U maju 1999. godine srpska policija je odvela petnaestogodišnju Arjetu Uku, koja je poslednji put viđena u policijskom kamionu, sa policijskim kaišem oko struka. Ipak, ona se više ne vodi kao nestala, piše BIRN.
Godinama je Ljutfije Uka posećivala sedišta centara za ženska prava u opštini Glogovac na Kosovu kako bi popričala i pronašla utehu.
Tihim glasom, dok joj ruke drhte u krilu, govorila je o 26-godišnjoj misteriji nestanka njene kćerke Arjete, uoči Međunarodnog dana nestalih koji je juče obeležen.
Arjeta, koja je, kako piše BIRN, nekoliko puta silovana tokom rata na Kosovu, nestala je u maju 1999. godine, u dobi od 15 godina; poslednji put kada ju je Ljutfije videla, sedam dana nakon što su je srpske snage odvele, bacala je pakete hrane ženama i deci iz stražnjeg dela kamiona, noseći policijski kaiš oko struka.
„Dozivala sam je, ali me nije pogledala“, priča Ljutfije. „To je bio poslednji put kada sam videla Arjetu“.
Rat je završen sledećeg meseca i srpske snage su se povukle, ali Ljutfijina noćna mora je tek počela.
Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK) zatvorio je 2008. godine slučaj Arjete Uka, uklonivši njeno ime sa spiska ljudi nestalih tokom rata na Kosovu.
U to vreme, porodica je primila nekoliko telefonskih poziva sa srpskog broja; osoba koja je zvala predstavila se kao Arjeta, ali je uglavnom govorila na srpskom jeziku, spominjala članove porodice i vređala ih.
„Zatražio sam pomoć od MKCK-a u razjašnjavanju situacije“, kaže 45-godišni Vedat Uka, Arjetin brat. „Za nas je ona još uvek nestala“, dodaje on.
„Samo je vrištala“
Arjetu je srpska policija prvi put odvela 28. marta 1999. godine, četiri dana nakon početka vazdušnih napada NATO-a. Vratila se sledećeg dana, sva krvava. Njena porodica je bila jedna od raseljenih porodica koje su se selile iz sela u selo. Ljutfijin muž i dva najstarija sina bili su pripadnici OVK.
Arjetu su ponovo odveli početkom maja 1999. godine. Kada se vratila, „delovala je slomljeno“, priča Ljutfije. „Ništa nije rekla; samo je vrištala“.
„Tada je postala nasilna“, priseća se Ljutfije. „Vrištala bi, udarala nas, a zatim bi se srušila, hvatajući dah. Govorila bi: ‘Ne znate šta mi se dešava’“, navodi ona.
Srpska policija je poslednji put došla po nju 7. maja.
„Bilo je to oko 4 sata ujutro“, kaže Ljutfije.
„Ljudi s crnim trakama oko glave provalili su vrata. Prvo su udarili mene, a zatim su izvukli devojčicu iz kreveta dok je još bila u pidžami. Sećam se da je nosila žutu majicu. Još uvek mogu čuti njene vriske dok su je nosili niz stepenice“, govori ona.
Arjeta je kasnije viđana na kontrolnim punktovima paravojnih i policijskih snaga na raznim lokacijama.
„Poniženje je bilo gore od smrti“
Ljutfijin suprug, Hašim, ubijen je zajedno sa 42 druga pripadnika OVK i više od 200 civila u ubistvima koja su se dogodila u selima Vrbovac i Štutica u regionu Drenice 30. aprila 1999. godine.
Njenog najstarijeg sina, Valjdeta, takođe pripadnika OVK, ubio je rođak nakon svađe 6. juna 1999. godine. Imao je 21 godinu.
Ljutfije je saznala za smrt svog sina tek nakon rata.
„Niko mi ih nije spomenuo“, kaže. „Svi su pričali o tome kako je moja kćerka viđana s paravojnim snagama“.
Krajem juna 1999. godine, nakon završetka rata, OVK je više od osam sati držala Ljutfiju u pritvoru u Glogovcu.
„Pitali su me zašto sam pustila svoju ćerku u ruke srpskih snaga“, priča ona. „Rekla sam im da je moja ćerka odvedena pred mnogim ljudima koji su to videli. Zašto mene krivite za to?“, dodaje Ljutfije.
U Gradici, selu u kojem živi Ljutfijina porodica, put koji vodi do lokalne škole nosi ime njenog supruga, Hašima. Ali stigma koja okružuje sudbinu njene kćerke i dalje je prisutna.
„Bacanje krivice i poniženje koje smo pretrpeli bili su gori od smrti“, naglašava Ljutfije. „Nisam se usudila ni spomenuti svoju ćerku, a kamoli je tražiti“.
„Nakon onoga što se dogodilo, mislila sam da bi bilo bolje da se vrati mrtva“, dodaje ona.
Ljutfije nema Arjeteine fotografije, ali je se seća kao lepog deteta.
Kada je prvi put došla u Centar za ženska prava u Glogovcu, Ljutfije je od strane drugih žena dočekana s ljutnjom.
„Morala sam da ih smirujem govoreći im da je bilo koja od njih mogla biti na njenom mestu“, priča direktorica centra, Kadire Tahiraj.
„Ova žena je patila zbog sramote koja je nametnuta porodici, jer su ljudi krivili porodicu za ono što se dogodilo“, dodaje ona.
I Kadire i Ljutfije kažu da poslednje informacije o tome gde se nalazi Arjeta datiraju iz juna 1999. godine, kada su neki izvori rekli da su je srpski vojnici odveli u bolnicu u Prištini, neposredno pre završetka rata.
Kuštrim Gara iz Vladine komisije za nestala lica navodi da, iako Arjetino ime nije na službenoj listi nestalih u ratu, „na zahtev porodice, to pitanje bi se moglo pokrenuti pred srpskom Komisijom za nestala lica“.
„Ako porodica to zatraži, i s obzirom na specifične okolnosti, i dalje smo spremni da ponovo otvorimo ovaj slučaj“, naglašava Gara za BIRN.
A Vedat Uka, Arjetin brat, potvrđuje da je to ono što porodica želi.
Međunarodni dan nestalih: I dalje svako samo svoje broji i oplakuje
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
