Od 2011. do 2018. bila je članica Komisije za žalbe Saveta za štampu. Poslednjih petnaest godina angažovana je i kao predavačica na treninzima posvećenim medijskoj etici, rodnoj ravnopravnosti, ljudskim pravima i jeziku u medijima.
Članica upravnih odbora organizacije CRTA i Fondacije za otvoreno društvo.
Dobitnica nagrade „Jug Grizelj“ za novinarsku izuzetnost, OEBS nagrade za „Ličnost godine“ 2016. u oblasti medija, kao i nagrade „Osvajanje slobode“.
Ima jedna jako zanimljiva tačka u Kodeksu novinara Srbije. Važna, a nezapažena. Ponekad ključna, a retko poštovana. Da je drugačije, i da uz to novinari većine srpskih medija znaju i poštuju profesionalne norme – predizborna kampanja na Kosovu i način na koji se o njoj izveštavalo u Srbiji, izgledali bi sasvim drugačije nego što jesu.
Radi se o tački 3 Poglavlja 5 u Kodeksu, koja doslovce kaže: „Prećutkivanje činjenica koje mogu bitno da utiču na stav javnosti o nekom događaju, jednako je njihovom namernom iskrivljivanju ili iznošenju laži“.
Tim se prećutkivanjem ovdašnji mediji i inače prilično često bave. Objave, recimo, kako je ova ili ona nevladina organizacija dobila XY hiljada evra od XY međunarodne fondacije, a izostave da pomenu da je taj novac upotrebljen za, npr. pomoć socijalno ugroženima, ili za inkluziju osetljivih grupa, itd.
Ili, objave kako je XY političar kriminalac, a „zaborave“ da dodaju kako je taj isti XY bio optužen za kriminal, ali da je sudski dokazano da nije kriv. Ili, recimo, najsvežiji primer: „patriotski“ mediji objavili su kako je glumac Bane Trifunović iscepao srpsku zastavu, „zaboravljajući“ da napomenu: 1) da se navodno „cepanje“ dogodilo u pozorišnoj predstavi; 2) da nije bilo cepanje, već rašivanje u funkciji dramske radnje i konačno 3) da akter uopšte nije Bane (pošto je lik koji je tumačio, tada već bio „mrtav“).
******
Gotovo isti nivo bizarnosti dogodio se i u slučaju kosovskih izbora. Najuticajniji mediji (što znači svi, izuzev nekoliko preostalih, koji ne žive pod šapom aktuelnog režima) danima su se bavili isključivo onim što su o izborima izgovorili Aleksandar Vučić i Marko Đurić, s posebnim akcentom na ono što su izgovorili o političkim protivnicima Srpske liste. Uglavnom su servirane uobičajene teze o izdajnicima, ne-patriotizmu, potrebi za jedinstvom i još jednim „istorijskim NE“.
Prosečan građanin i medijski konzument iz uže Srbije, koji ni inače ne zna praktično ništa o političkoj sceni Srba na Kosovu, teško da je mogao da se obavesti o bilo čemu drugom: nije se uopšte pominjalo šta će ta i takva Srpska lista, pa i njeni konkurenti, ponuditi biračima – kakvu politiku zastupaju, da li će se baviti bilo čime drugim osim statusom Kosova, kako će se ponašti u parlamentu, kakav im je odnos prema ljudskim pravima, ekonomiji, itd.
Ti i takvi mediji nisu se pozabavili čak ni bazičnim pitanjima: kako i zašto vlast u Beogradu prisvaja Srpsku listu, kakvi su formalno-pravni odnosi između Srpske napredne stranke i njihove kosovske ispostave, da li je moguće i dozvoljeno da predsednik države u toj meri i otvoreno podržava jednu političku snagu na delu teritorije nad kojim više nema kontrolu.
Da se razumemo – ovde uopšte ne ulazim u to da li je normalno da predsednik Srbije izborni trijumf Srpske liste označi kao „svoju najdražu pobedu“, da li je u skladu sa zakonima Republike Srbije da se u zgradi Predsedništva novinarima predstavlja rukovodstvo Srpske liste, da li je prihvatljiv uvredljivi i diskriminatorni rečnik Marka Đurića, koliko čitava ta predstava košta građane Srbije.
Ovde se radi samo o tome da ta pitanja uopšte nisu postavljana u ogromnoj većini medija. Oni su jednostavno „gutali“ neverovatnu količinu „vesti“ koje uopšte i nisu bile vesti, već puki zapisnici onoga što se dešava oko Vučića i onoga što izlazi iz njegovih i Đurićevih usta.
*******
Ni sama nisam bila svesna te čudne „tišine“, sve do pre nekoliko dana, kada sam za FoNet snimala izjavu jedne koleginice s kojom se ne slažem u većini tema, ali koja vrlo razgovetno i jasno ume da objasni svoju poziciju. Ona je rekla da prema njenom mišljenju Beograd ima pravo da se pita i da Srpska lista ne bi ni trebalo da se ponaša autonomno. Podsetila je takođe da u vreme održavanja Dejtonske mirovne konferencije ne bi bilo nikakvog sporazuma, da su se Momčilo Krajišnik ili Radovan Karadžić ponašali autonomno.
Slagala se ili se ne slagala s tim, bilo mi je dragoceno da čujem takav stav u takvoj formi. Kao što bi bilo dragoceno svakome koga su čak i minimalno zanimali izbori na Kosovu. Umesto toga, u režimskim medijima danima su se prebrojavali izdajnici i patriote, u onim nešto slobodnijim sve se svodilo na Radu Trajković, dok su se tradicionalno šarolike društvene mreže više bavile Mileninim haljinama i šminkom, nego onim što im se dešavalo ispred nosa.
Činjenica je da mi – gde mislim na građane uže Srbije, ali i na one koji žive na Kosovu – zapravo ništa ne znamo ne samo o odnosu SNS-a i Srpske liste, već ni o mogućim rešenjima, raspletu kosovske krize.
Kada ga pitaju, predsednik Srbije odgovara kao one antičke proročice iz Delfa: koje kažu sve, a zapravo ne kažu ništa, i niko od njih ne ode pametniji nego što je bio. Zahvaljujući tom maniru, sad već imamo nekoliko verzija one famozne teze da „ne možemo mi da damo sve, a da ne dobijemo ništa“, da „možemo da razgovaramo samo o kompromisu“ i da će „narod odlučiti“.
Šta bi trebalo da dobijemo? Šta podrazumeva kompromis? Kako će to narod odlučiti i šta će biti pitanje koje će mu se postaviti? Na ta i slična pitanja, predsednik ne odgovara. Ako se i zalomi da ga to neko priupita, umesto odgovora stižu ili salve uvreda, ili – u najboljem slučaju – beskrajni monolog u kome opet nema nikakvog jasnog stava.
Setimo se, uostalom, koliko je vremena prošlo i koliko je novinskog papira utrošeno na priču o razgraničenju za koje niko nikada nije saznao šta tačno znači, ko će se i gde razgraničiti, i kako će sve to izgledati. I posle svega, od te jalove priče ništa nije ostalo.
********
Zadatak medija jeste da pitaju, da budu zainteresovani i radoznali, da svojoj publici prenesu sve informacije – kako bi ispunili svoju osnovnu funkciju i radili u javnom interesu. Kada je u pitanju poslednjih nekoliko meseci, koliko je trajala kampanja pred izbore na Kosovu – totalno su omanuli. Baš kao i u nekim drugim vremenima i situacijama.
Glumac Bane Trifunović je – samo na osnovu pisanja medija – zaradio krivičnu prijavu zbog cepanja srpske zastave koju uopšte nije cepao. Zamislimo onda šta bi tek moglo da se desi na Kosovu, ako mediji nastave da ćute o onome o čemu bi trebalo da izveštavaju, a izveštavaju o onome što je čista politička propaganda i čime uopšte ne bi trebalo da se bave.
Kao da nam nije bilo dovoljno zla.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
