Kroz krize do Evrope

Prvi izveštaj o monitoringu unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, 24. jul – 31. oktobar 2017, kojim je Forum za etničke odnose upoznao javnost 28. decembra 2017. godine, pokazuje da je opravdana sumnja koju sam iskazao jula 2017: Nije tačno ono što su govorile vlasti, glasom Marka Đurića – da je Kosovo „najteži posao sa kojim se država suočila poslednjih godina“. Najteži posao je izgradnja konsenzusa u vezi sa ciljem sadašnjih politika.

To se ispoljilo i u reagovanju političkih stranaka na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučić da se pokrene unutrašnji dijalog o Kosovu.

Stranke vladajuće koalicije podržavaju inicijativu. Ali stavovi ovih stranaka o budućin odnosima Srbije i Kosova nisu usaglašeni. Neke, ali zaista retke, smatraju da je nastavak procesa normalizacije put za uređivanje odnosa Srbije i Kosova i istovremeno najbolji odgovor za pitanje statusa. Druge su za razgraničenje Srba i Albanaca.

Ovo nam pokazuje da ni vladajuća koalicija okupljena oko SNS-a ne doprinosi ispunjenju cilja koji je postavio Vučić. Reč je o postizanju sveopšteg konsenzusa.

Opozicione političke stranke, pokreti i udruženja u značajanom broju u potpunosti odbacuju inicijativu i unutrašnji dijalog. Manji je broj onih koje dovode u sumnju motivaciju ili sposobnosti nosioca inicijative, ali ipak učestvuju, ili bi učestvovale u unutrašnjem dijalogu.

Dva kriterijuma su u osnovi ovog grupisanja:

Prvi – razlike u ideologiji i politikama između etno-nacionalističkih i desničarski orijentisanih stranaka koje su nosilac autoritarnog nacionalizma, s jedne strane, i stranke koje su sledbenici liberalno-demokratske i socijal-demokratske ideologije i politike, s druge strane;

Drugi kriterijum je – (ne)slaganje u vezi sa budućnošću Srbije, odnosno (ne)prihvatanje članstva Srbije u EU, uključujući i (ne)slaganje u odnosu prema Rusiji i Zapadu.

Iz ovog proizilazi da se različito vidi povezanost unutrašnjeg dijaloga i nove faze Briselskog dijaloga – odnosa procesa normalizacije odnosa Srbije i Kosova sa interesima koje bi Srbija i srpska nacija trebalo da ostvare u budućnosti.

Retki su učesnici dosadašnjeg toka unutrašnjeg dijaloga koji zagovaraju normalizaciju, mada je ona deo realnosti Srbije i Kosova i predstavlja rešenje koje je “na dohvat ruke” i koje daje održiv odgovor i na pitanje statusa Kosova. Sve u svemu, brojni i snažni su otpori uključivanju Srbije u EU.

Slično je i na strani Kosova – iako postoji saglasnost o potrebi ostvarivanja pune nezavisnosti i dovršavanja izgradnje države, nema saglasnosti ni o tome kako to postići, a posebno ne oko “evropske budućnosti”.

Na formiranje stava javnosti utiče i to što, poslednjih godina, raste proruska i anti-evropska retorika da rastu uticaj Rusije i Turske u Srbiji i na Zapadnom Balkanu.

Otuda bi potpuno priznavanje realnosti, za vlast Srbije i Vučića, a mislim i za vlast na Kosovu, moglo da bude pucanje u sopstvene noge, odnosno to bi moglo da ih dovede do gubitka vlasti. Sada nastupa vreme real-politika. To pak nameće pitanje da li i koliko će sadašnje vlasti Srbije i Kosova uspevati da usaglašavaju svoje interese i očekivanja javnosti sa “evropskom budućnošću”.

U pravu je Bljerim kada piše: “Oni mogu da lutaju i da na kraju pronađu najbolju varijantu, ili najbolje rešenje za sebe, mi nemamo više pravo da lutamo, i ako sada već ne znamo šta zapravo tražimo i šta hoćemo, to jest, šta je najbolje rešenje za nas, valjda nikada nećemo znati…Zapravo, na kraju ni oni, a ni mi nemamo kud: Moramo biti zajedno. U Evropskoj uniji.”

Bljerim, s pravom, ukazuje da “EU više nema ni političku, ni ekonomsku, ni moralnu superiornost, koju je imala početkom devedesetih godina prošlog veka”. Pokazatelj tačnosti ove ocene je to što: “poslednjih par godina, imamo nalet Populizma, koji je inače poznati fenomen u Evropi, ali koji se po prvi put… Naime, populizam je u Evropi uvek hranjen i uzdizan velikim ekonomskim nedaćama, velikom nezaposlenošću, slabim demokratskim institucijama, problemima u odnosima između velikih evropskih država, itd.” Na ovo bih nadovezao nekoliko misli, a u cilju da prikažem “veliku sliku”današnje EU.

Većina birača EU, a i SAD, za sada, odbacuje desničarske populističke politike. “Mainstream” predstavljaju konzervativci (u našem slučaju narodnjaci), demokratski nacionalisti i slično. Ali oni su, na Zapadu, propustili mnoge prilike da se opredele kao stranke koje svestrano podržavaju globalne, kontinentalne i regionalne integracije.

Propuštena je prilika da se unapredi liberalno-demokratska i socijal-demokratska baština, na kojoj je i nastala usput EU i njeno proširenje, konzervativnim ideologijama koje bi potvrdila naklonost i prema kulturnim tradicijama i nacionalnim identitetima. Time je politički prostor prepušten desničarskim populistima, neonacistima i neofašistima.

Nadajmo se da vođe Srbije, Kosova i ostatka Zapadnog Balkana neće ponoviti greške svojih prethodnika, već će pokazati da su naučili lekciju o transformaciji ideologije u pogrešne politike i nasilje.

Nas se tiče još jedan problem sadašnje EU. Ona nema jasno izgrađen odnos između EU zajedništva i EU institucija prema nacijama – državama. “Nadnacionalna” država iz Brisela se, često, okreće protiv nacija – država. Time i građani više nisu jednaki. Sve zavisi od toga kojoj naciji – državi pripadaju.

Istovremeno, EU se nije odredila kao dinamička snaga širenja zajedništva po celom kontinentu Evrope. EU je, često, disfunkcionalna u spoljnoj politici, u unapređenju unutrašnje bezbednosti, već je i opsednuta zaštitom unutrašnjih granica. To je onemogućava da da efikasne odgovore na izazove globalizma, na kretanja stanovništva, ili na širenje ekstremizama i terorizma pod maskom ekstremne religioznosti.

Odbrana EU integracija, pomirenje među državama i narodima su prepušteni liberalima, socijal-demokratama i naprednjacima, a konzervativci stoje po strani i povlađuju desničarskom populizmu svih boja.

Populizam nije vodeća ideologija političkih stranaka i pokreta u Evropi. Ali, on raste na nezadovoljstvu demokratskim reformama. Ovo nezadovoljstvo je zajedničko desničarskim i levičarskim političkim strankama i pokretima. Međutim, ono što daje prednost i pruža “novu istorijsku šansu” desničarskom populizmu su nacionalizam i autoritarna vlast, s pravom upozorava Tjitske Akkerman (u članku Autoritarni nacionalizam a ne populizam je prava opasnost po demokratiju, “Social Europe”, 9. avgust 2017).

Ovo se tako očigledno potvrdilo u najnovijim političkim kretanjima u Austriji, Nemačkoj, Mađarskoj, Poljskoj. Isti trend je prepoznatljiv i u Hrvatskoj i u zemljama Zapadnog Balkana, kao što na to ukazuju R. Freudstein, F. Ottavio Reho i D. Rohac (u svom članku Nacionalistička Evropa nije globalistička Evropa, “Social Europe”).

Ovde se valja podsetiti poruke istoričara Nikole Samardžića koju sam citirao ranije: Najveći uspeh Evrope je što se globalizovala, jer je tada postala sposobna i za evropeizaciju. Odustajanje od ovog uspeha dovelo je Evropu i Zapad pred stanje koji oni nazivaju “balkanizacija”. Vreme je da, sada, prihvate Balkan u njegovoj kompleksnosti. Da prihvate svoju periferiju i da potvrde da su naučili lekcije iz sukoba i ratova naroda bivše Jugoslavije. Ovi sukobi su vođeni etnocaionalizmom a, itekako se ratovalo, i za interesa Rusije, SAD i najuticajnijih država Evropske zajednice, koje dan-danas čine Quint.

Vreme je da EU izađe iz šoka globalne krize (2008) i, potom, Brexit-a. Tačno je da je počela da pokazuje prve znake oporavka i to tako što se uhvatila u koštac sa sopstvenim strahom od prijema “siromašnih članova”, a i sa velikim rizikom koji donosi “igra na status quo”.

Zapadni Balkan se pojavio kao mogućnost nove pro-evropske akcije. Ove, prve nagoveštaje oporavka EU podržao je i Josip Juratović, član SPD, poslanik Bundestaga i Izvestilac za Jugoistočnu Evropu kada je poručio: “Dajmo Balkanu stvarnu šansu ! Nikome ne trebaju nacionalistički bezbednosni rizici u sred Evrope… Ne trebamo tolerisati nacionalizam nego podržavati evropske snage na Balkanu. Tačno je da u ovom momentu Balkan odaje mračnu sliku, pun autokratskih premjera, feleričnih pravnih država, slabašne demokratije i kontrolisanih medija. Ali postoje na Balkanu i demokratski aktivisti, koji se bore za mir i saradnju u jednoj jedinstvenoj Evropi. Oni računaju na nas. Stoga: vreme je za više Europe!”

Zapravo, EU i SAD se suočavaju sa tim da Balkan može biti ključni strateški dobitak, ili rizik, zahvaljujući uticaju Rusije i infiltraciji islamističkog ekstremizma poduprt iz Turske i Zalivskih zemalja, kako ocenjuje Pol Mekarti (Paul McCarthy) iz Republikanskog instituta.

Međutim, da bi ovo suočavanje dovelo i do osvešćenja i punog rezultata potrebno je i više stvarnog aktivizma i promena politika na samom Balkanu. U našem slučaju, u Srbiji i na Kosovu, potrebno je obnavljanje politike i vrednosti socijalne pravde, demokratske predstavljenosti i više stvarnog rada na sopstvenoj normalizaciji, na evropeizaciji EU i globalizaciji sveta.

Vlasti su, poslednjih godina, vodile politiku ekonomskog populizma. Obećavan je visok rast bruto nacionalnog proizvoda, bolji životni standard. Međutim, realnost je obeležena malim godišnjim rastom, padom životnog standarda, smanjivanjem plata i penzija, pojačanim talasom iseljavanja radne snage, posebno mladih. Za 2018. godinu, Vlada Srbije je povećala procente obećanja, računajući na veće inostrane investicije, više toplih dana koji bi ojačali energetski sektor i povećali prihode u poljoprivredi (Continuing Economic Populism, Beta Week, No. 1095, 21. decembar, 2017).

Vlasti nisu, do sada, bile spremne da rizikuju istrajavanjem na vrednostima evro-atlantskih integracija. Možda je, u slučaju Srbije, 2017. godine, bilo dovoljno to što je Srbija uspela da kontroliše stepen sopstvene uvučenosti u događaje u Crnoj Gori i Makedoniji. Ali, to za Brisel i Vašington neće biti dovoljna menica za 2018. godinu.

Mnogi indikatori ukazuju da će naredna, 2018. godina, biti u znaku sukoba, često prikrivenih i u znaku kriza. Zato će se tražiti zaustavljanje rastućeg uticaje Rusije u politici Srbije i na Zapadnom Balkanu.

Stoga je u pravu Bljerim kada konstatuje da vlasti Srbije i sam predsednik Vučić ističu, zadnjih meseci, da nemaju uopšte dileme da je budućnost Srbije u EU: “To je sigurno u interesu i Kosova, a ne samo Srbije…”

Voleo bi ih da je Bljerim u pravu kada piše: “Ali, za razliku od Evrope i Zapada gde je Populizam, ipak, fenomen koji ne traje dugo, i koji nije tako čest, kod nas je zapravo obrnuto: Retko kada smo imali političke i civilizacijske mudrosti da napravimo sve moguće greške koje su nas tragično koštale.”

Međutim, ukoliko vlasti Srbije i Kosova nastave svoje politika autoritarnog i/ili populističkog okupljanja oko etno-nacionalizma, utoliko će “evropska budućnost” biti skuplja i neizvesnija. Stoga je izuzetno važno da se vlasti Srbije i Kosova prihvate posla i “pripreme svoju javnost za takvu završnicu procesa uzajamne normalizacije odnosa“, kako je to ukazao Bodo Veber.

Bljerim, piše: “Teško da se možemo otarasiti napasti Populizma, i na Kosovu i u Srbiji, dok ne završimo priču o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, uopšte između Albanaca i Srba. Teško da se može stići do dugoročne stabilizacije Kosova i Srbije, dok se na stavi tačka na odnose između ove dve države.”

Razumem zašto Bljerim i ogromna većina na Kosovu i u albanskom javnom mnjenju na Balkanu, i u dijaspori misle “da je glavni podstrekač Populizma i na Kosovu i u Srbiji, nezavršena kosovska priča, te albansko-srpskih odnosa”.  Ali, mislim da je proces normalizacije Kosova kao i Srbije, te i srpsko-albanskih odnosa složeniji od izgradnje države Kosova. Izgradnja države je važna, ali ne i dovoljna pretpostavka za demokratizaciju, održivi rast, odnosno normalizaciju Kosova.

Da nije lako graditi “evropsku budućnost” govori i objektivna umešanost Amerike i Rusije, odnosno geopolitičkih interesa velikih sila i u pitanja njihovih odnosa.

Najava predsednika Vučića: “Postigli smo neku vrstu dogovora. Ako bude pokušaja i namere da se širi format učesnika i posrednika u razgovoru između Srba i Albanaca, Beograda i Prištine, ako bi Amerikanci hteli da postanu deo tog formata…Pitali smo da li bismo smeli da kažemo da li bi se sa naše strane uključila Ruska Federacija i on (Putin – D.J.), potvrdno je odgovorio… Samo tražimo ravnopravan odnos u tom pitanju. EU je za nas jedini posrednik u dijalogu i mi sa tim nemamo nikakav problem, ali ako neko hoće da uključi SAD, mi hoćemo i Rusiju“.

U pravu je Bljerim kada piše da je Vučić, ”preko Moskve obznanio da je Vašington zapravo u ovom dijalogu koji se vodi u Briselu, ‘advokat’ samo Kosova i interesa kosovskih Albanaca, i da bi se, kako-tako neutralisali Amerikanci, ako će oni imati prvoklasnu ulogu od sada, pa nadalje u ovim razgovorima, onda će Srbija insistirati da Moskva igra ulogu „pravnog“ (i političkog) opunomoćenika Beograda kako bi se odbranili interesi Srbije.”

Većina u javnosti Srbije i među Srbima vidi dosadašnju ulogu Vašingtona na isti način kao i Vučić.

Tačno je i to na što ukazuje Bljerim – da je u dosadašnjim razgovorima predstavnika Kosova i Srbije, (od marta, 2011. godine), koji se vode u Briselu, predstavnik Amerike bio deo ovog dijaloga, na direktan, ili indirektan način. I tada, i sada, Amerikanci su realno bili, i ostali, ‘advokati’ i Kosova i Srbije, a ne samo jedne strane.

Takođe, u pravu je Bljerim kada piše: “Ideja američko-ruskog ‘velikog političkog spora’ oko Kosova (koja nije uopšte realna), zapravo podrazumeva da bi Brisel, kao politički, ekonomski i civilizacijski magnet za Prištinu i Beograd, trebalo da bude zamenjen geo-strateškim modelom podela zona i interesa između zapada i Istoka, Amerike, EU i Ruske Federacije”. Ovo, pak, samo po sebi može razgovore o normalizaciji usmeriti ka geostrateškom odmeravanju snaga i ka pravljenju alibija za “jednostrana rešenja”.

Ostaje da se vidi da li će i u kom pravcu dalji tok razgovora menjati dosadašnju poziciju Moskve, a i Vašingtona.

Što se Vašingtona tiče, valja primetiti da je u svoju novu strategiju nacionalne bezbednosti uključio i osnaženo partnerstvo sa Srbijom i to u poslovima evro-atlantske integracije. Takođe, Prištini su poslate jasne poruke o mogućim posledicama koje bi politički marifetluci vladajuće većine u Skupštini Kosova, a povodom zakona o Specijalnom sudu, ili nešto slično, mogli da imaju po odnose Brisela i Vašingtona prema Prištini.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.