Srpski ministar za administraciju lokalne uprave u kosovskoj vladi Ljubomir Marić je kao 18-godišnji mladić sa roditeljima iz Knina avgusta '95 izbegao u Srbiju, a u oktobru iste godine došao je na Kosovo i Metohiju. I dok su njegovi roditelji bili smešteni u improvozovanom prihvatnom centru u jednom od prištinskih obdaništa, Marić je bio u studentskom domu sve do juna '99 kada je u novoj koloni došao u Kosovsku Mitrovicu. Povodom 20 godina od Oluje, ovaj Kninjanin u kosovskoj vladi je za javnost dao svoj osvrt na današnji dan.
Lični stav: Ljubomir Marić
Danas, 20 godina posle avgusta 1995. godine, perioda koji će za mnoge od nas sa prostora najzapadnije srpske zemlje ostati jedan od najbolnijih u životu, osećam i tugu i ponos. Tugu za mladošću koja je ostala u godinama rata i bola za svakim izgubljenim životom i svakom napuštenom odrinom, ali i ponos jer nismo poklekli i nismo dozvolili da nas izbriše mržnja i velikosvetska statistika; ponos jer se konačno u Srbiji ovaj dan obeležava onako kako se mi godinama osećamo i zbog toga što su konačno izgovorene reči posle kojih tek danas nemam misao da sam građanin drugog reda.
Mnogo je onih koji su nam pomagali i pomažu nam i danas, čak nas i u posebnom smislu poštuju baš zato što smo iz bivše Krajine, iz Dalmacije, Like, sa Korduna, Banije i Slavonije.
Na žalost, i danas ima onih koji imaju obraz i smelost da nas i dalje nazivaju traktorskim brigadama i onima koji su sami izgubili svoju zemlju i izdali je. I to baš oni koji nisu ni jedan dan proveli sa nama tokom te četire godine rata, niti su nam ponudili čašu vode i koru kruha kad smo prelazili Savu na Rači. I zbog toga sam ponosan jer nisam kao oni.
Najteže je napustiti svoju rodnu grudu i svoje ognjište, a još teže mi je bilo dva puta doživeti istu sudbinu, jer samo oni koji su proživeli takav egzodus mogu da razumeju bol i tugu. I zato je sudbina Srba iz bivše Krajine povezana sa sudbinama onih koji su juna '99 na Kosovu i Metohiji prelazili reku Ibar, isto tako spašavajući svoje živote. Svi mi koji smo izgubili nekog bližnjeg, svoje domove, danas samo tražimo da se nikada ne zaboravi, ali tražimo i tražićemo svoja prava.
Kao Srbi iz Hrvatske, tražićemo pravo na svoju imovinu, insistiraćemo na odgovornosti političara – da pozovu na ravnopravnost i osude zločine i zločince, a ne da, kao što je to slučaj ovih dana, upravo suprotno svakoj evropskoj vrednosti, bude nacionalizam i vraćaju prošlost u svojoj najmračnijoj pojavi; da pokažu da imaju bar malo ljudskosti i želje da možda pomislimo da bi se mogli vratiti na svoju dedovinu. Prazna će biti Hrvatska dokle god se svi Srbi ne vrate, prazne će biti njive, otori, ali i bukare i odrine. A možda je i neki budući Tesla, ili Pupin, proteran upravo avgusta '95.
I danas, 20 godina posle, živimo kao ljudi čista obraza i otvorenog srca, ponosno ističući svoj identitet i pronalazimo se po matici i svijetu.
Tek onda kada za sve zločine odgovorni budu kažnjeni i kada se svaki prognani bude mogao vratiti u Hrvatsku i raseljeni na Kosovo i Metohiju, i osećati sigurno, bez straha da će dobiti 'žig' nepoželjnog, moći ćemo svi da živimo zajedno jedni s drugima i jedni pored drugih. Do tada, mi ćemo morati da nosimo ovu bol i borimo se za svoja prava i istinu koja se ne može večno skrivati, a oni koji su nam promenili sudbine moraće da žive sa svojim bremenom.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
