U Osojanu je održan četvrti Đedov sabor, u znak sećanja na mitropolita Amfilohija koji je najzaslužniji za povratak Srba u osojansku dolinu. Liturgiju u obnovljenoj crkvi Svetog Arhangela Gavrila služio je Mitropolit raško-prizrenski Teodosije uz sasluženje Vikarnog episkopa novobrdskog Ilariona, monaštva i sveštenstva.
Blaženopočivši mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović je jedan od najzaslužnijih za povratak Srba u Osojane i okolna sela nakon sukoba na Kosovu 1999-te godine.
Vladika Novobrdski Ilarion u svojoj besedi tokom obeležavanja Đedovog sabora u Osojanu kazao je da je ovo mesto povratka, pokajanja, vaskrsenja i neuništivog života Božijeg.
“Eto danas i nas ovde sa našim mitropolitom raško-prizrenskim Teodosijem, dođosmo ovde na ovo mesto povratka, pokajanja i vaskrsenja i neuništivog života Božijeg. Dođosmo ovde sa različitih strana. Pre svega blagoslov i radost da su tu sa nama i brat po delu našeg mitropolitita Amfilohija i njegovi bratanci, rođaci. Ali mnogo je bitnije da se mi svi danas osećamo ovde kao njegov rod, svi smo jedan rod u Gospodu Isusu Hristu, Bogu našem. Orođujemo se svi ovom svetom liturgijom koju služimo”, kazao je Vladika novobrdski.
Vladika Ilarion dodaje da treba da se okrenemo Bogu, da se „pokajemo u dubini svoga srca i da se smirimo“.
“Neka bi sa vama svima i ovim mestom bio i blagoslov njegove svetosti patrijarha Porfirija koji nosi krst prvojerarha i episkopa koji je na onom mestu gde se ukrštaju razne stihije ovoga sveta, a on se trudi da sve te strele nekako odbija i da svedoči ljudima radost jevanđelja. Da ne šalje nijednu drugu poruku osim poruke jevanđelja. Mnogi traže od nas episkopa da govorimo nešto drugo, neko drugo jevanđelje, ali mi pre svega da bi znali kad i šta treba da govorimo treba da se okrenemo Bogu. Da se pokajemo u dubini svog srca i da se smirimo”.
Mitropolit raško-prizrenski Teodosije u svojoj besedi na Đedovom saboru rekao je da je ovde „započet novi život posle stradanja, raspeća, novi život u vaskrsenju“.
“Ovaj današnji dan jeste sećanje na blaženi spomen našeg mitropolitita Amfilohija koji je ulio nade i vere i snage ljudima da započnu obnovu i da istraju u svojoj nameri. Bio je to i veliki blagoslov njegovog prisustva toga dana, ali u velika obaveza za sve žitelje ovoga sela. Tako je i služenjem liturgije toga dana dati zavet da će ovaj povratak biti uspešan i da će ova osojanska dolina ponovo procvetati. Ovde je započet novi život posle stradanja, raspeća, novi život u vaskrsenju“, poručio je.
Ukazao je zahvalnost Amfilohiju jer je, kako kaže, u danu kosovskog raspeća bio sa nama, sa Pećkom patrijaršijom, Dečanima“.
„Njegovo prisustvo je hrabrilo narod i sigurno je presudno pa su mnogi odlučili da ostanu na ovim prostorima. On je bio pun vere i Hristove ljubavi. Ta njegova ljubav je bila delatna ljubav prema bližnjima i, rekao bih, prema neprijateljima. Nije mogao da mrzi one koji su nas mrzeli”, kazao je na saboru Mitropolit Teodosije.
U ime Mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija, na Đedovom saboru prisustvovao je koordinator Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske, protojerej Igor Balaban. On je iz Osojana poručio da je “žrtva bila vratiti se ovde i zapaliti vatru, orezati napuštenu voćku, preorati polje svo u korovima i obnoviti dom srušeni“.
To je bila žrtva. E takve žrtve je naš đed mitropolit voleo
“Naša muka i prošloga i ovoga veka je dovela do toga da je žrtva u slučaju nas Srba, posebno sa Kosova i Metohije, žrtva je bila ostati na svom ognjištu, a ne otići sa njega. Nije žrtva bila potucati se po svetu. Iako kod braće svoje u Srbiji i Crnoj Gori mnogi su našli utočište, to nije bila žrtva. Žrtva je bila vratiti se na ognjište“.
Brat blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, Vasilije Radović rekao je da je srećan što je ovde. Kako kaže, za njegovog brata Amfilohija nije bio veliki posao vratiti ljude u osojansku dolinu, jer je imao veliku veru.
“To je neko samo Božije proviđenje, on je radio onda, a ja sam samo došao sada. Zaista sam srećan što sam imao tu priliku da dođem i vidim šta su njegove ruke stvorile i ovaj narod vratile svojim ognjištima. Veliki je to posao bio, ali ne i za njega. On je to lako uradio jer je imao veliku veru. Osećam se srećno što sam doživeo da dođem da vidim to i budem ovde zajedno sa vama. Bio sam prošle godine, evo me i ove, ako Bog da, doći ću ponovo“,, kazao je.
Radović poručuje Srbima sa Kosova da ne ostavljaju svoju veru, „jer ona ih spašava i daje im snagu“.
„Ne leži snaga u sili, nego u molitvi i u veri. Svi koji su se uzdali u snagu, pali su brzo, a ovi koji su verovali i trpeli opstali su do kraja i izdržali do dana današnjeg. Krst nam je davao snagu, njega smo se držali i pobeđivali, sve ostalo je bilo prolazno. Jedino me pomalo rastužuje naša nesloga, naše ‘Ko je gori-ko je boljip’, sve drugo možemo prebroditi, zbog toga i stradamo najviše”, kazao je Vasilije Radović.
2001. godina i šatori
Sibin Đurić iz Šaljinovice kod Osojana priseća se avgusta 2001. godine kada je usledio povratak Srba.
„Tada smo bili pod šatorima u centru sela. Osojane i cela okolina je bila tada pusta. Mi smo došli 10 dana pre toga da se obeleže kuće i domaćinstva, dočekao nas je španski KFOR. Nećete verovati, nije bilo čak ni ptica. Posle tog vraćanja naroda počeo je i život. Prvo su bili šatori pa nakon toga su se gradile kuće koje su bile u toj prvoj fazi do centra gde su Španci već obeležili da je bezbedno. Nakon toga se otvorila škola, to je bilo veoma bitno za Osojane i za roditelje koji su imali decu. Tada život u celini se zasnivao na relaciji Mitrovica-Osojane. Nismo išli po nekim drugim mestima u trgovinu jer nije ni bilo bezbedno, nisu nam Španci dozvoljavali. Narod je u to vreme bio, da se izrazim najprostije, dosta složan. Jedni drugima su ljudi pomagali. Bila je tada neka nemačka firma koja je obavljala najveći deo posla u izgradnji. Kasnije je bila obnovljena ambulanta što je bila veoma bitna stavka, zatim pošta, prodavnica. Nakon svega toga je počela i da se obrađuje zemlja”, kazao je Sibin Đurić za Radio Goraždevac.
On, međutim, dodaje da su mnogi stanovnici otišli u potrazi za poslom ili boljim životom, a dece je sve manje u školi.
“Danas stalnih Srba koji žive sa porodicom ima otprilike 250. Više ih bude u toku leta, a zimi manje. Nažalost u školi je dece manje. Mnogi su onda otišli u inostranstvo, posebno u Norvešku. Tada su mogli da odu i otišli su sa decom. Imalo je njih koji su imali tu i radna mesta, ali otišli su za boljim životom. Ovi koji su ostali ovde bili su vezani nekim poslom, a to je zapošljavanje u školi, ambulanti, pošti kasnije i u privremenoj opštini, koja je bila izmeštena iz Istoka u Osojane, a sada je kao i sve ostale, ukinuta”, kaže Đurić.
Miloš Terzić ispred Kancelarije za Kosovo i Metohiju na Đedovom saboru poručio je da će Vlada Republike Srbije i Kancelarija za Kosovo i Metohiju nastaviti da pruža institucionalnu i materijalnu podršku srpskom narodu u Metohiji.
Nakon liturgije služen je i pomen svim žrtvama na teritoriji opštine Istok koje su stradale u periodu od 1997. do 2000. godine.
Četvrtom po redu Đedovom saboru u Osojanu prisustvovalo je više od 400 vernika. Pored beseda, pripremljen je i kulturno-umetnički program.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
