Lazarević: Srbi na Kosovu su politički obezglavljeni

FOTO: KoSSev

Srbi na Kosovu su politički obezglavljeni. Srpska lista nije zastupala interese srpskog naroda na Kosovu, niti je ikada proaktivno delovala u tom pravcu. Ona je ugled gradila isključivo na polugama moći – kao grupa koju podržavaju vlasti u Srbiji, ali dobar niz godina i međunarodne i kosovske strukture, kaže za NoviMagazin urednica portala KoSSev, Tatjana Lazarević.

Između septembra 2021, kada je istekla poslednja važeća KS tablica, i decembra 2023, kada su iz saobraćaja na severu Kosova nestale tablice srpskih gradova na Kosovu, odvijala se navođena kriza. Ona je pre svega dirigovana i rukovođena propagandnom mašinerijom – agitprop i spin-kampanjom ili, rečju: desila se dimna zavesa za, prvo, prihvatanje, a potom i sprovođenje Evropskog plana, kaže za Novi magazin glavna urednica uglednog portala KoSSev Tanja Lazarević, komentarišući događanja vezana za registarske tablice koja su kulminirala izlaskom Srba iz kosovskih institucija, a potom i teškim sukobima:

„Nažalost, nije bilo samo dima, već i krvi i drugih teških posledica. Sigurna sam u to da je sudbina tablica bila dobro poznata Beogradu iako je Beograd, takođe sam sigurna, imao prostora da ishod učini drugačijim.“

Ovih dana pala je odluka o eksproprijaciji zemlje na severu, ali policijske baze na njoj ostaju?

Pitanje eksproprijacije je mnogo značajnije nego što pokazuju javnosti dostupne informacije. U pitanju je i eksproprijacija zemljišta ne samo na severu, već i južno od Ibra, i to godinama unazad. Delom ovo pitanje zadire u još značajnije pitanje vlasništva i privatne i društvene imovine, koje obuhvata i proces privatizacije. Iako od strateškog, kolosalnog značaja, pitanje vlasništva se za srpsku državu ispostavilo kao marginalno još od 1999. godine do danas.

Kada je u pitanju najnoviji talas eksproprijacije zemljišta od dolaska Aljbina Kurtija na vlast, tu su uvršćene odluke o oduzimanju zemljišta na severu na nekoliko lokacija i sva je prilika da će se nastaviti sa istom strategijom, koja utemeljenje ima očigledno u programu Samoopredeljenja iz 2012.

Dosad poznate odluke o eksproprijaciji, odnosno o oduzimanju zemljišta i objekata povezuje to što se radi o strateški i bezbednosno bitnim tačkama ili objektima koji su dosad bili pod kontrolom srpske države. Na tim se lokacijama podižu baze specijalnih policijskih jedinica, iako stanovništvo sumnja da se čak radi i o pripremi za buduće kasarne KBS. Kada su u pitanju oduzeti objekti, i oni se daju MUP-u Kosova na upravljanje, od oduzete vile Milana Radoičića na jezeru, preko turističko-lečilišnog kompleksa Banjska, do parcele usred Severne Mitrovice, na kojoj su koncentrisane institucije Republike Srbije (opština, opštinska sala, sportska hala, vodovod, komunalno, te obrazovni objekat čija je gradnja plombirana).

Iako kosovske vlasti tvrde da samo u posed vraćaju ono što pripada ‘Republici Kosovo’, odnosno ‘prekidaju nelegalne aktivnosti paralelnih institucija i kriminalnih struktura’, čak i iz tog ugla sprovođenje ovih odluka je upitno kada je u pitanju njihova zakonitost, odnosno legitimnost i pravičnost.

Presuda kojom se poništavaju odluke o eksproprijaciji zemljišta u Leposaviću i Zubinom Potoku to dokazuje. Međutim, osim što predstavlja jedan lep primer samoorganizacije i civilne aktivnosti stanovništva uz pomoć nekolicine pravnih eksperata, valjalo bi izvući pouku da ovaj primer konstruktivne civilne i ekspertske samoorganizacije bude pravilo, a ne izuzetak. Trebalo bi da građani sve vreme vanrednim naporima proaktivno deluju, koristeći sve legitimne mehanizme civilnog delovanja i pravne instrumente kako bi makar donekle izbegli da budu nemi posmatrači zahuktalog procesa preuređenja severa od aktuelnih kosovskih vlasti, uz prećutkivanje Beograda ili, još gore, takvim delovanjem koje neposredno olakšava sprovođenje politike kosovskih vlasti i suštinski je opravdava.

Dakle, treba ohrabriti i osnažiti građane srpske nacionalnosti na Kosovu da podignu svoj glas kroz civilnu, pravnu, institucionalnu mobilizaciju, pod uslovom da im Beograd ne odmaže, ako već ne igra konstruktivnu ulogu.

Incident u Banjskoj sa četvoro stradalih bio je u mnogo aspekata prekretnica. Iako se glavnoosumnjičeni Milan Radoičić zna, priznao je, istraga stoji u mestu. Kriju li i Beograd i Priština nešto i šta?

Pretpostavljam da kriju i to mnogo toga, što jeste unekoliko i prihvatljivo, s obzirom na to da se radi o vrlo osetljivom bezbednosnom incidentu. U tom aspektu za mene je razumljivo da u istrazi postoji diskrecija. Međutim, Priština, a još manje Beograd, ne čine pune napore da se ovaj slučaj rasvetli, bez obzira na to što Priština saopštava da ona ima utvrđenu istragu i poznate činjenice, koje kontinuirano iznosi i u javnost i kroz diplomatske aktivnosti.

Priština zastupa stav da je sve poznato, i na to je nedvosmisleno ukazivala od ranih jutarnjih sati 24. septembra. Retko je šta suštinski sa te strane Beograd mogao da demantuje. Naprotiv!

Beograd, odnosno pojedine srpske strukture, sa druge strane, upadljivo ceo slučaj guraju pod tepih, sa izuzetkom, rekla bih, dirigovane glorifikacije trojice ubijenih Srba, posebno jednog koji je bio vrlo uticajan u grupama navijača. Mnoga pitanja istovremeno ostaju zatrpana, poput: Šta je sa uhapšenima u ovoj akciji, jesu li i oni heroji? Kakvo je objašnjenje za provaljivanje u carsku manastirsku larvu i direktno ugrožavanje manastira, vernika i seljana?

Što se Beograda tiče, ja bih izdvojila dve ključne poruke u vezi sa Banjskom: Predsednik je odrekao odgovornost od događaja, saopštivši prvi da se radi o Srbima sa Severa, i druga – komandant paravojne, nezakonite grupe na teritoriji koja je u ustavnom uređenju Srbije slobodno deluje, štaviše, jedna je od najuticajnijih ličnosti bliskih vlasti; i opet štaviše, nije samo posledica akcije – najmanje četiri izgubljena života – već teške posledice po bezbednost i budućnost Srba na Kosovu, imidž Srba i Srbije, odnosno, direktno ugroženi legalni i legitimni interesi i Srbije i Srba na Kosovu.

Pitanja koja ispostavlja Banjska

 

Važno je naglasiti i sledeće: tri meseca kasnije, baš kao i samog 24. septembra, i pored dokaza koje Priština iznosi, mnogo je nepoznanica i nelogičnosti. Šta je bio stvarni cilj ulaska ove grupe? Šta se događalo od trenutka ubistva policijskog narednika do prvih likvidacija pripadnika ove naoružane grupe? Kakva je bila uloga KFOR-a, EULEX-a i drugih međunarodnih aktera? Kada je lagerovano oružje koje je kosovska policija zaplenila? Kako je moguće da vojno oružje i oprema, vrednosti pet miliona evra, promakne NATO-u, kao i Vojsci Srbije? Kako je ova grupa došla do Banjske i kako se vratila? Zašto je tolerisan prethodni dolazak uniformisane grupe na Sever? Koliko je stvarnih žrtava? Koliko je ranjenih? Gde su oni zbrinuti? U kojoj je meri ovaj slučaj autentičan odgovor Srba sa Severa, kako je mesecima unazad upozoravano i kako je prvobitno predsednik predstavio? U kojoj meri je događaj planiran i navođen, i koja je strana to učinila?

Čini se da je posle Banjske, a i tablica, opala snaga Srpske liste. Da li je na severu došlo do političkog pregrupisavanja među Srbima, kolika je snaga SL, a kolika opozicije?

Srbi na Kosovu su politički obezglavljeni. Srpska lista nije zastupala interese srpskog naroda na Kosovu, niti je ikada proaktivno delovala u tom pravcu. Ona je ugled gradila isključivo na polugama moći – kao grupa koju podržavaju vlasti u Srbiji, ali dobar niz godina i međunarodne i kosovske strukture, uz mehanizme straha, prisile i nasilja. Srpska lista danas nema ugled, osetno joj je i opala moć, no njen uticaj će postojati sve dok je podržava zvanični Beograd.

Od njega zavisi dalja sudbina Srpske liste – da li će je prefarbati, zameniti, zaigrati na druge igrače. Te se kozmetičke promene primećuju, tako što se polako menja ‘hardcore’ struktura navodnim nekompromitovanim ličnostima, uz pokušaj stvaranje slike ‘poštenih ljudi iz naroda’.

Razgovaramo uoči šeste godišnjice ubistva Olivera Ivanovića. Vode se dve istrage bez rezultata. Da li je to slučajno?

Naravno da nije slučajno niti je za očekivati da u ovakvom rasporedu rešavanja kosovskog pitanja bude jedna istraga. Šest godina kasnije ne verujem u zvaničan epilog, nakon čega se neće razvijati teorije zavere. Ono što se desilo pre ubistva, sam čin i sve nakon toga staje samo u dve reči: politički atentat. U takvim činovima epilog izostane i decenijama nakon toga. Ja ipak verujem u zadovoljenje pravde, odnosno ravnotežu. Čovekov život od 70-ak godina minorna je čestica u univerzalnoj energiji, prirodi, Bogu, kako god to neko nazivao.

Jesu li lokalni izbori na pomolu i mogu li išta promeniti?

Ne znam. Procedura za otvaranje prostora za izbore ide traljavo, i to je namerno tako učinjeno. To može biti ekspresno brzo ili efikasno dugo.

Kosovska strana čini sve da odugovlači proces, a ni Beograd se ne postavlja bitno drugačije. Ukoliko se nastavi sa ovakvim intenzitetom, daleko smo od izbora.

Ne čudi ovakva situacija. Prisustvujemo ‘intermecu’, u kojem se po tom pitanju javno ne talasa mnogo, a ispod površine buja podvodni svet.

Nalazimo se između veoma aktivne zapadne međunarodne politike, odnosno šatl-diplomatije, ne tako vidljive u javnoj sferi, kojoj se žuri da Beograd raskrsti sa pitanjem Kosova kroz de fakto priznanje i započne okončanje tog procesa; no, sa druge strane, Zapad razume prepreke u Beogradu za tako nešto, pre svega kada je u pitanju održanje rejtinga onoga koji im isporučuje poslednjih 10 godina.

Na drugoj strani, u Prištini sedi onaj koji za pragmatični Zapad manje-više veoma uspešno odmrzava zamrznuti konflikt na Severu i de fakto olakšava preskakanje prepreka koje su se isprečile pred Beogradom.

Primera radi, Kurti se dosad nije mogao naterati da formira ZSO prema standardima koje je zastupao Beograd pozivajući se na briselska dokumenta. No polako dolazimo u situaciju u kojoj će formiranje takvog modela samoupravljanja za Srbe na Kosovu biti bespredmetno, s obzirom na to s kojom brzinom, entuzijazmom i efikasnošću kosovska vlast menja situaciju de fakto dosadašnjeg uticaja Srba sa Severa i čini ih još beznačajnijim, a Beograd još više udaljava.

Pomaljanje nove političke scene?

Na drugoj strani pomaljaju se pojedinci i inicijative koje se registruju kao stranke, koje polako zauzimaju politički prostor kojim je doskoro suvereno vladala Srpska. Sve je to još blago vidljiva prelazna faza usred teškog procesa koji i dalje traje – odstranjenih Srba iz kosovskih institucija.

Od trenutka izlaska Srba iz kosovskih institucija, na brisanom prostoru za kosovsku vladu otvorio se poligon za bezbednosnu, administrativnu i institucionalnu ofanzivu, i ta se operacija praktično odvija kao da je, kako meni deluje, vojno-taktički plan. Pod kišobranom Prištine da se uvodi zakonitost, red, proširuje suverenitet i isteruje Srbija.

Pod ‘štitom’ iz Beograda, koji je u kontinuitetu ‘raširivan’, a o čemu najbolje svedoče reči predsednika Vučića neposredno pre i nakon izbora koje su Srbi bojkotovali, a koji su organizovani kad su Srbi izašli iz institucija i koji su prvi put doveli albanske gradonačelnike na Sever: „Srbi na Severu žele da okupacija bude što vidljivija“, kazao je nakon izbora, a uoči: „Građani da budu mirni, da ih ne pogledaju, neka oni svoj „najprljaviji posao obave“.

Konačno, iako ih nema, ali kakve god stranke ili političari da postoje unutar srpskog korpusa na Kosovu, oni interese naroda mogu da zastupaju samo ukoliko nisu opozicija Srbiji kao matici, a takvih, uglavnom nikad nije ni bilo.

Nažalost, kosovske vlasti jedinog srpskog foto-robota mogu da prihvate ukoliko bi se on sa makar podjednakim gađenjem i mržnjom odnosio prema Srbiji i Beogradu, tražio oproštaj za ‘počinjen genocid, ukradene crkve i krivotvorenu istoriju’.

Kakav je život na severu, šta se stvarno dešava s ljudima?

Dešava se tihi odlazak. Uvek ga je bilo, ali je sada znatno vidljiviji. Iako izostaju zvanične brojke, niti je do njih moguće doći, ono što u svakodnevici zapažamo deluje demotivišuće, čak zastrašujuće.

Iz odeljenja moje 12-godišnje sestričine otišla su preko leta četiri deteta, poznajem sugrađane koji idu na mesečnoj osnovi, u lokalnom sportskom klubu je od oktobra do januara otišlo 11 mališana, stranice za oglase su prepune stanova koji se prodaju.

Militarizacija Severa je uzela danak. Ljudima su se smučile duge cevi, vreće s peskom, jezik koji ne razumeju, neprijateljski pogledi, diskriminacija. Teška propaganda sa jedne i druge strane koja ih guta, čak i kada makar jednoj veruju.

Kosovska vlast je prvo zaokružila teritorijalnu i bezbednosnu kontrolu, sada sprovodi institucionalnu i administrativnu. Sve se odvija otuđeno od većinske zajednice na Severu, čiji pripadnici postaju tuđinci na sopstvenoj zemlji, u svojim gradovima.

Ako bih rekla da su prepušteni sebi, slagala bih jer su debelo eksploatisana moneta za potkusurivanje, zapravo preciznije, u poslednjoj fazi sređivanja kosovskog pitanja suštinski su doživljeni kao neželjen balast, i to za sve strane.

Ljudi su uplašeni, ljuti, dezorijentisani, neraspoloženi, poniženi. Godinama su funkcionalno direktno podređeni vladajućim strukturama u hijerarhiji moći do te mere da su se gotovo dobrovoljno odrekli svoje kritičke svesti, ličnog integriteta i sloboda. Situacija se u tom smislu ne razlikuje od bilo kog drugog grada u Srbiji, naročito onih u unutrašnjosti, s tim što Srbi na Kosovu žive u mnogo težim i izazovnijim okolnostima. Od onih koji su ostali i svoj život osmislili u getima i prema kojima su se centri uglavnom odnosili maćehinski, ne može se očekivati da razviju svoj pun građanski potencijal.

Posebno osetljivo pitanje su Srbi na jugu, o kojima se ne govori, koji su gurnuti u stranu da se sami snalaze, da pate, da utišaju svoj glas u državi koju nisu hteli i u kojoj se suštinski ne osećaju slobodno. Oni brzinom svetlosti mogu da postanu plen u bilo kakvom većem nasilju ili sukobu, i oni su toga svesni. Mnogi od njih su zaboravljeni za sve.

NoviMagazin



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.