Nad ambisom

Izvor: Danas; Piše: Milan S. Protić

Sećaš li se, poštovani čitaoče, starozavetne priče o Sodomi i Gomori? O dva grada što su ogrezla u poroku i nemoralu, zlu i grehu, što je gnevni Bog spalio i zbrisao sa lica zemlje?

Dragocena su ta biblijska upozorenja. Te drevne opomene upućene čoveku sklonom slabostima i blagoutroblju. Jedino što ih mi, u ovo doba površnosti i trivijalne svakodnevice, zaboravljamo.

Zaboravljamo ili bagatelišemo, svejedno. Mislimo da sve što je staro i starostavno, u naše vreme, u vreme dvadeset prvog veka, ne vredi ni po’ lule duvana.

To su neke pretpotopske koještarije, besmislice ljudi koji ni za šta od savremenih dostignuća nisu znali.

Praznoverja onih što su živeli u mraku neznanja.

O, kakve li iluzije, kakve li samoobmane! Kakve li olakosti!

A znakovi pored puta na svakom koraku.

Znakovi preteći, zastrašujući.

Koliko je nevinih života, i srpskih i nesrpskih, žrtvovano u bezumnim ratovima devedesetih?

Koliko gradova rušeno i razarano? Koliko domova uništeno i poharano? Koliko sudbina gurnuto u ponor, u provaliju, u beznađe?

Koliko sunarodnika oterano na bespuće, u zbegove, izgon?

A potom nas je dočekao unutrašnji usud. Unutrašnje prokletstvo. Naša zla kob.

Za koju ne možemo kriviti drugog. Ni bližnjeg, ni belosvetskog.

Zlo se, jezivo je reći, zapatilo u nama. Među nama. Kod nas.

Prvo smo zamrzeli narode s kojim smo sami izabrali da živimo zajedno. Zamrzeli su i oni nas.

I ta uzajamna mržnja nikako da prođe. Utiša se katkad, pa se razbukti ponovo.

Nikako da shvatimo svu uzaludnost, svu pogrešnost, svu pogubnost obostrane netrpeljivosti.

Jer, mi se u ogledalu gledamo. Oni u nama vide isto što i mi u njima. I oni o sebi stvaraju sliku istu kao i mi o sebi.

Svaki je nacionalizam verna kopija, verna refleksija odblesak, tuđeg nacionaizma. Sukobi istovetnih.

Jedino što su im identiteti različiti.

I suprotstavljeni.

Danas