Kultura je ipak nešto drugo

Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.

U svom prošlom tekstu postavio sam linkove spaljenih srpskih crkava i manastira, tokom pogroma 2004. godine, i začudio se kako „Republika Kosovo“ može tražiti da brine o pravoslavnim svetinjama ako nije kaznila nijednog od njihovih uništitelja. Nijednog!

Očekivao sam da će me, ipak, uvaženi kolega Ljepaja, koji je o nekim temama od mene možda bolje informisan (pošto živi u Prištini i prati štampu na albanskom), demantovati podužim spiskom uhvaćenih i osuđenih vandala. Ali ne! Kolega Ljepaja sasvim je ignorisao moj argument i otpočeo dugačku istorijsku raspravu o „nasilnoj slavenizaciji“ Kosova u Srednjem veku.
Iz toga mogu da zaključim samo dve stvari – ili zaista niko nije osuđen za spaljivanje ili skrnavljenje 35 srpskih manastira i crkava; ili je osuđen, ali kolega Ljepaja jednostavno ignoriše ono što pišem, te se bavi samo onim što on hoće. 

Ako je posredi prvo, to dovoljno govori o ideji da „Kosovo“ treba da čuva srpske srednjovekovne manastire. Samo na području Prizrena, tokom 17. marta 2004. godine, spaljeni su Saborni hram Bogorodice Ljeviške iz 12. veka, Crkva svetog Spasa iz 14. veka, Saborni hram Svetog velikomučenika Georgija iz 19. veka, Crkva Svetog Nikole Tutićeva iz 14. veka, Crkva Svetog Georgija Runovića iz 15. veka, Crkva Svete Nedelje iz 14. veka, Crkva Svetog Pantelejmona iz 14. veka, Crkva Svetog Kozme i Damjana iz 14. veka, kao i manastir Svetih arhangela iz 14. veka. I niko za to nije odgovarao!

U Beogradu je, kao reakcija na uništenje 35 srpskih svetinja i proterivanje 4.000 Srba tokom martovskog pogroma 2004. godine, spaljena jedna džamija (s temeljima iz 16. veka), ali je tužilaštvo identifikovalo dvadesetak napadača i povelo proces. Nije utvrđeno ko je tačno zažegao ovu islamsku bogomolju, ali su, zbog nereda ispred Bajrakli džamije, osuđeni: Miloš Radisavljević, Rade Radisavljević i Bojan Hrvatin, na po četiri meseca zatvora.

Nisam baš oduševljen efiksanošću srpskog pravosuđa. Mislim da su svi koji su učestvovali u spaljivanju džamije morali da budu kažnjeni. Ali, budimo realni, i to je, ipak, nešto. A „Kosovo“? Trideset i pet uništenih bogomolja i nijedan optuženi?! Pa kako mislite da budete „država“ s takvim pravosuđem? I kako očekujete da neko takvoj „državi“ poveri na staranje srednjovekovne srpske manastire? To bi bilo isto kao kada bi se Notr Dam poverio na brigu i zaštitu Islamskoj državi. 

Da li, uvaženi kolega Ljepaja, razumete grotesknost te ideje? Da li shvatate da u civilizovanom svetu postoji argumentum ad absurdum? Da Vas podsetim, to je ono kada slabost nekog tvrđenja pokažete time što navedete njegove potpuno apsurdne konsekvence. Apsurdna konsekvenca da „Kosovo“ uđe u Unesko jeste da „Kosovo“ čuva srpske manastire – a da nije, prethodno, kaznilo nijednog od onih koji su uništili 35 drevnih (srednjovekovnih) crkava i manastira.

Naravno, kao civilizovan čovek, dopuštam i drugu od navedenih mogućnosti. Dopuštam da je ipak bilo kažnjenih, ali da kolega Ljepaja to nije našao za shodno da napiše – jer, zapravo, on prezire onog koji ga pita, on prezire sve što tvrdi ili misli jedan srpski profesor. 

Ali, uvaženi kolega Ljepaja, ne mislite li da je i to svojevrsni kultur-rasizam – to ignorisanje oponentovih argumenata, izbegavanje da se vodi dijalog, autistično insistiranje na „svojoj istini“, koja je zatvorena za bilo kakva pitanja, za bilo koju sumnju?

No, kako se ne bi pomislilo da ignorišem ono što Vi pišete, daću nekoliko komentara na Vaš tekst. Vi započinjete citatom iz Bogdanovićeve Knjige o Kosovu (i to izvađenim iz konteksta), a onda ta knjiga nestaje iz Vašeg nastojanja da pokažete kako su Albanci oduvek bili većina na Kosovu. Za to Vam služe interpretacije albanskih istoričara na osnovu nekih turskih izvora u kojima, gle, ima malo prezimena na ić. 

Dragi kolega, ako ste priznali autoritet Knjige o Kosovu, zašto onda ne navedete šta se u njoj kaže za verski (etnički) sastav tog područja u Srednjem veku?! I ako mislite da u osmanskim izvorima ima malo prezimena na „ić“, da li znate kad su uopšte prezimena nastala“, a pogotovu kada su nastala ona na „ić“? I kolika je, onda, verovatnoća da se takva prezimena nađu baš u „turskim popisima“?

Hajde da budemo ozbiljni. O kakvim „desetinama hiljada pobijenih Albanaca od strane srpske vojske tokom balkanskih ratova“ govorite? Ponovo Vas molim da se ne gađamo neproverenim brojkama. To ne dolikuje ozbiljnim ljudima u ozbiljnim istorijskim prilikama. To je jednako Vašoj tvrdnji, koju zbog apsurdnosti do sada nisam hteo da komentarišem, da su nekakvi albanski starosedeoci „masovno proterani“, po oslobođenju Srbije od Turaka, čemu je dokaz, između ostalog, i Vaše prezime, jer. navodno, u okolini Merošine, u blizini Niša, postoji mesna zajednica koja se zove Ljepaja. Najpre, navedena mesna zajednica zove se Lepaja, a ne Ljepaja, a naziv je nastao od poimeničenog određenog vida ženskog roda prideva lep, verovatno iz vьsь selo, tj. lepo selo. A to, zaista, nema veze sa albanskim jezikom i Albancima kraj Niša.

Takođe, kada optužujete srpskog Patrijarha da je pretio ratom, pogledajte celinu njegove izjave: „Rat jeste zlo, ali kada nam neko nešto otima, moramo da se branimo. Ako se nešto otima i ako ne možete milom da se odbranite, šta nam preostaje nego da se branimo silom". Šta tu nije moralno i šta tu nije tačno? Šta u toj izjavi nije primenljivo na sve situacije i na sve ljude?

Univerzalizacija je najbolji kriterijum ispravnosti nekog moralnog suda: „šta bi bilo da svi ljudi to rade?“. A ovaj sud kaže: kome se nešto otima, on ima pravo da se brani. Šta u tom iskazu nije kako treba, uvaženi kolega? 

Jer, da li Albaniji i Albancima neko nešto otima? I da li se, kako to kolega Ljepaja lepo kaže, ikada desila „osmanska invazija“ na Srbiju? Osnovno značenje reči invazija jeste – navala, najezda, upad vojskom u tuđu zemlju. Da li su, možda, uvaženi kolega, baš Albanci bili pomoćne čete te invazije na Srbiju, a prvenstveno na Kosovu? Molim svog sagovornika da povuče doslovnu paralelu. I da pokuša da shvati da nije lepo graditi se starosedeocem na otetoj zemlji. I da razume zašto istorija, ipak, ima mnoge veze s pravom. 

Takođe, saglasan sam s kolegom da Crkva Svete Mudrosti (Aja Sofija), u Carigradu, ne može da se vrati Vizantiji. Ali samo zato što, nažalost, Vizantija više ne postoji. Zato, dragi kolega, Srbija i te kako postoji. Pogledajte, molim Vas, današnje fotografije Aja Sofije, kao i fotografije srpskih svetinja na Kosovu. I videćete kako izgleda „briga“ Turske – koja jeste ozbiljna država, a kako izgleda briga „Kosova“, kog zlobnici, ne bez ikakvog prava, nazivaju „vicem od države“.

I na kraju, držeći se i dalje pravila našeg dijaloga, želeo bih da postavim pitanje – šta moj sagovornik kaže na odluku „Ustavnog suda Kosova“ da se suspenduje sporazum iz Brisela o Zajednici srpskih opština? Da li je to ponašanje ljudi koji se drže dogovora? I da li je to besa, koja podrazumeva da se data reč, ma kakve okolnosti nastupile, mora održati?