Mitrovički kantautor Dejan Pavićević: Sledite svoje afinitete!

Dejan Pavićević
Foto: Dejan Pavićević, privatna arhiva

Rokenrol pevač, kantautor, slikar, profesor engleskog jezika, imitator – jednom rečju: svestrani umetnik. Ovako možemo da opišemo Dejana Pavićevića, vođu mitrovičkog benda „Omnibusi“ i našeg sugrađanina. Rastao u porodici sluhista, pa je bilo očekivano da od malih nogu krene muzičkom stazom. Kako kaže, muziku je oduvek voleo, a pevanjem se bavi čitav život. Najveći uticaj na njega imala je pokojna sestra.

“Stalno bi mi pevala kad me je uspavljivala. Najčešće je to bila neka japanska dečija pesma, koju je sama postepeno utišavala, kako sam padao u san. Imala je super sluh. Roditelji su mi, takođe, bili sluhisti i u tome su se poklapali. To je učvrstilo njihovu ljubav. To bi, možda, bio i meni neki ideal u životu – da moja ljubav ima sluh za muziku,” kaže Dejan.

Nije oduvek voleo rok muziku. U kući se slušalo sve, ali je već u petom razredu osnovne škole bio pod uticajem benda EKV i filma “Kosa”. Oduvek je voleo sve što je moderno. Brat mu je, takođe, pokazivao interesovanje ka muzici, pa je redovno kupovao muzičke časopise, a onda su zajedno pravili svoje top liste, u svesci, u kojoj su lepili isečke iz novina. Nijedan žanr nisu propuštali, pa je tu bilo svega, a najviše popa i roka. Gitaru je počeo da svira tek u prvoj godini srednje škole, kada ju je dobio na poklon od svoje majke.

Hor Dejan Pavićević
FOTO: Nekada čuveni hor i orkestar OŠ „Branko Radičević“ pod dirigentskom palicom nekadašnjeg nastavnika muzike Miroslava Miškovića/ Dejan Pavićević, privatna arhiva

“Donela mi je iz robne kuće i sećam se kako sam mirisao to drvo, i grlio je, koliko sam bio srećan. Dejan Popović, koji mi je prvi komšija, mi je odmah napisao neke akorde, najobičnije. Kao Bajagin ljubitelj, za jedan dan sam odmah skinuo 20 njegovih pesama. Komšija me je tada začuđeno pitao kako sam to uspeo, kada mi je pokazao samo 5 akorda? Pretpostavljam da je to zato što sam imao sluha i predznanja, pošto sam ranije pevao u horu, koji je vodio čuveni Mišković, Viktorijin otac. Iako je bio veoma strog, bio je jedan od najzaslužnijih što se danas bavim muzikom. Imponuje ti kad te neko takav izdvoji,” tvrdi Dejan.

Kaže da pohvale mnogo znače, budu vetar u leđa, pogotovo od takvih veličina kao što su Petar Rakić ili Maja Jakupović, zbog koje je i upisao Engleski jezik i književnost.

“Bila je neka svirka u tadašnjem Kulturnom centru i ja sam pevao na engleskom. Tada mi je Maja Jakupović, koju smo svi veoma poštovali, jer je upisala Grac, prišla i rekla da pevam najbolje na engleskom u gradu. Kako sam veoma impulsivan, nijednog trenutka se nisam dvoumio u vezi sa budućim pozivom. Shvatio sam da će mi, svakako, trebati, jer je taj jezik neraskidivo vezan za rokenrol. Jednostavno, engleski je potreban za razumevanje te subkulture. Ja ne volim Zapad, ne volim Ameriku i njihovu politiku, ne volim kraljicu Elizabetu, ni čaj u pet, ne volim ni monarhiju, ali njihovu subkulturu i taj urbani izraz volim.”

Dobar u imitacijama, kaže da mu je to čak bila i mana u jedno vreme, jer nije mogao da pronađe svoj autorski izraz. Ipak, tvrdi, “sebe pronalaziš posle tona i tona preslušane muzike i onda samo to nadograđuješ godinama”.

Omnibusi

Kruna njegove dugogodišnje muzičke karijere je bend „Omnibusi“ koji zavređuje pažnju kako u Mitrovici, tako i u celoj Srbiji. Prvobitno nastali 2007. godine, kao cover bend, zvali su se “Soho”, po istoimenom mitrovičkom kafiću. Međutim, već na sledećoj probi su odlučili da, kao i ime, sve promene, rade autorske stvari i postali veoma ozbiljan bend.

“Soho je bilo ime koje nismo mogli da koristimo, jer ga je bilo mnogo na Google pretraživaču. Čak je i Omnibus bilo prezauzeto. Onda smo na Omnibus dodali ‘i’ i sad, hvala Bogu, imamo originalan naziv.”

Omnibusi
FOTO: Dejan Pavićević, privatna arhiva

Za sobom imaju dva snimljena albuma i materijal za još jedan i po album. Dejan, najčešće, piše tekstove i komponuje.

“Ja čujem muziku. Obično imam takvu inspiraciju da me pokrene neka tema. Onda predložim tu melodiju bendu, pa se dopunjujemo. Imamo super saradnju, svako sluša svakoga. Svi se idejno slažemo i naš uspeh je doprinos svih članova. Najbolje je kad imaš kreativne ljude oko sebe. Još ako su potkovani znanjem, onda imaju šta da kažu, šta da daju.”

Snimili su dva spota u Novom Sadu, za pesme “Izlaz” i “Hoću da me neko shvati”, a među najveće komplimente ubraja one dobijene od benda “Kanda, Kodža i Nebojša”.

Slikarstvo kao odraz intelekta

Pored muzike, u školi je mnogo voleo likovno. Kaže da niko nije bio srećniji od njega kada ga je još jedan poznati profesor Ibro uvrstio u likovnu sekciju. Drhtao je do kuće “kao da je dobio 100 Oskara”. Nije ga zanimao sport ili igre koje su bile popularne među njegovim vršnjacima, već se u potpunosti posvetio vizuelnoj umetnosti.

“Više sam voleo da vreme provodim u nečemu kreativnom. Hvala Bogu i hvala majci na podršci. Iako je bila samohrana majka, stalno mi je kupovala bojice i blokove, a ja sam bio presrećan. Bila je moderna za neke stvari. Davala mi je i po zidu da žvrljam. Ono što sada psiholozi često savetuju roditeljima u vezi sa decom, da crtaju po papirima, pa onda lepe po na pr. kuhinji, to je meni moja mama dozvoljavala po zidovima. To je bio njen pristup, pošto je bila učiteljica. Kasnije, kada sam malo odrastao, pitao bih je ko je nacrtao žvrljotine na zidovima. Odgovorila bi: ‘Pa, ti. Je l’ ti se sviđa?’ Rekao bih: ‘Ne, nikako!’ Tada me je, bukvalno, naterala da shvatim da sam se ispraznio i da je to ružno“, zaključuje Dejan.

Dejan Pavićević
Foto: Dejan Pavićević, privatna arhiva

Iako je često, na zahtev svojih ukućana i prijatelja, slikao crkvene i nacionalne teme, ipak tek danas radi ono što voli. Međutim, kako ističe, isto kao i u muzici, više voli brže rezultate.

“U slikarstvu se prepuštam minimalizmu, gde se odmah vidi rezultat, kako bih što pre mogao da pređem na sledeću temu. Radim opušteno, kad osetim potrebu za tim i to jeste umetnost. Ne moram da umirem da bih stvorio jedno umetničko delo, da oslikavam Sikstinsku kapelu kao Mikelanđelo. Naravno, njegovo delo ima veću težinu, ali ja ne želim toliko žrtve i toliko ozbiljnosti. Nije samo to koliko si ti tu crkao, već koliko si ti to zanatski odrađivao. U životu nikada ne treba preterivati, već konstantno radiš pomalo. To je možda formula. Nikada nisam bio kampanjski student i takvu vrstu učenja nikada nisam shvatao, a opet sam postizao rezultate.”

Dejan Pavićević
Foto: Dejan Pavićević, privatna arhiva

Smatra da je, ipak, talenat taj koji je najbitniji u umetnosti.

“Verujem u intelekt. Za muziku je vremenski, za likovno je prostorni, za sport, recimo fizički, i ja to nemam. Nikad nisam znao da igram klikere, da driblam loptu, da skočim u vodu na glavu. Po mom mišljenju, nemaš dobru ruku za slikanje, nego imaš mozak. Da bi ta ruka slikala, mozak mora prvo da osmisli. Ako možeš nešto, što vidiš uživo u prirodi, da iz 3D prebaciš u 2D kada radiš, to je intelekt. Ili da, recimo skulpturu, koja je neverovatno teška, vidiš iz svih uglova – to je intelekt. Nisu to nikakve ruke. Ti možeš vežbanjem da uskladiš neke poteze, ali sve zavisi od tvog intelekta. Iako neki ljudi kažu da talenat čini 2-3 %, a da je sve ostalo vežba, verujem da taj talenat prevagne. Ipak mislim da je u prednosti onaj ko je talentovan, jer može vrhunske rezultate da postigne.”

Za profesorski poziv, kaže, da nekada može da predstavlja teškoću, pogotovo kada su odeljenja velika, pa je neophodno svu decu animirati. Ipak, on ga voli. Kaže da mu je sada, kada časove vodi od kuće – online, mnogo lakše da radi, jer može maksimalno da bude kreativan. Ali uživo je ipak prava stvar jer postoji energija mase i humanije je, posebno onaj vaspitni deo.

Trudi se da bude efikasan i kod njega nema gubljenja vremena. Ne pridaje mnogo značaja događajima u svetu, pogotovo ako ne može da pomogne.

“Mnogi mi kažu da gledam kroz ružičaste naočare. Stres je svuda oko nas, na poslu, u medijima, a pogotovo ako ste pretrpeli mnogo ličnih gubitaka u životu. Ne želim da se opterećujem stvarima koje ne mogu da menjam. Uvek ću se truditi da pomognem komšiji i bližnjima, ali se ne vredi opterećivati događajima na drugom kraju sveta, jer dodatno unose nervozu u život”.

Kao i svima, korona je i Dejanu promenila način života, izvlačeći iz njega ono najbolje – uradio je mnoštvo slikarskih radova, koje planira da predstavi na budućoj samostalnoj izložbi u Akvarijusu. Iako je muziku malo gurnuo u ćošak, kaže da se ne opterećuje time, jer ne želi na silu da svira i komponuje, već sledi svoj osećaj, bez pritiska. Jedan deo dana obavezno provede u prirodi, u šetnji, a ima i svog uličnog psa o kome vodi računa. Sada ima vremena i za još jednu od svojih velikih ljubavi – filmove, pa se trudi da nadoknadi propušteno.

Za naše čitaoce, u izolaciji, ima samo jednu poruku: “Sada, pošto smo svi osuđeni na sebe, treba da iskoristimo to da što više radimo na sebi, pogotovo stvari koje pre nismo stizali. Da sledimo svoje afinitete. Ako kuvaš, briljiraj, napravi tortu na tri sprata! Ako si sportista radi u kućnim uslovima neke vežbe. Nemoj da suviše vremena provedeš postavljajući pitanje koliko ima bolesnih u svetu. Mislim da time štetimo psihu. Bez statistike! Čak i da je kuga, život i dalje teče. Proći će to! Proći će sve i biće k’o pre.”

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.