Novinarstvo, mediji i njihovi korisnici

Lični stav: Zoran Dobrić 

Novinarski rad je jedan od osnovnih stubova nosioca demokratskog društva – rame uz rame s radom parlamenta jedne države. U današnjem novinarstvu, ne samo u Srbiji, već u čitavoj Evropi, nameću se četiri suštinske tendencije.

Prva: Otkup pojedinačnih i manjih medijskih jedinica od strane sve većih evropskih i svetskih medijskih koncerna, koji preko 'svoje' programske politike vrše direktan uticaj na personalnu i programsku politiku otkupljenih medija, a preko njih dalje na celokupno građansko društvo i državu. 

Druga: Predstavnici i zastupnici neoliberalizma su već odavno ne samo infiltrirani, već i žestoko prisutni u skoro svim uglednim svetskim medijima, odakle diktiraju medijske trendove i sopstveno kvalifikovanje 'pravih' i 'lažnih' vesti na globalnom nivou. Istina ovde ne igra nikakvu ulogu, već isključivo politički i privredni interes. Svaki novinar i svaki medij koji im se nađu na putu su bez izuzetka izloženi direktnoj i bespoštednoj diskreditaciji i izolaciji koju skoro niko od njih nije u stanju da ekonomski preživi.

Treća: Državni javni servis (radio i televizija) su kroz restriktivnu državnu budžetsku politiku izloženi konstantnom i direktnom finansijskom pritisku, pre svega od strane političara na vlasti, kojom pre ili kasnije bivaju naterane da svoju programsku politiku prilagode, ili potpuno urede po potrebama vlasti.

Četvrta: 'Veliki' novinari, oni koje treba oponašati i slediti, čast izuzecima, često su prikriveni 'vojnici' određenih političkih partija, koje ih zarad sopstvenog interesa snabdevaju 'ekskluzivnim' informacijama, predlažu za dodelu različitih nagrada, ili im ih sami daju, sve dok taj isti 'novinar' ne stekne autoritet i visok stepen prepoznatljivosti u društvu. Na taj način političari sebi širom otvore vrata za direktnu zloupotrebu i manipulaciju medija.

Pogrešno je verovati da samo na prostoru bivše Jugoslavije političke partije za svoje potrebe manje ili više javno, ili tajno 'kupuju' medije. Naše političare ne treba potcenjivati, ali ih ne treba ni precenjivati. Nisu oni izmislili 'kupovinu' novinara ili čitavih medijskih jedinica za svoj povremeni, ili konstantni upliv. Tu su njihove evropske i američke kolege pravi majstori i za to postoje nebrojeni primeri.

Ono što je kod država iznedrenih iz bivše SFR Jugoslavije malo drugačije, nego u takozvanim zapadnim medijima, jeste pozamašna zaostavština 'novinarske poslušnosti' i autocenzure – čitaj: Apriorno odsustvo kritike i traganja za uzročno-posledičnim vezama u datim izjavama. Ne mogu da se otmem osećaju da se veliki broj novinara na prostoru bivše Jugoslavije u svom radu zadovolji direktnim prepisivanjem i prenošenjem vesti koju objave glasnogovornici političara i privrednika. Potpitanja ili istraživački novinarski rad na zvanično data saopštenja političara, privrednika, ili uopšte sagovornika je izuzetno retko. 

Ovo, nažalost, ne ide samo na dušu novinara. Ekonomska i uređivačka politika medija u Evropi, a pretpostavljam i u Srbiji – principijelno su finansijski nepokrivene i kao takve praktično neodržive. Rezultat toga je novinarstvo koje nije orijentisano na kvalitet, već na preživljavanje medijskih kuća koje novinarima daju posao i novčanu naknadu za njihov rad. U praksi ovo konkretno znači – bespogovorno prihvatanje svih finansijskih ograničenja od strane poslodavca i pristajanje na njegova pravila igre. Ovo najčešće znači i bespogovornu poslušnost u programskoj i sadržajnoj politici poslodavca. Jednostavno rečeno: za što kraće vreme doneti neophodne informacije koje su u stanju da ispune programske matrice. Ponekad je poželjno da materijal koji se emituje, ili ide u štampu odgovara istini, ali ako je za 'istinu' potrebno previše vremena, znači previše novca, onda se 'istina' bez pardona stavlja u drugi plan. 

Ono što je uistinu posebno uočljivo na prostoru bivše SFR Jugoslavije su nebrojene strane i 'domaće' firme koje se bave istraživanjem javnog mnjenja i različitih trendova u društvu. Njihove „studije“, koje su često naručene direktno od političkih partija, ili bilo kojih drugih interesenata, bez kritičkog i istraživačkog odnosa medija, nađu mesto u istim. Naučno-istraživačka studija je jedna kategorija, kojoj se najčešće bespogovorno pripisuje autentičnost i istinitost. Zloupotreba istih je pogubna po javno mnjenje. Manipulisanje ovakvom formom je prisutno i na zapadu, ali su na zapadu i novinari sve analitičniji i kritičniji prema ovoj vrsti manipulacije.

Kada se na sve ovo doda i niz samoproglašenih 'ekskluzivnih', 'međunarodnih' novinarskih organizacija, koje se bave 'samostalnim istraživačkim radom', onda postaje jasno da su se iza i usred takozvanog nezavisnog novinarstva uveliko zakmetile politika i politički interesi – kako domaći, tako i globalni i da je definitivno vrag odneo šalu.

Cilj današnje medijske politike u svetu, a koju očigledno diktiraju neoliberali, nije informisanje ljudi, već njihovo prezasićenje informacijama, stvaranje osećaja nepreglednosti i nemogućnosti da se dospe do 'neophodne' i tražene 'istine'. Sve je tu, sve je vidljivo, samo se ne vidi. 

U stanju opšte vreve i galame čuju se samo najglasniji. Samo oni ostavljaju trag u našem sećanju. I tu je kraj njihovih napora, a početak naših muka.



Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.



Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.