Manimo se opštih priča, porazgovarajmo o suživotu

Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da pričamo o Kosovu.

Moram da priznam da me nekako sve više rastužuju odgovori mog uvaženog sagovornika. Verujem da racionalni pojedinci, koji dobro razumeju sopstveni, lični ili grupni interes, mogu da nađu zajednički jezik, te da mogu da dogovore mirnu koegzistenciju. Samo je važno fokusirati se na „dobro shvaćeni interes“ i izbegavati verbalne akrobacije, provokacije i nadgornjavanja.

Kada, međutim, pročitam štivo koje poprilično vrvi od netačnosti i netrpeljivosti, zapitam se kakvi li su tek drugi, „nacionalistički“ albanski intelektualci ako ovako piše „proevropski“ i „multi-kulti“ intelektualac sa albanskog dela Kosova.

Jer, šta reći za tvrdnju da u SFRJ „Albancima nije bilo priznato pravo na `ravnopravnost naroda i narodnosti` u okviru tadašnje Jugoslavije, uglavnom jer su na tome Srbi insistirali“? Albanci su u SFRJ dobili sve što i drugi narodi – od mesta Predsednika SFRJ – da podsetim, Sinan Hasani bio je predsednik Predsedništva SFRJ 1986– 1987. godine – do sopstvenog univerziteta, akademije nauka, ustava, vlade i vrhovnog sudstva. Reći da u SFRJ Albanci nisu bili ravnopravni toliko je suprotno elementarnoj realnosti da to čak ne zavređuje ni nekakav ozbiljniji komentar.

Takođe, ne razumem kakve veze ima pitanje autonomije Srba na Kosovu sa utakmicom Albanija – Srbija u Elbasanu? Ne razumem koji su intelektualci krivi zbog tamošnjeg divljanja navijača? I čiji su, onda, intelektualci krivi za incident od 14. 10. 2014. u Beogradu, sa dronom i velikoalbanskom zastavom? Ili je možda univerzitet iz Tirane ili Beograda kriv zato što je u Albaniji kamenovan autobus sa srpskim fudbalerima? Te opšte priče, koje nikoga ne obavezuju, o krivici nekakvih „nacionalističkih intelektualaca“ za sva zla na Kosovu, u Elbasanu, u Beogradu, i uopšte, na ovom svetu, bojim se da pristaju pre kuvaricama iz ambasada (bez uvrede!) ili njihovim frizerima, nego ozbiljnom analitičaru.

Takođe mi je mučno da čitam prepričavanje bajatih viceva o Srbima i Hrvatima, a pogotovo od strane nekog ko to ne radi iz lingvističkih, niti antropoloških, psiholoških, socioloških, pa ni satirično-humorističkih razloga. Vicevi o „Srbima“, „Hrvatima“ itd. koje pripoveda moj uvaženi kolega u najmanju ruku su vulgarno rasistički, te pristojan čovek može da oseti samo odbojnost prema toj vrsti predrasuda. Prilično je žalosno, naime, kada je intelektualac opsednut i sputan netrpeljivošću i etničkim stereotipima, a da to nekako nije u stanju da primeti. U stanju tako  sužene svesti, za koje se od srca nadam da je samo privremeno, mogućnost dijaloga je ipak poprilično ograničena.

Najzad, ne razumem odakle mom sagovorniku ideja da je moj „problem“ to što ne mogu da izađem „iz začaranog ideološkog kruga“ ako nisam ispunio „očekivanja javnog mnjenja". Nikada nisam ispunjavao bilo kakva očekivanja javnog mnjenja, niti bilo kog pojedinca, niti bilo koje ustanove, i te optužbe su, za sve one koji bar površno poznaju moju javnu delatnost, uglavnom jadne. Isto, od ovog dijaloga ne bih da pravim nikakvu antičku dramu, pa su pozivi na nekakvu katarzu do daljeg izlišni, pogotovo ako se doživljaj katarze očekuje samo od jedne strane. I pre nego što se „katarzišemo“, hajde da racionalno sagledamo svoje interese i potrebu postizanja održivog sporazuma, a sve ostalo će, uključiv i καθάρσις, doći posle toga samo po sebi.

Što se tiče tzv. Preševske doline, kada tamošnji Albanci budu otimani da bi im bili vađeni i prodavani organi, kada se budu rušile njihove svetinje, a oni proterivani ili ubijani, svojski ću se založiti za njihovu autonomiju. Pošto je navedena praksa karakteristična prvenstveno za odnos albanske većine prema srpskoj manjini na Kosovu, onda je svakom razboritom jasno da je autonomija minimalni institucionalni uslov da se srpskoj manjini obezbedi kakvo-takvo preživljavanje.

Ali, hajde da prestanemo s jalovim prepucavanjem, hajde da razgovaramo konstruktivno o gorućim problemima društva na Kosovu. Nemoguće je da kolega Ljepaj ne vidi koliko je oružja nagomilano južno od Ibra, nemoguće je da ne vidi prirodu nasilja i obračuna među albanskim klanovima u Prištini, Đakovici ili Podujevu, nemoguće je da ne vidi sveprožimajuću korupciju, nezaposlenost i bedu albanskog društva na Kosovu. A takođe je nemoguće da ne uočava da se kao univerzalni lek za takve probleme nudi ujedinjenje i mobilizacija Albanaca na Kosovu radi obračuna sa „srpskim neprijateljem“.

Ne, uvaženi kolega Ljepaja, nije srpskoj politici potreban neprijatelj, već potpuno obrnuto, albanska politika na Kosovu, u nemogućnosti da prevaziđe klanovsko-mafijaške podele i rastuću bedu, od kosovskih Srba teži da napravi „univerzalnog neprijatelja“, žrtvenog jarca, preko koga će se obezbediti bar privremeno pomirenje ili makar primirje zavađenih mafija i porodičnih klanova.

Na kraju, u želji da se tematski fokusiramo na životne probleme, želeo bih da zapitam uvaženog sagovornika šta misli o tome što je preko 5 miliona evra, prikupljenih na administrativnim prelazima Jarinje i Tabavije, i dalje blokirano u tzv. Fondu za Sever Kosova? Nije li to svojevrsna diskriminacija srpskih opština i pomalo uvredljivo izneveravanje briselskih dogovora?