Izvor: Ekonomia online (Tekst je izvorno preveden sa albanskog – jučerašnje izdanje)
Piše: Fadilj Maljoku
Buka ili diskurs koji se (namerno ili nenamerno) pokušava da stvori oko procesa izbora budućeg predsednika/ce Republike, već sada, četiri meseca pre isteka mandata aktuelne predsednice, gospođe Vjose Osmani, čini se da je ušao u „zonu strogoće“ u pokušaju da se odgovori na (ne)mogućnosti njenog reizbora za još jedan petogodišnji mandat. Prvo treba naglasiti da je na Kosovu način izbora predsednika već godinama pretvoren u „igru brojeva“ i partijskih kalkulacija, gde građanska volja ostaje potpuno van uticaja ili osnaživanja u celom procesu.
U takvim situacijama, kada se suveren ne uključuje direktno, postavlja se dilema kako dalje postupati u prevazilaženju ovog „sociopolitičkog vakuuma“. Ono što je poznato jeste to da u funkcionalnoj demokratiji legitimitet svake institucije mora da proizilazi iz građana, a ne iz dogovora i tajnih aranžmana između partija. Kada postoji deficit u načinu delovanja u ovakvim situacijama, automatski se javljaju dileme i rezervisanost oko toga da li i kako je potrebno da se prevaziđu ove demokratske manjkavosti u društvu poput našeg, sa evidentnom krhkošću tokom celog posleratnog perioda. Zbog toga je buka i diskurs koji se vodi oko (re)izbora buduće ličnosti za predsednika/icu očekivan.
Međutim, u okviru ovog diskursa bilo bi korisno raspravljati sa argumentima „za“ i „protiv“, kako o načinu, tako i o metodologiji izbora za ovu funkciju, koja u Republici Kosovo nema veliku izvršnu ulogu. Dakle, ključna tema diskursa oko načina izbora predsednika/ce ne šteti, ako se analizira i direktni način izbora budućeg predsednika/ce Kosova. Iz tog razloga, direktni izbor predsednika/ce predstavljao bi korak napred u političkom i institucionalnom osnaživanju Kosova.
Sa sociološke tačke gledišta, predsednik/ca izabran/a od strane naroda imao/la bi simbolički legitimitet koji je mnogo sveobuhvatniji, kompetentniji, pa čak i praktičniji i pragmatičniji. Predsednik/ca izabran/a građanskom voljom nesumnjivo bi utelovio/la „društveni ugovor“ između države i građanina, kako ga definiše i Maks Veber: racionalno-pravni autoritet dobija smisao samo kada proizilazi iz masovnog učešća i širokog društvenog prihvatanja građana. Sa druge strane, predsednik/ca izabran/a kroz partijske dogovore uvek ostaje „kamen spoticanja“ i sporna ličnost, a ne simbol zajedništva države, kako je opisano i kroz „duh Ahtisari Ustava“.
Drugi ključni razlog zašto predsednik/ca treba da bude izabran/a građanskom voljom odnosi se na političke i državničke obaveze, koje u društvenim naukama prepoznajemo kao javnu odgovornost (accountability). Kada predsednik/ca odgovara direktno građanima koji su ga/je izabrali, oseća moralnu i institucionalnu odgovornost prema njima, a ne prema partijama koje ga/je izabrale. Na Kosovu, ovo bi značajno povećalo poverenje u instituciju, čineći predsednika mnogo aktivnijim i znatno nezavisnijim u odnosu na izvršnu i zakonodavnu vlast.
Sa druge strane, trenutni sistem izbora kroz dogovore i očigledne kompromise u Skupštini stalno je podsticao patronažu i politički klijentelizam. Dogovori oko glasova, obećanja za funkcije i proračuni za opstanak vlade pretvaraju instituciju predsednika u sredstvo razmene. Ovaj pristup, u budućnosti, sigurno bi do kraja podrio i erodirao kako kulturu poverenja građana, tako i javno uverenje da se vlast na Kosovu može sticati samo preko grupa i partijskih klanova, a ne kroz slobodnu volju građana. Direktni izbor bi promenio ovaj odnos, jačajući participativnu demokratiju i čineći građanina aktivnijim i centralnijim u donošenju odluka.
U društvu poput našeg, koje je još uvek u „tranzicionoj groznici“, gde državnost nije potpuno uspostavljena, demokratija je i dalje krhka, a suverenitet oscilira zbog neodlučnosti, simbolika jedinstva nije luksuzni relikt, već osnovna potreba – ne samo za sadašnji naraštaj, već i za aktuelne geopolitičke i geostrateške okolnosti. Drugim rečima, budući predsednik Kosova treba da predstavlja sve građane – Albance, Srbe, Bošnjake, Turke, Rome – a ne slučajnu većinu u Skupštini. Direktni izbor bi ojačao osećaj uključenosti i simboličke etničke ravnopravnosti, jer bi svaki građanin imao svoj glas u izboru najreprezentativnije figure države.
Dalje, iskustva evropskih zemalja sa konsolidovanom demokratijom, kao što su Austrija, Finska, Slovenija i Hrvatska, jasno pokazuju da predsednik izabran od naroda funkcioniše kao institucionalni balans i faktor stabilnosti, a ne kao rival vladi. U ovim zemljama, legitimitet izabran direktno od naroda ne izaziva krizu, već jača podelu i ravnotežu vlasti.
Stoga zahtev za direktnim izborom predsednika na Kosovu ne treba da ostane samo ustavna tema. Takav zahtev je i sociološka potreba, koja povećava legitimitet institucija i slama dominaciju partijskih klanova i grupa. Ovaj pristup građaninu daje osećaj da država nije u vlasništvu samo političkih subjekata, već i njega samog. Ako želimo republiku koja veruje u sebe, predsednik ne treba da se bira u kancelarijama partija, niti kroz tajne hodnike i kutije, već isključivo u glasačkim kutijama, kao što to čini većina stabilnih demokratija. U tom smislu, treba pažljivo razmotriti argumente „za“ i „protiv“ svakog modela.
Razlozi za direktni izbor predsednika/ce:
Javni legitimitet: Predsednik/ca izabran/a od građana sa masovnom primenom glasova ima veći moralni i politički autoritet. Ovaj autoritet, promovisano kroz građansku volju, prekida svaku mogućnost izbora predsednika/ce kroz partijske i klanovske dogovore.
Odgovornost građana: Direktno izabrani predsednik/ca stavlja građane u moralnu i političku obavezu. Partije gube uticaj na kandidate za ovaj položaj.
Smanjenje političke patronaže: Direktan izbor smanjuje praksu parlamentarnih „ucena“ i dogovora koje su pratile izbor prethodnih predsednika u Kosovu.
Jačanje društvene kohezije i simboličkog jedinstva: Predsednik/ca izabran/a od naroda sa većom odgovornošću i transparentnošću efikasnije koristi svoje nadležnosti u odnosima sa političkim subjektima i međunarodnim partnerima.
Povećano poverenje građana: Kada građani osećaju da je njihov glas odlučujući, jača poverenje u demokratiju i aktivno učešće u političkom životu.
Veća nezavisnost predsednika: Direktno izabrani predsednik/ca manje zavisi od vlade i partija, čime se smanjuju blokade i političke stagnacije.
Usaglašenost sa evropskim praksama: U većini evropskih država, direktni izbor predsednika osigurava zdravije ravnoteže između vlasti i veću društvenu i ekonomsku stabilnost.
Argumenti protiv direktnog izbora predsednika/ce:
Rizik od ekstremnog političkog polarizovanja: U duboko podeljenom društvu poput Kosova, direktne predsedničke izbore mogu dodatno produbiti podele „mi – oni“.
Rizik od sukoba legitimiteta između Skupštine i Vlade: Predsednik/ca izabran/a od građana može imati legitimnost jednaku poslanicima, što otežava institucionalnu ravnotežu i saradnju.
Rizik od karizmatičnih lidera: Društva u tranziciji, bez razvijene demokratske kulture, sklonija su „doživotnim liderima“, što ugrožava pluralizam i parlamentarnu demokratiju.
Prevelika koncentracija moći: Direktni izbor može dati predsedniku/ci veći politički uticaj nego što mu/joj Ustav dozvoljava, pretvarajući položaj u rival vladi.
Smanjenje uloge Skupštine: Direktan izbor može marginalizovati Skupštinu kao predstavničku instituciju i ugroziti demokratiju.
Rizik od etničke i verske instrumentalizacije: U multietničkom društvu predsedničke kampanje mogu podstaći identitetske podele umesto jedinstva.
Ograničenja za građane: Osim što još uvek pati od viška sindroma apatije i zavisnosti od harizmatičnih lidera, krhka kosovska demokratija takođe pati i od nedostatka odgovarajuće političke zrelosti biračkog tela da direktno izabere ličnost ovakvih dimenzija.
Zaključak: U zemlji sa još uvek krhkim institucijama i političkom kulturom u razvoju, kao što je Kosovo, izbor predsednika/ce kroz građanski legitimitet, ali bez predsedničkih ovlašćenja, predstavlja idealno rešenje za trenutni nivo političke emancipacije društva.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
