„Naši ljudi tamo su heroji, i oni se bore da opstanu, nisu ništa krivi, žele prosto samo da žive. Brutalno su napadnuti, brutalno su ostavljeni, od onih koji su govorili da ih nikada neće ostaviti, ali i to je sudbina. To nam se dešava i u životu“, kazao je Vladika Grigorije, govoreći o trenutnoj situaciji na Kosovu.
Vladika Georgije sinoć je na Kolarcu predstavio svoju novu knjigu „Stranac u šumi“. Poseban gost, kog je predstavio kao svog veoma dobrog prijatelja, bio je Momčilo Trajković, predsednik Srpskog nacionalnog foruma iz Gračanice.
Baš o Kosovu, kazao je juče ujutru Vladika Grigorije gostujući na TV Nova, on i razmišlja. O svim dešavanjima poslednjih dana, kaže da su bili i „predvidivi“, što je njemu posebno teško.
Za ono što se dešava, smatra, Srbi na Kosovu nisu krivi. Jedino što žele je da žive, a ostavljeni su baš od onoga ko im je rekao da neće biti ostavljeni.
„Ali i to je sudbina. To nam se dešava i u životu. Neko nam kaže ‘Nikad te neću ostaviti’ pa nas ostavi. Pa to onda bude razočaranje, raskid ljubavi.. ali u suštini, čovek uvek nađe nove resurse u sebi za novu ljubav, i za nove poglede, za novi život, i ja duboko verujem da nikad se neće dogoditi da tamo nema naših ljudi, ali prolaze kroz muku i kroz oganj, što bi rekao moj pokojni učitelj Vladika Atanasije ‘što svojom, što tuđom krivicom'“.
Novinarka se osvrnula na reči upravo Trajkovića koji je kazao da su se Srbi sa Kosova obraćali crkvi kako bi razgovarali, ali da nisu dobili nikakav odgovor. Dobili su, kazao mu je, tišinu koja budi nespokoj.
Tišina je, kaže vladika, nekad teška, ali da će taj odgovor „sigurno doći“, a najstrašnije – „kada neko ne da da govorite, jer to znači da hoće da vas ubije“.
„Ako vam neko ne da da pričate, i ako neće da vas sasluša, odnosno ako vam neko zabranjuje da govorite to znači da hoće da vas ubije. To je moj duboki utisak. Sad se to ne odnosi na ono što ste vi pitali, jer tu je tišina, niko nikom ne brani da kaže, a s druge strane, ove ljude to pati, zato što nekad kad nekog volimo, nešto pitamo, on ćuti, to nas jako muči i boli, ali to još nije strašno. Najstrašnije je ako vam neko ne da govorite, sećate se ono kad vam neko kaže ‘Umukni, prekini, ne pričaj’. Tad se čovek zatvara u tu svoju građevinu satkanu od reči, prosto hoće da eksplodira. Ljude treba pustiti da govore, i sposobnost za razgovor je ustvari najveća ljudska sposobnost“.
„I s obzirom na sve, a s druge strane u ovom svetu je tako, mir je, kako reče neki filozof, samo pauza između ratova. Ljudi moraju da se naviknu na to da moraju da se bore, jer je život borba, i u tom smislu je jako važno da opet se vratimo na onu moju tezu ‘Važna je književnost'“, kazao je.
Čitajući književnost, kaže, sagledaćemo stvari vrlo drugačije.
„I neće moći baš neko tako da nam prodaje jeftinije priče i da nam daje neku drugu hranu, jer najbolja hrana na svetu su knjige.“
On se, kaže, opredelio za mir.
„Taj život u ratu i sahranjivanje mladih ljudi je proizvelo u meni onog nekog ko je na početku rata isto tako bio na neki način i nacionalista, i borac za ne znam ni ja.. ‘našu stvar’. Na kraju rata ja sam se opredelio da čitav svoj život budem za mir i ako je to možda najteže, jer ne za neki prosti mir, za neki lažni mir, nego da nekako budem meni a i drugim ljudima to što ja govorim i pišem, na mir, na zdravlje, što bi rekli..“.
Nismo tu, kaže, da jedini drugi ubijamo, ni da jedni druge vređamo. Suština, je, tvrdi, u razgovoru.
„Rečima su onima u kojima ja verujem, Hristos i Apostol Pavle drugi osvojili svet, ne mačem i ognjem. Ja koristim reči da bih prosto nekako izrazio tu svoju veru da su ljudi satkani od reči. Ja verujem da su reči cigle, a da je priča građevina, i da mi kad pogrešno reč upotrebimo, nekom tamo izbijemo ciglu iz njegove građevine, iz njegovog bića. A kad upotrebimo dobru reč, onda ga izgrađujemo i samim tim sebe izgrađujemo, i u tom smislu za mene su reči jako važne, nema ništa važnije od reči, odnosno od razgovora, odnosno od priče“.
Upitan o optužnici koja je podignuta za slučaj Banjska, te je manastir Banjska umeštan u ceo slučaj, Vladika Grigorije kaže da manastir tu ništa nije kriv.
„Manastir je tu prosto napadnut, koliko ja mogu da vidim, a s druge strane, ja ne mogu sada da budem advokat kad kažete ‘crkva’, to je baš jedan širok pojam, šta znači crkva.. evo ja ne ćutim, mnogi ljudi ne ćute, mnogi ljudi govore, ali pitanje je čiji se glas čuje, čiji se glas najviše čuje.. Ja npr. kad razgovaram sa Momom Trajkovićem, a razgovaram s njim direktno, uvek kažem ‘evo, šta ja mogu’ a ne mogu skoro ništa, jedino šta mogu je da te saslušam. I mislim da to nije jedino što nam je preostalo“.
Tvrdi da je bitno verovati, jer kako kaže, ne postoji nikada zid iza koga nema nešto.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
