Dragi Saša,
Studentski protesti u Srbiji doneli su nešto što je godinama delovalo gotovo nezamislivo: novu energiju, građansku hrabrost i insistiranje na odgovornosti. U vremenu duboke političke apatije otvorili su prostor za veru da društvo može drugačije. Upravo zato njihov Memorandum o Kosovu zaslužuje ozbiljnu pažnju.
Jer upravo tu, čini se, počinje poslednji i možda najteži ispit svake nove političke generacije u Srbiji.
Čitajući Memorandum, teško je ne primetiti obrazac poznat već decenijama. Kada se govori o demokratiji, institucijama, odgovornosti ili korupciji, jezik postaje racionalan, moderan i politički konkretan. Međutim, kada se dođe do Kosova, politika ustupa mesto simbolima, istorijskim metaforama i moralnim kategorijama.
Kosovo se opisuje kao „neotuđivi deo Srbije“, „zavet“, „izvorište nacionalnog koda“, „duhovni prostor“. Sve to može imati svoje mesto u kolektivnom sećanju i identitetu jednog naroda. Ali politika ne može opstati samo na simbolima.
Jer politika traži odgovor na jednostavno pitanje: kako?
Ako Kosovo nije pitanje o kojem se pregovara „o suštini“, kako se onda zamišlja budućnost? Ako je cilj očuvanje ustavnog poretka Srbije na Kosovu, kojim putem? Novim ratom? Ako se insistira na održivom rešenju i međunarodnoj saradnji, šta je sadržaj tog rešenja kada se već polazi od stava o „neotuđivosti“ i „sastavnom delu Srbije“?
Na ta pitanja Memorandum ne daje odgovor.
I možda upravo tu leži njegov najveći problem.
U tekstu gotovo da nema ljudi. Nema Srba sa Kosova koji svakodnevno žive između institucija, neizvesnosti i političkih eksperimenata.
Posebno nema stvarnosti u kojoj danas žive Srbi na Kosovu. Posle izlaska iz institucija, nakon duboke bezbednosne i političke krize, događaja u Banjskoj, odlaska ljudi i rastuće neizvesnosti, položaj srpske zajednice prolazi kroz možda najteži period u poslednjih dvadeset pet godina. Za mnoge ljude danas pitanje nije velika istorijska dilema, već sasvim konkretna egzistencija: kako, kako i sami Srbi kažu, ostati ili otići; gde će im deca ići u školu; kako će funkcionisati institucije; da li postoji politička perspektiva i osećaj sigurnosti. Upravo zbog toga iznenađuje koliko Memorandum govori o Kosovu kao simbolu, a koliko malo o Srbima koji danas na Kosovu žive.
Nema mladih koji odlaze. Nema pitanja bezbednosti, škola, plata, lokalnih samouprava ili svakodnevnog života.
A pogotovo je upadljivo gotovo potpuno odsustvo Albanaca.
Postoji teritorija. Postoji interpretacija istorije. Postoje crkve, zaveti i kolektivno sećanje. Ali ljudi gotovo da ne postoje.
To nije samo propust ovog Memoranduma. To je možda najdugovečniji obrazac srpske politike prema Kosovu: govoriti o Kosovu bez ljudi koji na Kosovu žive.
Još je zanimljivije nešto drugo. Generacija koja je ustala protiv zatvorenog političkog sistema, protiv monopola nad istinom i političke neodgovornosti, kada govori o Kosovu, svesno preuzima upravo obrasce protiv kojih se pobunila.
Nema dileme. Nema političke složenosti. Nema prostora za pitanja.
Postoje samo apsolutne istine.
Ali ako je nešto poslednjih trideset godina pokazalo, onda je to da Kosovo ne kažnjava nedostatak patriotizma. Kosovo kažnjava nedostatak političke iskrenosti.
Zato možda najveće pitanje nije šta studenti misle o Kosovu.
Pitanje je da li su spremni da urade ono što prethodne generacije političara nisu: da o Kosovu govore kao o stvarnosti, a ne samo kao o simbolu.
Jer nova Srbija neće nastati promenom ljudi na vlasti.
Nastaće tek kada i Kosovo prestane da bude jedina tema na kojoj se govori jezikom prošlosti.
Srdačno,
Ilir
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
