Na kilometar i po kvadratnog kilometra ruralizovanog parčeta nekadašnjeg urbanog industrijskog gradića Kosovske Mitrovice, okovanog prašinom, ugljen-monoksidom, čađi, zaostalim piritom i smećem koje se preliva iz ulupanih i probijenih kontejnera, ulaza, podruma, ulica i korita Ibra, u jednom amfiteatru su ove nedelje, punom znatiželjnih lica, četiri devojčice smelo na platnu pokazale svoje višemesečno obitavanje po svim ćoškovima naruženog grada, dok su vitlale kamerom, razmahivale se vunenim prslucima i čarapama, maramama i ritama, vodile čudne dijaloge.
Šta tinejdžerke mogu da rade u takvom mestu u kojem bioskop i pozorište ne rade duže od njihovog života? Za šta mogu da upotrebe svoje kamere, a da nije selfi sa napućenim usnama i ukočenim pozama u zategnutoj, oskudnoj garderobi? Šta mogu drugo da kažu, a da nije "Ženo", "K…o", "Smaraš", "Znači"? Šta, gde i kome mogu da pokažu svoj rad, a da nije šerovanje i lajkovanje fotografija sa kloniranim licima po Fejsu? Jer je Internet na tužan način jedina sloboda koju deca sa ovih prašnjavih i tužnih ulica imaju.
Čemu je 200 ljudi u amfiteatru Tehničke škole pre par dana aplaudiralo, a da nisu u pitanju uvek podjednako dosadni scenariji i identični monolozi uvoštane mitrovičke kulturne scene? Kvalitetu i hitičnosti filma? Potpuno trivijalno, nevažno. Debitantski, amaterski film četiri tinejdžerke iz duboke provincije je progutalo ono što je iz nekadašnjeg grada odavno nestalo, otišlo nekuda sa tim gradom – IDEJA. Taj točak života, nosač naše suštine, izleteo je iz platna poput trola. Kao duh se rasplinuo salom, poput letnjeg pljuska sažvakao publiku.
"Kapi kiše" je film o nepredvidljivosti, težini, ali i lepoti života, o siromaštvu, kao i o trenucima u kojima treba uživati. Pre svega o prijateljstvu.
"To je jedna o najvrednijih stvari u našem životu," u glas govore naše čudne devojke – Danica, Dragana, Jasmina i Tijana. Nerazdvojne od detinjstva. Konstruktorke, ne rušiteljke, retro, ne metro, raspomamljene u talentima, ne u prostakluku, nadarene prirodnim 5-D vidom, ne blokiranom ptičjom perspektivom.
Šta će njima film?
"To je naš vid zabave, tako shvatamo život. Ali smo htele da stavimo da znanja mladim ljudima odavde da možemo da uradimo svi mnogo – uz želju, volju, malo mašte i kreativnosti."
Malo?
"Da, malo"
Gluma? Kao igra – u dubinu, u srž, otkud?
"Volimo je. Otkrivamo druge u sebi."
Nisu sada pričljive. Autorska praznina. Izbrbljale su sve za pola godine snimanja.
"S obzirom na to da smo već snimile još jedan film 'Odlazim', poželele smo da snimimo ozbiljniji i bolji; u stvari, da se kroz taj film družimo, radimo korisno za nas. Scenario smo pisale tri dana. Krajem avgusta smo počele da snimamo film, a kada je počela škola, snimale smo samo petkom i subotom i snimanje završile u januaru."
"Mesec dana smo montirale film u Premieru i evo premijere."
"Sve smo radile zajedno, svaka je dala svoj maksimum."
Grohot svih četiri: "Groblje, groblje, +30, debele suknje i vunene čarape, pa pljusak, snimanje po mraku…" prepričavaju anegdote. Našim devojčicama je stalo da se zabavljaju i da su zajedno.
Mrak? Groblje? Roditelji?
"Imamo podršku roditelja. Prate nas. Prepoznaju naš fazon."
Šta je bilo teško?
"Da pronađemo druge glumce. Ipak, upoznale smo nove ljude, stekle nova prijateljstva, ipak je to bila filmska ekipa.
Sanjate?
"Presnimite film, prikažite ga na svim velikim festivalima i televizijama. Verujemo i nadamo se da ćemo uspeti u svojim namerama!"
Moćan je ovaj svet, kada četiri para dečjih očiju dovuku Kan u kasabu i puste IDEJU da lebdi po sali i udišemo je mi kojima je inspiracija da svet činimo lepšim i boljim posustala.
Ja Sam Tijana Mihajlovic. Imam 17 godina, treća sam godina gimnazije. Volim druženje i volela bih da jednog dana budem uspešna glumica. Ne volim svađu, pa je i sama izbegavam. Ne volim sebičnost.
Moje ime je Dragana Milić. Imam 17 godina, učenica sam gimnazije, ali i srednje muzičke skole. Moj san je da postanem pevačica pop muzike, pa se trudim da radom ostvarim svoj san. Ne volim pretvaranje i ogovaranje.
Ja sam Krama Jasmina. Imam 16 godina, učenica sam treće godine gimnazije. Volela bih da jednog dana budem kvalitetan novinar. Ne volim licemerje i diskriminaciju.
Ja sam Danica Džogović. Imam 17 godina, učenica sam treće godine gimnazije. Mnogo volim životinje, pa bih želela da postanem veterinar. Crtam, slikam. Ne volim laž.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
