Pre nedelju dana obeležena je 26 godišnjica početka NATO bombardovanja. U Beogradu je to učinjeno uz kritike i gorka podsećanja, a u Prištini uz pohvale na račun ove alijanse. Za jedne je tada počela agresija na suverenu evropsku zemlju, bez odobrenja Saveta bezbednosti, a za druge humanitarna intervencija koja je imala za cilj da zaustavi „aparthejd i genocid“. I dok se vlasti u Beogradu nakon tog 24. marta više nisu osvrtale na ovu temu, u Prištini se skoro svakodnevno oglašavaju i obeležavaju godišnjice zločina, uz teške optužbe na račun Srbije.
Dan nakon početka bombardovanja, na Kosovu su usledila obeležavanja zločina u selima između Prizrena i Orahovca (Bela Crkva, Celina, Velika Kruša, Mala Kruša).
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, tada su srpske snage započele ofanzivu protiv OVK, a u Maloj Kruši je 25. i 26. marta 1999. godine ubijeno 114 muškaraca Albanaca.
Prema navodima Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove UN-a, tog 25. marta su pripadnici MUP-a Srbije ubili 59 Albanaca u selu Bela Crkva.
Sa druge strane, precizni podaci regionalnih organizacija za ljudska prava o ubijenima u selu Velika Kruša – nedostaju.
U Knjizi pamćenja Fonda za humanitarno pravo, navodi se da je u ovom selu u periodu 25. – 26. mart 1999. ubijeno oko 180 Albanaca. Sa druge strane, u objavi na Fejsbuk profilu FHP-a iz 2020. godine – navodi se podatak o 204 ubijenih u tom periodu u istom selu.
Prištinski zvaničnici takođe spominju cifre od više od 200 ubijenih u ovom selu.
„Danas se sa bolom i čašću sećamo 241 žitelja ubijenog u Velikoj Kruši i 113 ubijenih u Maloj Kruši od strane genocidnog režima Miloševića“, poručila je kosovska predsednica, Vjosa Osmani, na obeležavanju godišnjice 26. marta. U ovim selima su tog dana bili i drugi visoki prištinski zvaničnici, uključujući i predstavnike opozicije.
Više o ovom zločinima u vesti: 26 godina od zločina u Maloj i Velikoj Kruši; Prištinski zvaničnici o genocidu
Izbica
Prištinski zvaničnici su u narednim danima nastavili sa obeležavanjem i oglašavanjem povodom drugih godišnjica.
Među njima je i Vjosa Osmani koja je 28. marta, povodom zločina u Izbici, poručila da su tada ubijene 147 Albanaca, među kojma su muškarci, žene, starije osobe i deca.
„26 godina kasnije, sećanje na ovaj zločin ostaje živo. Masakr u Izbici je bolno svedočanstvo cene naše slobode i genocida koji je počinila Srbija“, navela je.
Zločin u Izbici bio je sastavni deo optužnice za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića. U optužnici se navodi da su srpske i jugoslovenske snage napale selo 27. marta 1999. i da su se stanovnici sklonili na livadu izvan Izbice.
„Dana 28 marta ili oko tog datuma, snage SRJ i Srbije opkolile su seljane i onda im prišle, tražeći pare. Pošto su policajci ukrali dragocenosti, muškarci su odvojeni od žena i male dece. Muškarci su zatim dalje podeljeni u dve grupe, od kojih je jedna poslata na obližnje brdo, a druga u korito obližnje rečice. Snage SRJ i Srbije su onda pucale u obe grupe muškaraca. Oko 130 muškaraca kosovskih Albanaca je ubijeno“, navodi se u optužnici.
Prema navodima Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove UN, koji se oglasio 28. marta, u Izbici su tog dana pre 26 godina ubijena najmanje 132 Albanca.
Osnovni sud u Prištini osudio je prošle godine Muhameta Aljidemaja na 15 godina zatvora za ovaj zločin, uz navode da je sa pripadnicima srpskih policijskih i vojnih snaga učestvovao u ubistvu albanskih civila.
Muhamet Aljidemaj (Alidemaj), inače rodom iz Krnjina kod Istoka, negirao je krivicu tokom suđenja. On je živeo u Beogradu duže od dve decenije, tj. sve do 2021, kada je, po dolasku na Kosovo uhapšen i poslat u pritvor.
Njegove komšije iz Beograda su se pre nego što je osuđen angažovale kako bi obezbedile deo novca za njegovu odbranu i izrazile želju da svedoče, takođe tvrdeći da je nevin.
Podujevo
Istog dana, tj. 28. marta, Osmani se oglasila i povodom zločina koji je pre 26 godina počinjen u Podujevu.
„16 članova porodica Bogujevci, Durići i Lugaljiju, uključujući decu i žene, brutalno su ubile snage genocidnog režima Srbije 28. marta 1999. godine u Podujevu. Masakr nad porodicama Bogujevci, Durići i Lugaljiju dokaz je organizovane strategije režima koji je počinio nezamislive zločine nad albanskim narodom“, navela je.
Saranda i Fatos Bogujevci dvoje su od petoro dece koji su preživeli u zločinu koji su izvršili Škorpioni.
Sarandu je spasila redovna vojska koja joj je pružila prvu pomoć, prebacili su je u bolnicu u Prištini, gde je ostala na lečenju do kraja rata, kada je britanski KFOR odveo za Mančester, gde se i školovala.
O tome šta se tada dogodilo, govorila je i pre četiri godine u emisiji Slobodno srpski.
Saranda i Fatos Bogujevci svedočili su na suđenju generalu MUP-a Srbije Vlastimiru Đorđeviću kojeg je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju osudio 2011. na 27 godina zatvora za zločine na Kosovu. Njemu je žalbeno veće 2014. godine smanjilo kaznu na 18. godina.
Za zločin u Podujevu, u Srbiji je osuđeno pet pripadnika „Škorpiona“, dok je šesti pripadnik Srbiji izručen iz Kanade. Ovom procesu prisustvovala je i Bogujevci, koja je kazala da se radi o važnom koraku u uspostavljanju pravde, ali i da su osuđeni za ovaj zločin pušteni iz zatvora pre isteka kazne.
Saranda Bogujevci, sada zamenica predsednika kosovske skupštine, kao konceptualna umetnica, u Beogradu je 2013. godine predstavila izložbu u znak sećanja na njenu porodicu na kojoj je bio i tadašnji premijer Srbije, Ivica Dačić.
Pusto Selo
Kosovska predsednica oglasila se i danas, sada povodom zločina u Pustom Selu u opštini Orahovac.
„U Pustom Selu, u Orahovcu, brutalno je ubijeno i masakrirano 106 muškaraca, žena i dece. Isti talas nasilja nastavljen je u selu Jović/Burim, u Mališevu, gde su nemilosrdno pogubljena 42 nedužna civila“.
Prema dosadašnjim medijski napisima i nalazima organizacija koje su istraživale ovaj zločin, ali i svedočenjima, u popodnevnim satima 31. marta 1999. srpske vojne, paravojne i policijske snage, opkolile su Pusto Selo koje je brojalo oko 100 kuća, ali u kome se broj stanovnika udvostručio tada zbog toga što su se u njemu sklonili raseljeni iz drugih sela.
Kako je jedan od preživelih svedočio za BIRN pre nekoliko godina, posle jednosatnog granatiranja sela, srpske snage su u polju okupile meštane, odvajajući muškarce od žena. Potonjima je kazano da napuste selo, dok je prema ovim informacijama, 119 muškaraca podeljeno u četiri grupe.
„Prva grupa su činila deca od 13 do 17 godina. Naterali su ih da hodaju oko 30 metara iza nas i pogubili ih. Isto se dogodilo i sa drugom grupom. Ja sam bio u trećoj. Bilo je oko 20 vojnika sa mitraljezima”, svedok Tahir Krasnići je navodio. I on sam je bio ranjen. Jedan je od 13 preživelih ovog zločina.
Dan kasnije, ranjeni Tahir Krasnići se vratio u selo i tada su naredna tri dana počeli da pokopavaju mrtve u tajnosti.
„Počeli smo da skupljamo tela i kopamo grobove. Da bismo kasnije mogli da ih identifikujemo, zapisali smo njihova imena na kaiševima i na drvenim daskama svakog groba. Neka tela su bila spaljena, tako da nisu mogla biti identifikovana. Tela smo zamotali ćebadima i najlonima doniranih od humanitarnih organizacija kućama koje su spaljene 1998. godine”, svedočio je za BIRN.
Srpske snage su se, kako je tada pisao ovaj medij, 21. aprila vratile u Pusto Selo i ponovo iskopale 106 žrtava bagerom i navodno odvezli u pravcu Orahovca.
U junu 1999. godine, posmrtni ostaci ubijenih u Pustom Selu pronađeni su u tri masovne grobnice u Orahovcu, Prizrenu i Suvoj Reci.
Osim Vlastimira Đorđevića, bivši generali Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević, bivši general srpske policije Sreten Lukić, proglašeni su krivima za ubistvo, deportaciju i nehumano postupanje prema kosovskim Albancima 1999. godine, uključujući i za zločin u Pustom Selu.
Lazarević je osuđen na 14 godina zatvora. Pavkoviću je izrečeno 22, Lukiću 20.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
