Od izbora do izbora, izbor (ni)je vaš

Piše: Nikolina Klajić

Još jedan godišnji ci(r)klus se približio svom kraju. Prvog-prvog počeće vrli novi ciklus, i tako u krug, iz godine i godinu, ili od izbora do izbora, od redovnih do vanrednih, pa onda nazad, i opet, ponovo, u beskraj. Čini se da je sve što treba za demokratiju na Kosovu upravo to – izbori. Iako se nećemo u ovoj analizi preterano baviti izborima, kampanjama, ishodima istih i ostalim ujdurmama – odavno je jasno da u njima nije ama baš nikakva poenta, pogotovo ne u društvu poput ovog na konfliktnoj teritoriji Kosova (i Metohije); svakako, valja se osvrnuti na neke važne momente i fakte.

Na primer, Srbi s Kosova ne mogu da glasaju na izborima u Srbiji u mestu svog (kako sada ovo reći, prebivališta, boravišta, privremenog bivstvovanja, iznajmljeništva, zakupništva…?) životnog prostora koji nastanjuju generacijama. Ako hoće da glasaju, ili izvade bilo koji srpski lični dokument, podignu plate i penzije, moraju put pod noge pa u tzv. Centralnu Srbiju – neki novi termin nastao za lakše nošenje s bolnom realnošću – preko administrativnih linija, pa onda nazad u svoju (pra)postojbinu.

Ovi drugi paralelni izbori za biranje predstavnika u kosovskim institucijama, privremenim već 17 godina, su još grotesknija pojava od prve, ma koliko to na prvu zvučalo nemoguće. Šta može biti grotesknije od izmeštanja života za koji se borimo da zadržimo, u drugi grad, pograničnu oblast (isto privremeno već par sezona) kao sredstvo tog istog napora?

Grotesknije je to što se ti koji se bore za opstanak srpstva na Kosmetu, mnogo svojskije bore za proterivanje srpskih neistomišljenika sa istog. Kada čujete kako se bore da svoj život grade i čuvaju na svojim vekovnim ognjištima, znajte da im do vašeg ognjišta ama baš nije stalo. Stalo im je da dobiju posao, ili zadrže trenutni posao i stan, jer ako se pokažu kao nepodobni Srbi, lako ostadoše bez oba. Ali da će da se glasa na kosovskim izborima, hoće! I to u koloni, kao đačići na eksurkurziji na Kopaoniku.

Nije rečeno ništa novo, sve ovo Vi već znate, dragi čitaoče. Da Vam sumiram godinu za nama isto neću reći ništa što već, verovatno, i sami ne znate. Loše je, da lošije i te kako tek može da bude. Glavni most na Ibru, sreća nije otvoren, ali jesu izgrađeni novi mostovi preko kojih može da se prođe. Ura, bezbednost je očuvana! Gradonačelnici na severnom delu teritorije nisu više iz ne-endemski nevećinske zajednice, već su se Srbi ponovo vratili u svoje fotelje. (Kad se Srbi u fotelje vrate?) Ura, srpstvo je sačuvano! Spomenuti gradonačelnici su bili znatno kraće privremeni u odnosu na svoje kolege iz drugih kosovskih opština, i u odnosu na generalnu privremenost kosovskih privremenih institucija.

Na šetalištu u severnoj Kosovskoj Mitrovici otvoreno je desetinu novih lokala u koje Srbi ne ulaze, samo gledaju popreko u prolazu i kunu. Ni u južni deo grada ne idu često, više je putanja obrnuta, ura, multikulturalno, tolerantno društvo je uspostavljeno… U godini za nama izrečene su i presude za ubistvo Olivera Ivanovića. Izvesni M.R. pronađen je krivim, ali ne i dužnim. Nema ga nigde, kao što onomad nije bilo ni slučaja protiv Jozefa K. kojeg crnokošuljaši ubiše ko psa. Dvadeset i dve godine zatvora za počinitelje – ura, pravda je zadovoljena? Pravdu čeka i nekoliko hiljada Srba primoranih da napuste svoje domove jer su krivi po asocijaciji sa određenim, reći ćemo, likovima. Nismo tako zamišljali ZSO, ali ura!

Na svetliju stranu, novac! Prema izveštaju NBS, prošle godine je broj doznaka (remittances) poslatih u Srbiju dostigao broj od čak 4.34 milijarde evra, a ni takozvani partner sa velikim „k“ ne kaska po količini novca koji voljena dijaspora šalje nazad.

Albanci i Srbi (i ovi kosovski i vankosovski) podjednako se nadmeću oko toga čiji orao je stariji, i ko je veća i dugovečnija nacionalistička sila u kraju, da ne stižu ništa drugo da rade osim toga, i pakovanja kofera u potrazi za hlebom. Sad kad smo svi konačno vizno liberalni, ništa nas ne sprečava da odemo, i zalupimo vratima ostavljajući otvoren prozorčić za slanje parica.

Kad se već nadmećemo po pravdi, demokratiji, slobodi i nacionalnoj jačini, u godini za nama ubijeno je najmanje 14 žena u Srbiji u slučajevima porodičnog nasilja, a na Kosovu je do novembra prošle godine prijavljeno preko 2000 slučajeva nasilja. Cinično bi mi se sada provukao komentar : „Kakve brojke, ha!,“ samo što ovo nije nimalo smešno i nije za šalu, već za ozbiljno razmišljanje. Dok se mi svađamo oko izjava, pesama, granica, teritorije, i čega sve ne, mladi odlaze, žene ubijaju – tako će umreti i te nacije oko kojih smo toliko zagriženi, pa će možda ostati po koja pesma, da nas se po njoj neki drugi sete, možda. Možda bolje da nas se ni ne sete.

Primetite, dragi čitaoče, da Vam nemam šta sumirati za život i okolnosti kosovskih Albanaca u godini za nama. Onih običnih ljudi, kao što ste Vi, koji idu na pijacu, odlaze na posao, njivu, kod komšije na kafu, imaju porodične i finansijske brige, pokušavaju da skrpe kraj s krajem. Niste primetili? Ne brinite, ne primećuju ni oni Vas ni Vaše muke.

Mi smo „druga“ zajednica za njih, i oni za nas. Mi samo delimo teritoriju oko koje se svađamo, i na kojoj živimo, kao i sve njene kosture, ali su nam realnosti potpuno drugačije. Mi ne znamo mnogo o njima, oni ne znamo jedni o drugima više od onoga što se senzacionalno plasira u medijima i političkim govorima. Mi smo neprijatelji koji žive zajedno, odvojene živote.

Kada si poslednji, ili prvi put, čitaoče bio u Prištini? U Peći? A u Kraljevu, Raški? Kada si poslednji put otišao u pozorište, bioskop? Da li znaš da kupiš hleb i naručiš piće na albanskom jeziku? Da li znaš da Danska i SAD šalju svoje zatvorenike, odnosno migrante u zatvore koje Kosovo gradi s posebnom namenom? Da li su ti važna nova međunarodna priznanja, ili ti je važniji neuspeh diplomatije onih koji se busaju u prsa braneći te oštrim reakcijama i ucenama? Da li te je briga?

Čitaoče, ako su ti izbori najvažniji, čestitam ti pobedu u svih deset opština ( i Brčko distriku). Ništa drugo nema da se čestita, ili kaže lepo, jer sve je tužno. U tom tonu, srećno privremeno punoletstvo, dogodine!

Nikolina Klajić rođena je u Kosovskoj Mitrovici 2000. godine. Nakon završene gimnazije, visoko obrazovanje nastavila je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde je upisala i doktorske studije.

Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.