Kosovo se brani i trpljenjem

(For English version, please click HERE)

Arhimandrit Sava Janjić, iguman Visokih Dečana, jednog od najznačajnijih srpskih manastira, govori za „Politiku” o prijemu Kosova u UNESCO, zaštiti svetinje i veri koja ih održava i čuva. Intervju je preuzet sa Internet stranice ERPKiM

Kada u istom danu, na kapiji ili oko Manastira Dečani, sretnete vojnika KFOR-a s puškom u ruci, a potom se čujete ili sretnete s nekim stranim diplomatom koji vam kaže da Kosovo treba da uđe u UNESCO, kako se osećate?

Činjenica da su naše svetinje pod posebnim režimom zaštite i na listi ugroženih svetskih spomenika kulture, suštinski je u raskoraku sa eventualnim statusom Kosova u UNESCO-u. Naravno, nama je zaštita KFOR-a koji štiti naš manastir neophodna jer smo, iako „pod zaštitom UNESCO-a“ nekoliko puta napadani granatama poslednjih godina. Mišljenje nekih koji smatraju da će Kosovo biti odgovornije prema zaštiti naših svetinja ako uđe u UNESCO, suštinski je postavljeno na pogrešnim premisama. Naravno, na Kosovu i Metohiji ima mnogo Albanaca koji te svetinje ne bi napadali i uništavali, ali nisam do sada upoznao mnogo onih koji su spremni da javno priznaju da su to srpske svetinje, iako to dobro znaju. Ovde je u pitanju ozbiljan problem njihovog shvatanja identiteta. Ako se identitet gradi na negiranju drugoga, neizbežno se dolazi u situaciju koju smo videli u pogromu 2004.godine kada su ne pojedinci, već 50.000, većinom mladih Albanaca, uništavali hrišćansku baštinu naše Crkve, a istovremeno govorili da su crkve njihove. Zato se albanski predstavnici se svim silama trude da pokažu da su deo Evrope i da Albanci nikada nisu uništavali crkve, a posvuda vidimo još ruševine hramova, raskopane grobove i polomljene krstove. Ovo što se desilo nakon rata je nezabeleženo u istoriji savremenog sveta. Imali smo i svetske ratove u kojima je uništeno mnogo objekata kulture, na hiljade crkava i sinagoga, imali smo i ratove na prostoru bivše Jugoslavije, na primer u Bosni i Hercegovini, gde se neuporedivo više stradalo, ali samo na Kosovu i Metohiji nakon rata se nastavilo sa rušenjem srpskih bogomolja i uništavanjem grobalja, i to, nažalost, i pored međunarodnog prisustva. Ovo najbolje pokazuje kakve moralne i civilizacione preporuke Kosovo ima za UNESCO, a ko je spreman da čuje – shvatiće.

Kako i zašto je deo međunarodne zajednice dospeo u šizofrenu kosovsku situaciju u kojoj očigledne vrednosti predaje onima koji su ih uništvali? Je li to strah, inercija, neznanje, odsustvo brige za ugrožene, svetski interes…?

Mislim da podrška tih zemalja ulasku Kosova u UNESCO nema nikakve veze sa kulturom, već je reč o namirivanju određenih političkih interesa, pošto je Kosovo moralo da prihvati Sud za ratne zločine i Zajednicu srpskih opština, iako, kako vidimo svakog dana, sve se čini da se to opstruira korišćenjem suzavca, što je opet nezabeleženo ni u jednom demokratskom društvu. Nekada je albanski narod imao "besu", a sada se ne poštuju čak ni dogovori napravljeni u međunarodnom prisustvu. Svi narodi bivše Jugoslavije prolaze tešku moralnu krizu i dolazi do jačanja ekstremizma zbog siromaštva i bede, ali korišćenje otvorenog nasilja na ovakav način, protiv sopstvenih institucija, samo pokazuje da su ti isti spremni još gore da postupe protiv drugih i ponove napade na hrišćanske svetinje. S međunarodne strane imamo jedan politički pragmatizam jer Kosovo klizi sve više u ekstremizam i verski fundamentalizam, što pokazuju i njihovi i kosovski izveštaji. Ipak, potpuno je nepravedno da u svemu tome naše svetinje i duhovna baština postane kolateralna šteta. Zato stalno pominjemo da bez obzira šta se desilo u Parizu na glasanju, a protiv smo ulaska Kosova u UNESCO – odlučno i argumentovano, pitanje institucionalne zaštite naših svetinja mora da bude regulisano dugoročno u Briselskom dijalogu. A na međunarodnoj zajednici jeste da vidi kako da se ti sporazumi sprovedu u stvarnosti.

Da vam je neko 19. marta 2004. rekao, administracija u Prištini će za dvanaeset godina biti na vratima prijema u organizaciju koja je simbol zaštite, čuvanja i vrednovanja svetske kulturne baštine – kako bi reagovali?

Od 2004. godine mene ništa više ne može na začudi. Javna je tajna da su ti neredi bili i organizovani ili barem prećutno podržani od strane onih u kosovskim institucijama koji nam sada velikodušno obećavaju zaštitu i pomoć. Licemerje je uvek bilo deo lokalne političke (ne)kulture ovog prostora, samo je žalosno da otvorene laži i propaganda koju širi kosovska vlada, koristeći svaku priliku da minimizuje posleratno uništavanje hrišćanskih srpskih svetinja, može još uvek da prođe u svetu. Mnogo toga smo prošli u istoriji ali važno je da iznesemo i svoj stav. Uvek će biti onih koji će, ako barem ništa drugo, čuti drugi glas i videti ponovo slike koje su zaboravili ili neće da vide, a koje mi često viđamo tamo gde naše svetinje i groblja još leže u ruševinama.

Da li je ovo samo politika? Zašto su svetinje na Kosovu i Metohiji toliko važne za naš narod?

Danas je politika u svim segmentima života. I naše pravo da kažemo istinu neki nazivaju politikom, iako mi nismo ničiji glasnogovornici, već svedočimo realnost u kojoj živimo ne samo poslednjih 15 godina, već i mnogo duže. UNESCO bi eventualnim prijemom Kosova pokazao da je konačno postao jedna politička filijala raznih centara moći koji se preko naših glava sukobljavaju, što nije dobro i može da vodi gubitku bilo kakvog kredibiliteta te organizacije, ako popusti pod tim pritiscima. Za jedne je pitanje UNESCO-a i Kosova samo političko pitanje, ali za nas je to pitanje našeg života i naših svetinja koje nama nisu samo neki “spomenici kulture”, već živa mesta bogosluženja, monaškog života, prostor u kome se svakog dana susrećemo sa Gospodom i gde vekovima svedočimo veru u njega. Tako je i sa Kosovom. Ono neosporno ima i politički i geografski značaj, ali Kosovo je za nas više od geografije i politike. To je simvol naše vere u Hrista, a ne obezboženog nacionalizma koji nas je i doveo u ovu situaciju. Na Kosovu se ne samo živi, već se Kosovom živi verom koja je na ovom prostoru izgradila sve ono što je od najveće civilizacijske vrednosti. Naše svetinje su svetionici u magli našeg višegodišnjeg lutanja, koji nas podsećaju šta smo bili, šta jesmo i šta treba da budemo ako ne želimo da završimo na marginama istorije. Zato se Kosovo pre svega brani istinom, ljubavlju, dobrotom i trpljenjem. U protivnom možemo da postanemo isti kao oni koji od Kosova prave nešto drugo i što je nama strano.

Da li su se država i crkva prekasno uključile u borbu da Kosovo ne uđe u UNESCO?

Mi se ne trudimo samo da pokažemo da Kosovo ne treba da bude članica UNESCO-a jer mi koji ovde živimo svakog dana svedočimo ovu stvarnost stradanja našeg naroda i svetinja već godinama u svim našim razgovorima sa međunarodnim predstavnicima. Za nas to nije politička kampanja u koju treba da se uključujemo, već svedočenje naše žive vere koju pre svega svedočimo verom, našim liturgijskim okupljanjima u hramovima i na ruševinama onih svetinja koje su uništene i još leže u ruševinama kao Bogorodičina crkva u Mušutištu ili manastir Svete Trojice. Već smo više puta pokazali da ne želimo konflikt niti zlo drugome, što smo i delatno u ratu pokazivali, braneći sve koji stradaju, bez obzira na veru i naciju. Mi smo spremni na dijalog i svoje stavove nismo menjali kao politička odela jer nisu zasnovani na ideologiji već na našoj veri u Boga koji je jedino merilo istine i pravde. Država čini svoje i znam da ima dosta predanih ljudi koji se trude da prenesu ovu našu kosovsku realnost svetu. Možda jedino u medijima nije bilo više govora o tome, ali koliko ja znam, aktivnosti na tome da se ukaže na štetnost i opasnost ulaska Kosova u UNESCO, posebno bez jasnog mehanizma zaštite naših svetinja, odavno je tema brojnih razgovora.

Vaš glas se pažljivo sluša i na njega se čekalo, bezmalo do poslednjeg trenutka. Da li se plašite, za sudbinu svoga bratstva i svoga Manastira?

Ako bismo svaki dan govorili u medijima postali bismo političari, a to nije naše zanimanje. Naš Vladika Teodosije jasno je izneo stav u svom nedavnom Saopštenju i ovo što ja govorim nije samo moje mišljenje, već mišljenje svih nas koji ovde živimo. Da se plašimo ne bismo ostali u manastiru, koji je već četiri puta u poslednjih 15 godina bio pod granatama albanskih ekstremista. Ne bi sestre u Deviču živele u svetinji koja je dva puta spaljena od strane njihovih komšija. Hrišćanin treba da živi u nadi i veri u Boga bez obzira kakva je situacija jer naš optimizam ne izvire iz političkih okolnosti, već iz vere u Boga koji je postao čovek, bio raspet i vaskrsao. Mnogima je to apsurd, ali to je naša filosofija života, koja je ovaj narod i održala u toku 5 vekova osmanske okupacije. Današnja “otrežnjujuća razmišljanja” pojedinih intelektualaca dolaze iz iste one ideološke škole koja je od kraja Drugog svetskog rata sistematski radila na obezboženju našeg naroda. Zar iz tih redova nisu i proizašli oni čije račune ovaj narod već godinama skupo plaća.

Hoće li biti represalija ako Kosovo na Generalnoj skupštini ipak ne bude primljeno u UNESCO? Oduzimnje zemlje, administrativna presija, odnos prema geto zajednicama, dalja opstrukcija povratka?

Na Kosovu se nikada ništa ne može predvideti. Nama nije cilj da ikoga provociramo i smatramo da kao što kosovski Albanci imaju pravo da iznose svoje stavove, imamo i mi. Za nas ovo nije utakmica Srbija-Albanija, već deo jednog viševekovnog svedočenja koje će se nastaviti bez obzira na glasanje u Generalnoj skupštini ili nekom drugom političkom forumu. Svoju zemlju, prava svog vernog naroda branićemo kao i do sada koristeći sva raspoloživa pravna sredstava, stalno ukazujući da na kraju svih sukoba mora da se ipak sedne za sto i dogovori. Oni koji misle da samo silom nešto mogu da uzmu i prisvoje videće da će sebe još više kompromitovati, a mi nemamo gde osim da opstojimo ovde gde smo sada. Niko nas na to ne prisiljava, jer smo došli iz raznih krajeva da služimo Bogu, boreći se jedino molitvom i istinom, a Gospod je jednom rekao “istina će vas osloboditi” Jovan 8.32. A znamo da je Božija uvek poslednja.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.