Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.
U odgovoru mog uvaženog sagovornika vidim hvale vredno opredeljenje da se sporovi ili sukobi interesa Srba i Albanaca rešavaju nenasilno i dogovorom. Ta vrsta političke kulture je od izuzetne važnosti za obezbeđenje mira na ovim prostorima. No mislim da tu političku kulturu ne mogu da stvaraju samo političari – ključnu ulogu u njenom nastanku i održavanju ima prvenstveno inteligencija, koja daje ton javnosti.
Ovo kažem zato što mi se čini – bez želje da ikome držim lekcije – da bi veći angažman prištinske inteligencije i nezavisne javnosti usmeren ka zaštiti srpske manjine na Kosovu stvarno doprineo smanjenju napetosti i izbegavanju konflikta i nasilnih okolnosti.
Recimo, bilo bi jako dobro ako bi deo albanske javnosti na Kosovu uzeo u zaštitu Srbe koji su izloženi šikaniranju prištinske administracije, ili koji makar imaju strah da će biti žrtve takve šikane. Tako bi se na delu pokazalo koliko je iskreno verbalno opredeljenje za zaštitu manjina i za kvalitetan suživot različitih etničkih zajednica – što i jeste jedan od proklamovanih vrednosti Evropske unije.
Dobar primer je oduzimanje srpskih imanja radi izgradnje autoputa Priština-Tirana ili Priština-Skoplje. Srbi se žale da se put namerno provlači kroz preostala srpska naselja, posebno na potezu Kosovo Polje-Lipljan i na delu Donje Brnjice i Devet Jugovića. Po njihovim žalbama, izgradnjom autoputa ugroženi su atari isključivo srpskih sela: Ugljare, Bresje, Preoce, Lepina, Skulanevo, Radevo, iako "postoje projekciono i materijalno znatno povoljniji uslovi za izgradnju autoputa drugom trasom".
Drugi primer gde bi proevropski albanski intelektualci, odnosno deo prištinske javnosti koji istinski deli evropske vrednosti, mogao da demonstrira iskrenu privrženost ideji zaštite manjina, jeste strah kosovskih Srba od uspostavljanja sistema "tajnih optužnica". Neizvesnost da li je i protiv koga podignuta optužnica sastavni je deo tzv. arkanske politike i državnog terorizma. Srbi se, naročito posle slučaja Đakovice i najave osnivanja Suda za ratne zločine, boje da će se "ova vrsta institucionalizovanog pritiska na Srbe intenzivirati", sa ciljem "da se niko ne oseća bezbednim i da se obeshrabri bilo kakav oblik povratka".
Dakle, prištinska javnost – ako to već ne rade prištinske vlasti – morala bi da pokaže mnogo veću osetljivost za muke i strahove manjinske srpske zajednice, ako joj je doista stalo do "evropskih vrednosti" – za šta se prištinski zvaničnici, kao i moj uvaženi sagovornik, opredeljuju.
Tako dolazimo do pitanja kolege Ljepaje – "da li su Srbi stvarno zainteresovani za evropske integracije, ili bi još želeli biti `nešto između` istoka i zapada?" Ovo je dobro i važno pitanje. Srbi, po svim istraživanjima javnog mnenja, većinski žele u EU, ali nikako ne po cenu priznanja secesije (nezavisnosti) Kosova. To je, uostalom, i politika zvaničnog Beograda. Lično, ne mislim da je tako nešto moguće. Zapravo, Brisel Srbiju sistematski izgurava sa Kosova, a da joj za uzvrat daje samo nadu da će jednog dana možda biti deo EU. Takva politika Brisela, po mome mišljenju, više odgovara zvaničnoj Prištini, nego Beogradu. Zato je evroentuzijazam među Albancima svakako izraženiji, nego među Srbima.
Ali, podtekst ovog pitanja jeste, kako mi se čini, iskreno uverenje mog sagovornika da EU može biti rešenje srpskog i albanskog pitanja na Balkanu. Srbi će kroz EU dobiti toliko sanjani izlaz na more, kaže u jednom komentaru kolega Ljepaja, a Albanci toliko željeno jedinstvo svojih etničkih teritorija.
Ono što je meni u ovom stanovištu problematično prvenstveno je verovanje da će nekakva nadnacionalna struktura, u kojoj dominira krupni kapital, uspešno obezbediti srpske i albanske interese. Mislim da je to možda pomalo naivno. Tačno je da Vašington i Brisel rade na pacifikaciji ovih prostora. Ali, ako hoćemo da budemo realistični, onda ne možemo a da ne primetimo da delovanje tog establišmenta ipak nije prevashodno vođeno altruističkim ciljem da se Srbi i Albanci uvedu u "carstvo sreće". Pre je istina da je glavni cilj njegovog delovanja da se stvore uslovi u kojima kapital iz, recimo, SAD ili Nemačke, može uspešno da preuzme i efikasno eksploatiše i ovdašnje resurse – od prirodnih bogatstava, preko radne snage, do tržišta.
Zapravo, verujem da je pogrešna ideja "dobrog kolonizatora", koji miri i nagrađuje poslušne "domoroce" – zbog čega, onda, Srbi i Albanci valjda treba da se takmiče u poslušnosti Vašingtonu i Briselu. Umesto toga, mislim da bi, za oba naroda, mnogo bolje bilo ako bi Srbi i Albanci samostalno uredili svoje odnose, na civilizovan i trajan način. Ključnu ulogu bi u tome mogla da ima upravo intelektualna elita obe strane. Ona bi "gurala" svoju javnost da se dogovor postigne, da se odustane od maksimalističkih zahteva, kao i da se iskreno i trajno zaštite preostale manjine.
U tom smislu, voleo bih da znam, koliko su jake u prištinskoj javnosti – i ima li ih uopšte – snage koje misle da se sa Srbima može napraviti pošteni dogovor bez Vašingtona i Brisela? Ili u prištinskoj javnosti postoji implicitni konsensus da Srbi više nema šta da traže na Kosovu, i da se samo zbog mrštenja "starijeg brata" iz Vašingtona i Brisela odmah ne prelazi na nasilno "rešenje" srpskog pitanja na Kosovu – po hrvatskoj metodi "Bljeska" i "Oluje"? Znači li to da bi kosovski Srbi zapravo trebalo da se boje odlaska vojnika NATO sa Kosova, jer bi ih – a takvo je stvarno raspoloženje Prištine – Albanci odmah napali i proterali?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
