Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.
I logično je da razgovaramo o Kosovu, pre svega o Severnom Kosovu, jer ovo je portal čiji naziv upravo tako glasi. Kao prva tema našeg dijaloga, još pre četiri meseca, otvoreno je pitanje autonomije Srba na Kosovu, prvenstveno Srba na Severu Kosova. To je ne samo važna, već i aktuelna tema, kreirana Briselskim sporazumom, koji upravo predviđa Zajednicu srpskih opština (ZSO).
Moj uvaženi sagovornik prihvatio je razgovor o ovoj temi kao relevantnoj, odgovarajući da, po njemu, autonomija za Srbe na Kosovu zavisi od (slede rezimirajuće parafraze) katarze kosovskih Srba u vezi sa "zločinima srpske policije i vojske nad Albancima" i od reciprociteta u smislu "da Srbija omogući autonomiju Albancima u Preševskoj dolini". Pošto sam, tokom naše javne prepiske, dugo i strpljivo objašnjavao da se ljudska prava, uključujući i elementarna manjinska prava, ne smeju ničim uslovljavati – ako se želi biti "Evropljanin" i demokrata, i ako neko teži tome da jedna teritorija zbilja postane država – kolega Ljepaja je, u svojoj pretprošloj kolumni, konačno napravio, kako sam odmah ocenio, korak, napred napisavši: "Za mene je neotuđivo pravo svake manjinske zajednice na određen stepen autonomije"“.
Činilo mi se da smo najzad krenuli u plodotvornom smeru i odmah sam svog uvažnog sagovornika pozvao da definiše stepen autonomije koju bi, po njegovom mišljenju, trebalo dati Srbima na Kosovu – pre svega onima koji žive na njegovom Severu. Nadao sam se da će naš dijalog konačno postati konstruktivan i da ćemo početi da stvaramo istinski demokratsku javnost koja će naše političare usmeravati ka tome da dođu do pravednog i održivog sporazuma.
Na žalost, kolega Ljepaja je u svojoj poslednjoj kolumni napravio korak nazad – i to ne samo jedan. Najpre je odustao od neuslovljenog prava manjina na autonomiju, ponovo se vrativši na pitanja "katarze" i "reciprociteta". Uz to, odbio je da kaže bilo šta o gorućem pitanju ZSO ili autonomije za Srbe na Kosovu, ismevajući pritom lokalne institucije kosovskih Srba i opravdanu bojazan Srba od novog pogroma agresivnog albanskog šovinizma (citiram: "Glavno je pitanje – šta mi zapravo gradimo sa tom autonomijom: ’Parkove mira’? Neprohodne mostove? Snajperiste sa obe strane mosta? Ili ćemo zid? Pa kopati tunel ispod granice na severu, pa u Srbiju?").
Što je najgore, osećajući, izgleda, da je pišući o autonomiji Srba na Kosovu na sve neugodnijem terenu, te da mu je na toj temi sve teže da se diči sopstvenom evropskom orijentacijom, a da najzad ne kaže i nešto konkretno o svom viđenju manjinskih prava Srba na Kosovu, kolega Ljepaja odjednom odbija da više o tome razgovara, žaleći se da "gospodin Antonić insistira da mi ovde pričamo samo o Kosovu", i pitajući se "a po kom pravu gospodin Antonić priča o Kosovu, a ne da da se priča o ‛reciprocitetu‛"?
Mi možemo da pričamo o svemu, uvaženi kolega, ali hajde da se držimo nekog reda, ako hoćemo uopšte da razgovaramo – a ovde smo, valjda, zbog toga. Ako smo otvorili neku temu, pa smo onda zapali u nezavidan položaj – da ne možemo istovremeno da nastavimo da negujemo imidž "Evropljana", a da se istovremeno ne zamerimo svojoj odveć šovinističkoj okolini – onda se ne možemo "vaditi" na to što ćemo probati da otvaramo sijaset drugih tema: od ruskog veta u UN na rezoluciju o Srebrenici, do značaja transnacionalnih korporcija za (navodnu) emancipaciju provincije i njenog kolektivističkog mraka.
To je poznati stari eristički trik, dragi kolega, no mislio sam da smo iznad toga i da se u našem dijalogu, koji bi trebalo da bude pošten i otvoren, nećemo služiti tim oveštalim svađalačkim smicalicama.
Takođe, nije fer, uvaženi sagovorniče, razmetati se brojkama – te „13.000 pobijenih albanskih civila“, te "30–40.000 silovanih albanskih žena", te "stotine hiljada Albanaca proteranih iz Toplice", a kada sagovornik najzad priupita za izvore takvih tvrdnji ili za relevantne dokaze, onda to pitanje ignorisati i praviti se kao da se ništa nije reklo. I još, povrh svega, mirno nastaviti sa starom šovinističkom izmišljotinom kako je Srbija izvršila nekakav genocid nad manjinama koje žive u njoj.
Da bismo uopšte mogli ozbiljno da razgovaramo, moramo biti odgovorni za ono što pričamo ili pišemo, moramo se čuvati da se ne pozivamo na fantastične brojke, da ne uzimamo zdravo za gotovo šovinističke ideologeme i mitologeme, da ne izvrćemo ono što je naš sagovornik rekao (da je Srbija primer dobrog postupanja s manjinama rekao je, kako sam naveo, mađarski premijer, ne ja, pa ako se već hoće nekom rugati, treba se rugajte njemu, a ne meni). I, moramo izbegavati dvostruke aršine, licemerstvo, neiskrenost i dvoličnost…
Kada je već o dvostrukim aršinima reč, a sve u sklopu toliko slavljenog "reciprociteta", želeo bih da se zapitam – kako se može predložiti da se u Beogradu podigne spomenik "hladnjači", a ne osetiti ni na trenutak potrebu da se istovremeno predloži da se u Prištini podigne spomenik krematorijumu iz Klečke ili žutoj kući iz Albanije? Kako pozivati da se po Srbiji podižu spomenici albanskim žrtvama, a uredno ćutati o nedavnom spaljivanju već postojećih spomenika postradalim Srbima na Kosovu – poput spomenika srpskoj deci pobijenoj kraj reke na kojoj su se kupala?
Kako se, uopšte, može mirno i uporno pričati o "reciprocitetu" kao o super-rešenju za autonomiju, ali se pritom ne sećati reciprociteta kada je, na primer, reč o "katarzi" nakon počinjenih zločina? Ili je, možda, po sredi kripto-rasistički stav da su neka deca, žrtve i neki spomenici manje vredni od naše dece, naših spomenika i naših žrtava?
Ne, poštovani sagovorniče, to ipak ne ide tako u civilizovanom svetu. Veoma je važno da imamo osećaj za univerzalne principe, i ne primenjivati ih samo onda kad to nama odgovara. Nužno se u vezi toga otvara i pitanje budućnosti dijaloga ukoliko jedan od učesnika, suštinski, ne želi ozbiljno da razgovara, te ostavlja utisak kako zapravo hoće samo da promoviše svoju ideologiju u "neprijateljskom" taboru.
Stoga, ukoliko Vam je tema srpske autonomije na Kosovu neprijatna, ako je se možda i plašite, ako se u vezi nje ne usuđujete da kažete šta mislite, ili čak nemate ni stav o tome – kažite to, pa da onda tu temu zatvorimo. Jer, nju ne namećem ja, nju nameće život na Kosovu, kao ključnu je prepoznaje cela srpska zajednica na Kosovu, a kao takvom je priznaju i Vama tako dragi "međunarodni činioci".
No ako je to već tako, odaberite onda neko drugo pitanje. No ipak, morala bi i tema koju Vi izaberete da bude u vezi s kosovskim Srbima, s njihovim lokalnim ili regionalnim institucijama, s njihovom mukom, s njihovim životima… Jer, ne zaboravimo, uvaženi sagovorniče, ko nas je pozvao da razgovaramo, i zbog koga uopšte razgovaramo.
Dakle, poštovani kolega, koju temu iz života kosovskih Srba smatrate značajnom?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
