Piše: Saša Janković
Dobar dan dragi Iljire,
Inauguracija Donalda Trampa podvukla je oštru razliku između odlučnog liderstva – sviđalo nam se ono ili ne – i kompromisa koji su u prošlosti prečesto dominirali politikom, ostavljajući iza sebe sve manje istine i sve više problema.
Verujem da ste i Vi, kao ja, s pažnjom pratili taj događaj – slušali Trampov govor i gledali govore tela prisutnih, prenerazili se pozdravom Elona Maska, analizirali prve mere koje je novi-stari američki predsednik doneo…
Pitam se, jesu li i Vama, kao meni, upečatljivi Trampova direktnost u pravljenju otklona od dosadašnje politike, njegova odlučnost u političkom planiranju (čak i ako mi mnogi njegovi planovi ne prijaju) i spremnost da stvari nazove pravim imenom? Njegova sposobnost da brzo donosi političke odluke – ponekad upitne – tako očigledno se razlikuje od beskrajne potrage za politički korektnim kompromisima koji, nakon dugog usaglašavanja, često ostaju bez stvarne sadržine, a svejedno su samo pamflet dok se radi nešto sasvim drugo…
Noć pre Trampove prve inauguracije 2017. g, imao sam razgovor u Vašingtonu koji je mogao imati dalekosežne posledice. Bio sam tamo na poziv Trampovog privatnog poverenika za Balkan, odmah nakon Trampove pobede na predsedničkim izborima u SAD i dva meseca pred moje osvajanje drugog mesta na srpskim. Taj razgovor je završen bez dogovora zbog mojih rezervi prema planu koji je bio na stolu. Dakle, ne mogu reći da sam Trampov pristalica.
Ipak, mogu da prepoznam da je njegov politički pristup autentičan i odlučan, čak i ako se s njim često ne slažem. S druge strane, ono što često vidimo kao alternativu deluje kao fatamorgana, ili još gore—predstava sa dobrim sinopsisom, koja se u stvarnosti pretvara u licemerno, neprincipijelelno izvođenje sa globalno štetnim posledicama. Upravo to je širom otvorilo vrata Trampu i njegovom konceptu vlasti: „Sada ste u mom privatnom hotelu koji je jedini, najveći I najdivniji na Zapadu i u kome važe moja i samo moja pravila. Ako vam se ne bilo šta ne sviđa, marš napolje“.
Pred izbore, pitao sam taksistu u Njujorku (pouzdana, globalno primenjiva metoda za ispitivanje javnog mnjenja) za koga navija – Demokrate ili Trampa. Njegov odgovor je bio jasan: „Za Trampa. On je baraba i to ne krije, a ovi drugi mi već predugo vređaju inteligenciju praveći se da su mnogo fini.“ Zar upravo taj sentiment nije bio jedan od bitnih faktora za promenu vlasti u Srbiji 2012. godine?
Ovde na Balkanu, mnogi veruju da nam život više zavisi od odluka američkih, ruskih ili evropskih političara nego od naših vlastitih. Podsvesno očekujemo da stranci razmišljaju o našim državama, interesima i ljudima, da znaju našu istoriju i prate našu politiku isto onoliko koliko i mi. Ali, posle decenija komunikacije sa stranim diplomatama, ne mogu da se otmem utisku da sebe doživljavamo mnogo važnijim nego što, nažalost, jesmo. To, međutim, ne opravdava njihovo povremeno neznanje, naivnost ili, kod nekih, očiglednu nezainteresovanost za posledice štetnih izjava i aktivnosti prema nama.
Istina je da su strani uticaji jači onoliko koliko su domaća politika i političari slabiji.
Srbija danas uveliko zna, i najzad sve više „bez straha“ pokazuje šta neće.
Ali šta hoće -kakvu politiku, i koje ljude da je sprovode – to ne samo da se ne zna, već se ne sme ni postaviti takvo pitanje, kako se ne bi razbila saglasnost oko onoga prvog.
Zato, kao zamenu, gledamo Trampa i na neki način zavidimo Amerikancima i drugima koji imaju političare i političke projekte za budućnost s kojima mogu da se (ne)slažu.
Radujem se budućem vremenu kada počnemo da tražimo isto za sebe: lidere i političke projekte koji odražavaju ne samo ono što odbacujemo, već i ono čemu se nadamo i što nam je zaista potrebno.
Iskreno Vaš,
Saša Janković
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
