otvorili smo jedno malo obdanište za našu decu ovde pri parohijskom domu sa blagoslovom vladike Teodosija. To je jedan mali početak koji će da se razvije u nešto mnogo više, zato to i radimo." 

"Bez vere i nade smo zapravo mrtvi. Oni koji žele da nam naude, uspeju da nam ubiju veru i nadu, onda su uspeli u svojoj nameri. Dokle god se borimo, dokle god smo optimisti, dok radimo na tome da se stanje naše zajednice širi, da se stanje porodice poboljša, dotle smo živi i dotle naši neprijatelji nisu uspeli u svojoj nameri," kazao je protosinđel Andrej, profesor prizrenske Bogoslovije.

Bez obzira na nacionalnu pripadnost najveći broj Prizrenaca nerado se seća tog 17. marta 2004. godine. Vera u bolje sutra je ono što Srbe iz Prizrena još uvek vezuje za grad u kojem su duboko ukorenjeni.

RTK2