Junačenje junaka

Protekle su dve politički dramatične i pune neizvesnosti nedelje od 19. marta 2018. godine, kada je Bljerim, na portalu KoSSev objavio sledeće: “Mi smo se na obe strane toliko zaleteli u prethodnom periodu da ubedimo sebe i sve druge da nam nema druge nego da najzad potpišemo ovaj Veliki istorijski sporazum, a sada, kada treba najzad da otvorimo diplomatske tašne i iznesemo predloge na sto, ostali smo bez papira, bez daha, bez prave ideje. … sada na obe strane ima više straha da se otpočne sa ovim dijalogom, nego pre godinu dana, jer sada postaje sve više jasno da nam nema druge nego da nađemo zajednički jezik i zajednički predlog sporazuma, koji bi onda mogao da služi svrsi, da zapečatimo tragičnu istoriju koja već više od jednog veka traje u našim odnosima.” Ove Bljerimove reči govore o činjenicama i podsećaju na onu staru izreku: Na muci se poznaju junaci!

Ovih dana smo svedoci junačenja, posebno u Kosovskoj Mitrovici i za govornicama. Ali, na sceni nije bilo junaka koji bi poručio: Uzmite se u pamet ljudi! Verovatno se ništa drugo nije ni moglo očekivati, u političkoj atmosferi, koju je Bljerim ocenio kao: “Nikada (nije bila) lošija i problematičnija, od kada je počeo ovaj ciklus briselskih razgovora…” A danas, mogu napisati da ni po čemu nije izmenjena na bolje. I nema vidljivih indikatora da će uskoro biti bolje. U javnosti Srbije i među Srbima na Kosovu došlo je do ubrzanja dinamike nestabilnosti. Može se samo pretpostaviti čemu će voditi započeto „uključivanje“ takozvane Erdoganove agende u ukupni političko-bezbednosni milje Kosova, Srbije i Zapadnog Balkana.

I zbog svega ovoga sledeća pitanja zaokupljaju i zabrinjavaju javnost u Srbiji i srpsku zajednicu na Kosovu: Zagovaranje politike podele teritorija/razgraničenja ljudi po etničkim linijama je nametnuto javnosti upornim zalaganjem i junačenjem predstavnika vlasti (ministara Dačića i Vulina) i onih domaćih i inostranih stručnjaka, stvaralaca javnog mnjenja i bivših diplomata. Javnost je slutila „da se nešto valja iza brda“ i da iza podgrevanja ove priče stoje politička vođstva Albanaca i političko vođstvo Srbije i neki „inostrani centri“. Od dana hapšenja Marka Đurića i hapšenja „neprijatelja“ Erdogana širom Kosova, tutnjava je iz brda došla na brdo. Uskoro će se videti da li će se i s njega skotrljati, kao i kakvu će to buku i (ne)red napraviti. Posebno, kad’ se uzme u obzir sledeća, čini mi se relevantnim „prekookeanska“ poruka: Šta god (ne)radili Srbi i Albanci, vođstva Srbije i Kosova, NATO ostaje na Kosovu!

U poslednje dve nedelje, mantra koju je formulisao Predsednik Srbije, a koja glasi „kompromis, a ne prepuštanje“, zaokupila je glave, srca i duše mnogih u vladajućoj koaliciji. U tom svetlu ZSO je postala „najčešće ponavljana srpska mantra“. Pokretačka snaga ove „srpske mantre“ leži u nečinjenu, ili odbijanju vlasti u Prištini da izvrše jednu a za Srbiju najvažniju obavezu koja proističe iz Briselskog  dijaloga: da omoguće formiranje ZSO. Tako nam je ZSO pretvorena u „crvenu liniju“, koju Srbija neće preći.

Zaoštravanje pitanja ZSO, u vezi sa promovisanjem etničkog razgraničenja suočila nas je sa novim pitanjima. A najava jednostranog formiranja ZSO od strane političkih predstavnika Srba sigurno je može još više da zamrsi, za sadašnja vođstva – nerazmrsivi kosovski čvor. Stiglo se do ivice rizika da li i kako razrešiti ovaj čvor, ili će se pojaviti nova junačina i to preseći britkom sabljom. Pa gde puklo da puklo!

No, jedno je sigurno – dvostruka jednostranost: Jednostrano uspostavljena ZSO unutar jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova čini dosadašnji okvir Briselskog dijaloga uskim, a time i nedovoljnim.

Sve ovo nas vraća ka zabrinutosti javnosti povodom bezbednosne situacije na Severu Kosova i šire. Ko to nije video 16. januara 2018. godine, kada je ubijen Oliver Ivanović, morao je da čuje prilikom nasilnog hapšenja Marka Đurića u Kosovskoj Mitrovici. Ovo hapšenje je drugi političko-bezbednosni „okidač“ destabilizacije.  No, i dalje je uočljivo da javna rasprava o pitanjima ljudske i opšte bezbednosti ne nailazi na podršku ni vlasti, a time ni šire javnosti. I dalje se prema ovom pitanju javnost i vlast Srbije odnose po merilima prošlog veka i hladnog rata: „Situacija je stabilna i pod kontrolom!“ – ponavljaju vlast i narod. Vlasti iz Prištine i Beograda tvrde da su sposobni da garantuju stabilnost, a to valjda znači da razreše ubistvo Olivera Ivanovića, ili da usmeravaju procese ka izbegavanju vojno-policijskog, ili još gore, terorističkog nasilja. Kad sve to slušamo, možemo samo da se upitamo: Pa, šta tu možemo mi ili, ne daj Bože, KFOR? Odnosno šta  ćemo mi – zabrinuti građani uopšte tu?

Ali, ipak, ja bih da kažem: Pokretanjem pitanja (ne)bezbednosti Srba i kriminalizacije društva i institucija Kosova i Srbije, postiže se brz i snažan porast etnomobilizacije Albanaca i Srba. Danas, oni samo žele mir i osim ekstremnih manjina ne bi išli u međuetničke sukobe. Šta će biti sutra, to ne zavisi toliko od njih, koliko od učestalosti i razornosti „slučajeva okidača“.

Po većinskom uverenju Srba i u Srbiji, hapšenje Marka Đurića samo je još jedan novi argument da prištinska vlast zloupotrebljava podršku “moćnih saveznika” da ne bi ostvarivala obaveze preuzete Briselskim sporazumom i da bi, u krajnjoj liniji, kako tvrde mnogi mediji, ostvarile konačni cilj: Kosovo bez Srba! I ako je ovo propagandno preterivanje, vlasti Kosova bi trebalo dobro da se zamisle nad ovim i da, za početak, svestrano ispitaju i utvrde da li je bilo prekoračenja naređenja ili je zaista ovo hapšenje planirano kao bučna i sa prekomernom upotrebom sile nad uhapšenim, prisutnim pa i nad novinarima – vojno-policijska akcija. Sve to je izgledalo kao snažan vojno-policijski šamar Srbiji koji za neizbežnu posledicu ima dodatno udaljavanje srpske zajednice sa Severa Kosova i kosovskih institucija.

Što se tiče srpske strane, ona ostaje da odgovori na sledeća pitanja: Da li je izabran pravi momenat za aktiviranje ZSO kao “crvene linije”? Da li je i u kojoj meri reč o uvodu u nametanje razgraničenja i podele? Ili se radi o nametanju dodatnih pravila za ostvarivanje ZSO po Briselskom sporazumu i na kraju, radi li se o aktiviranju Plana B s ciljem da se barem za Sever dobije teritorijalna autonomija?

Po mnogim pokazateljima, na Severu Kosova se za sada odvija kontrolisan sukob. To je sukob o dokazivanju prava i moći da se kontroliše teritorija: Kao i u mnogim sukobima, i pre ovoga, dakle, i devedesetih, na Balkanu, obe strane se odlično razumeju i nemaju nameru da zarate ‘za ozbiljno’, već da koriste napetosti za unutrašnje političke potrebe. Naravno, istorijsko iskustvo uči da često dolazi do slabljenja kontrole i otpočinjanja oružanih sukoba. Zbog toga je potrebna snažna i masovna politička i diplomatska intervencija.

U svakom slučaju, postavlja se pitanje može li destabilizovana srpska zajednica na Severu, posebno kad se razdvoji od ostatka srpske zajednice na Kosovu, da izdrži pritisak? Ili, će se to pretvoriti u pojačano iseljavanje Srba, pre svega sa Severa? Zagovornici razgraničenja veruju da tom idejom spasavaju Srbe južno od Ibra. Po njima je Sever stabilan kao neprobojna tvrđava. Moje uverenje je da su ljudi ljudi, da su Srbi sa Severa i celog Kosova ljudi koji su svašta preturili preko glave. Ali, ljudi imaju svoju pamet i svoju granicu izdržljivosti. Zbog njih bi naše junačine trebalo manje da se junače tuđim junaštvom i životima.

Sve u svemu, dijalog se mora što pre nastaviti i u svojoj agendi da uključi pitanja bezbednosti, te i borbu protiv organizovanog kriminala, odnosno, razbijanje veza politike i organizovanog kriminala kao pretpostavke za vladavinu prava. Tu je i pitanje sužavanja prostora za eskalaciju politički motivisanog terorizma. U ovom slučaju povezanog sa etničkim podelama, etničkom mobilizacijom i ekstremizmom (religijskim i nacionalističkim).

Trenutno, pitanja nastavka Briselskog dijaloga je otvoreno. Dva su osnovna pravca rasprave oko ovoga, pre svega u međunarodnim krugovima:

Jedan je stav da bi trebalo privremeno (do 2019. godine) odložiti Briselski diajlog, a u međuvremenu se posvetiti stvaranju bezbednosnih pretpostavki i kroz proces primene “očistiti” listu neizvršenih obaveza, pa i ZSO.

Zagovornici ovog stava polaze od pretpostavke da sadašnja vođstva nisu sposobna da iznesu teret uspostavljanja vladavine prava i normalizacije odnosa Srbije i Kosova. Oni su dali podršku procesima nastanka novih odlučnijih i zadacima doraslih vođstava.

Čini mi se da, kao i ranije, nisu posve u pravu. Pretvaranje njihovog stava u operativnu politiku moglo bi da dovede do dubokih potresa u vladajućim elitama i da se društva dodatno destabilizuju. To, pak, može da pogoduje samo onim koje bi po ovom mišljenju trebalo ukloniti. Uz to, nema ozbiljnih indikatora koji govore da bi u razumnom roku moglo da se izgradi novo vođstvo koje će biti posvećenije nomalizaciji i stabilizaciji Kosova i Srbije od postojećih vođstava. Dakle,verujem, trebalo bi raditi sa onima koji su započeli sadašnje političke procese i motivisati ih da isporučuju više nego do sada, odnosno da započeti proces privedu do političkog dogovora o pravno obavezujućem sporazumu.

Smatram da bi ne bi trebalo odlagati Briselski dijalog. Valja ga nastaviti po novoj metodologiji. Bez Arifija i Đurića, bez tehničkog dijaloga. Dakle, u novom formatu. Pre otpočinjanja novog kruga valja rasvetliti ubistvo Olivera Ivanovića, ali i uspostaviti ZSO, ostvariti slobodu kretanja u Mitrovici. Odnosno, očistiti sve repove tehničkog dijaloga. Proleće je, a u proleće se kuća posprema i luftira.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.