OLIVER

Piše: Miša Đurković 

U hladno januarsko jutro na portalu sa vestima osvanuo je naslov da je „upucan Oliver Ivanović“. Nedugo zatim ovu vest je zamenila njegova crno-bela fotografija preko koje je stajalo „ubijen Oliver Ivanović“. Nažalost, ova vest me nije iznenadila. Ako je čovek držan nekoliko godina u zatvoru bez ikakve osnove, osuđen na devet godina bez dokaza, a zatim, kad je oslobođen – opet proganjan na različite načine (uklјučujući i palјenje automobila), onda vas ne iznenadi kad čujete da je neko rešio da se i na ovaj poslednji način obračuna sa njim.

Olivera Ivanovića sam upoznao pre trinaest godina u Mitrovici kada sam počeo da radim u kabinetu tadašnjeg predsednika vlade Srbije. Napravio sam putovanje po srpskim sredinama, u nameri da na Kosmetu lično razgovaram sa svim viđenijim predstavnicima srpske zajednice. Susreli smo se u njegovoj kancelariji i imali veoma koristan i kvalitetan razgvor. Kao i mnogo puta kasnije, Oliver i ja se nismo slagali oko konkretne strategije, ali to je u razgovorima sa njim bilo najmanje bitno.

Radilo se o veoma inteligentnom, lucidnom i uvek izvanredno obaveštenom čoveku koji mi je i za vreme kratkog boravka u kabinetu, a i kasnije bio jedan od najvažnijih izvora za informisanje o tome šta se na Kosmetu dešava. Uzgred, srpska zajednica u južnoj pokrajini je sa njegovim odlaskom izgubila ne samo jednog od najviđenijih lјudi, već i jednog od najobrazovanijih i najpraktičnijih aktera. Oliver je govorio albanski, engleski i italijanski jezik, a razumevao je i nešto nemačkog.

Ono što me je sa njim tada, pre svega, spojilo jeste potreba da ukažemo na konkretne stvari kojima su se naše vlasti ponajmanje bavile, kao što je pitanje nasilne privatizacije srpske državne imovine koje je počelo 2005. godine.

Oliver se zalagao za aktivniji pristup države Srbije, ali i za takozvano proeveropsko rešenje, koje je podrazumevalo mnogo veće oslanjanje na međunarodnu zajednicu i učešće srpske zajednice u radu kosovskih ili privremenih institucija po svaku cenu. On je bio poslanik u parlamentu Kosova kao deo koalicije Povratak kada je blisko sarađivao sa Nebojšom Čovićem. Kada je 2004. godine Beograd odlučio da bojkotuje izbore, on se sa time nije složio i nastavio je da gura svoju viziju, koja će otprilike od 2012. postati i politika Beograda.

Svoju političku karijeru gradio je u skladu sa onim u šta je verovao, tražeći podršku u Beogradu tamo gde je mogao da je nađe.

U periodu 2008. do 2012. obavlјao je dužnost državnog sekretara u ministarstvu za Kosovo i Metohiju. U to doba je gostovao i kod nas na institutu, otvoreno govoreći o problemima sa kojima se Srbija susreće. Ponekad smo se sretali i na međunarodnim skupovima. Oliver je dosta putovao i pokušavao da gradi pozicije za sebe, ali i srpsku kosmetsku zajednicu na svim međunarodnim adresama do kojih je mogao da dođe. Politički protivnici su mu zbog toga po pravilu lepili etikete, da je redom američki, nemački, zapadni itd. čovek. On je, uz večno prisutan osmeh, lakonski sve to ostavlјao po strani i gurao dalјe.

Oliver je bio izuzetno hrabar čovek i to niko nikad nije mogao da mu ospori. Stajao je iza onoga što je radio, išao tamo gde drugi nisu hteli, ili smeli, podnosio svakakve pretnje, istrpeo tri godine zatvora, štrajkovao glađu, u isto vreme brinuo za brojnu porodicu i borio se za ono u šta je verovao. 

Generacije koje su navikle da Olivera gledaju kao „zapadnog čoveka“ moraju da znaju o ogromnoj ulozi koju je on odigrao u leto 1999. kao jedan od vođa ekipe sa mosta u Mitrovici koja je faktički svojim telima, uz ogromnu hrabrost i žrtve, uspela da sačuva neku vrstu autonomije severa i mogućnost da srpska zajednica tu preživi.

Sudije EULEX-a su upravo to njegovo delovanje u periodu 1999 i 2000 iskoristile da ga stave u zatvor i progone. 

U to doba on je radio zajedno sa Markom Jakšićem da bi, svega koju godinu kasnije, postali politički arhiprotivnici. Skoro deset godina oni su simbolizovali dve vizije budućnosti srpskog naroda na Kosmetu i uz sve probleme i povremene netrpelјivosti, gotovo da ih nije bilo moguće zamisliti jednog bez drugoga. U poslednjih pet godina obojica su, faktički – u paketu, sklonjeni iz ozbilјne politike.

To je inače plan međunarodne zajednice koja upravo i u albanskom delu priprema takozvanu smenu generacija i dovođenje novih političkih snaga i lidera. Ko stoji iza smrti Olivera Ivanovića verovatno nikada nećemo saznati. No najveću krivicu snosi takozvana međunarodna zajednica kojoj je on prilično verovao, a koja ga je na kraju pustila niz vodu. 

Poslednji put smo se čuli u avgustu kada sam bio u Mitrovici. On je tada bio u Beogradu. Dogovorili smo se da se uskoro vidimo, ali, kako to obično biva, do toga susreta nije došlo… 

Tokom njegovog boravka u zatvoru raspitivao sam se i pozdravlјao ga preko zajedničkih prijatelјa. Nažalost, osim uzgrednih komentara, nikad nisam napisao tekst koji sam nosio u glavi o tome kako nevin čovek, iz čisto političkih razloga, čami u zatvoru. Zbog nekih stvari čovek žali celog života… 

Prijatelјu, počivaj u miru.


Miša Đurković je diplomirao i magistrirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je 2005. godine i doktorirao. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu za evropske studije. Bavi se političkom i pravnom teorijom, fenomenima popularne kulture i procesima evropskih integracija. Autor je deset knjiga i većeg broja naučnih radova.


 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.