Piše: Saša Janković
Skoplje, 6. maj 2025.
Dragi Iljire,
Srbija možda ne samo da vidi svetlo, već i pravi izlaz iz dugog, mračnog tunela. Po prvi put posle mnogo godina u vazduhu se oseća stvarna mogućnost za to. Sinoć je neformalni studentski pokret – snaga koja je rasla u brojnosti, podršci, ciljevima, zrelosti i političkoj jasnoći – pozvao na vanredne parlamentarne izbore i najavio izlazak na njih sa sopstvenom listom kandidata.
Njihovo pojavljivanje pre samo nekoliko meseci potpuno je promenilo politički pejzaž. Oni nisu samo još jedan protest ili prolazni pokret – oni prave generacijski reset. Studenti su, svojom istrajnošću, solidarnošću i principijelnim otporom korupciji, represiji i manipulaciji, uradili mnogo više od pukog izazivanja sistema. Oni su resetovali moralni kompas društva koje je dugo bilo zarobljeno između straha i cinizma.
Sada ulaze u izbornu arenu i time postavljaju pitanje svima nama: da li ćemo podržati retku šansu za promenu, ili ćemo dozvoliti da je uguše stari politički obrasci i lične sujete?
Vreme je da svi koji tvrde da žele demokratsku transformaciju to i pokažu. To znači ne samo deklarativnu podršku, već i konkretnu pomoć ovim mladim liderima i njihovim budućim kandidatima – pravnu, logističku, organizacionu… svaku koja bude potrebna. Takođe znači i stupanje u njihovu senku kada je to potrebno: odustajanje od sopstvenih izbornih lista, nepozivanje na bojkot zbog pretpostavljene krađe (koja je opet sasvim izvesna, ali koja ovaj put može biti nadjačana vanrednom brojnošću autentičnih glasova, te bi bojkot pre koristio režimu). I uzdržavanje od svakog drugog potkopavanja ovog novog talasa energije zarad ličnog ili partijskog interesa ili povređenog ega.
Neke opozicione grupe već su prihvatile konstruktivnu ulogu. Druge oklevaju. A neke, nažalost, i dalje deluju kao da rade po nalogu režima, sve udaljenijeg od realnosti i opšteg interesa.
U društvu u kojem tradicionalne političke snage dugo ne uspevaju da ponude ni viziju ni nadu, studenti su se pojavili ne samo kao novi politički akter, već pre svega kao autentični moralni autoritet. Učinili su ono što je malo ko pre njih uspeo: oživeli su veru građana u pristojnost i građansku odgovornost, u krajnjem – u poštovanje za dobro i prezir za zlo. Zato mnogi, uključujući i mene, veruju da su sposobni da naprave sledeći veliki korak – da izaberu ljude od poverenja koji će njihove i naše vrednosti preneti u razrušene institucije te udahnuti im novi život i pravi smisao.
Taj sledeći korak, izbor kandidata, najrizičniji je. To je salto mortale, presudni skok koji ceo poduhvat može da uništi ili da ga uzdigne na pobedničko postolje. U političkim strankama takvi kadrovski procesi traju godinama i neprestano. Studenti i njihovi saveznici nemaju to vreme. Ali su do sada zaslužili naše poverenje – ne rečima, već delima – do sada su iz svake teške situacije izašli iznenađujuće uspešno.
U međuvremenu, region se menja. Jedna koleginica, Austrijanka, nedavno se vratila iz Prištine gde je bila zatečena transformacijom grada – čistijeg, uređenijeg i optimističnijeg nego kakvog ga pamti iz ranije posete. Razgovarala je sa državnim službenicima, funkcionerima, ljudima u prolazu. Kaže da je motivacija za rad i vera u bolje sutra veća nego u nekim drugim regionalnim centrima. To me raduje, ali to nije priča koju čujemo u tradicionalnim srpskim medijima. Koji izvor je tačniji, šta Ti kažeš?
U diplomatskim krugovima sve su glasnije informacije da bi Crna Gora i, verovatno, Albanija mogle da uđu u EU već za koju godinu, ovaj put zaista. I to me raduje. Još više to što se EU i institucije poput Saveta Evrope čine sve spremnije da prestanu da žrtvuju temeljne demokratske vrednosti u regionu zarad iluzije stabilnosti – koncepta koji se prečesto koristi da opravda pasivnost i iznuđeno povlačenje pred lošim, a ponekad i flertovanje s njim.
Nedavne posete komesarke Marte Kos i komesara Majkla O’Flaertija, večerašnja diskusija u Evropskom parlamentu o izveštaju Tonina Picule i sve drugačiji – otvoreniji, tačniji, iskreniji, manje kalkulantski i manje paternalistički tonovi koji dolaze sa tih događaja – pružaju novu nadu svima nama koji znamo da Zapadni Balkan nije periferija, već neodvojiv deo evropske porodice – kulturno, istorijski, politički i moralno.
Nikada nismo ni smeli biti taoci onih koji prete haosom ako ne bude po njihovom.
Na kraju, nadam se da će ovaj novi evropski pristup značiti i odustajanje od neformalnog, ali upornog uslovljavanja da Srbija mora da prizna nezavisnost Kosova da bi postala članica EU. Verujem da se to neće dogoditi (niti mislim da treba) – ni kada se vlast u Beogradu promeni. A članstvo u EU bio bi istorijski iskorak i razlog za slavlje za sve zajednice u našem regionu.
Na raskrsnici smo. Ne smemo dozvoliti da ovaj trenutak prođe.
Srdačno,
SašaJ
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
