Još o Zapadnoj Balkaniji kao rešenju

Drago mi je da je moj sagovornik, Fadilј Ljepaja, celu kolumnu posvetio razmatranju pitanja „Zapadne Balkanije“ kao projekta kojim se, između ostalog, može rešiti „kosovsko“, pa i „srpsko“ pitanje.

Kolegi Ljepaji taj projekat načelno se dopada, „kao prelazno rešenje koje bi omogućilo priznavanje novih granica“. Nјemu se, usput, baš ne čini da je to izvorna Vučićeva ideja, pošto je i Adem Demaći, priseća se Ljepaja, devedestih predlagao da se Jugoslavija preuredi u „Balkaniju“. Ali, „Srbi su još hteli unitarnu državu, veliku Srbiju unutar Jugoslavije“, pa je takva ideja odbačena.

No neka to bude i Vučićeva ideja, pristaje Ljepaja, samo što „Vučić Zapadnu Balkaniju ne predlaže uzimajući u obzir interese drugih, već, prvenstveno, interese samih Srba“. „Srbi su sada podelјeni u nekoliko država“, uočava moj sagovornik, a „Vučić je prepoznao situaciju u kojoj se njegova zemlјa našla i odlučio da, umesto cepidlačenja i svađa oko teritorija koje ionako ostaju bez stanovništva – proširi kolač, to jest, da ponudi novu integrativnu ideju, kad je već ideja Jugoslavije istrošena, (…) kao prelazno rešenje, koje bi Srbima omogućilo da budu zajedno, u jednoj široj zajednici“.

Albancima Zapadna Balkanija ne treba, smatra Ljepaja, „zemlјa koja ima najviše interesa za to je svakako sama Srbija“, ali „kao prelazno rešenje i kao dogovor, ona (Zapadna Balkanija) predstavlјa dobru osnovu za nove odnose u regionu, te ubrzava i sam proces evro-atlantskih integracija na Balkanu“.

Najpre da kažem da Adem Demaći jeste predlagao da se od Jugoslavije stvori Balkanija, ali to je bilo u vreme SRJ. On je to predlagao između 1993. i 1998. godine (recimo ovde; srpskoj javnosti predlog je predstavlјen u: Adem Demaći, „Privremena zemlјa Balkanija”, Nedelјna Naša Borba, 22‒23. mart 1997, str. IV). Suština predloga bila je u tome da se Srbija podeli na „Srbiju“ i „Kosovo“, pa da se sa Crnom Gorom sklopi konfederacija tri „države“.

Predlog je u srpskoj javnosti odbačen iz tri razloga. Prvo, uticaj Demaćija među kosmetskim Albancima u to vreme bio je slab, a procenjivalo se da odluku o statusu Kosmeta mogu da donesu samo jake političke figure sa obe strane, poput Miloševića i Rugove (uz posredovanje i garancije Vašingtona). Drugo, podozrevalo se da je, sa albanske strane, u pitanju samo taktičko prikrivanje krajnjeg cilјa, budući da bi konfederacija, kao savez država, bila tek prolazna stanica do pune državne nezavisnosti „Kosova“. I treće, pogotovo kada je reč o konfederaciji, uvođenje treće jedinice značilo bi da bi „Srbija“ uvek mogla da ostane u manjini, u odnosu na Crnu Goru i „Kosovo“, u budućim političkim igrama.

Sa sadašnjim znanjem onoga što se desilo posle 1998. godine možda bismo mogli da žalimo što takav predlog nije prihvaćen. Time bi bio izbegnut rat i brojne žrtve, a faktičko stanje bi, svejedno, bilo kao i sada. No, nijedna suverena država ne pristaje da joj se odlomi deo teritorije bez rata. Zna se da neće proći mnogo vremena a da susedi ne požele još. Čehoslovačka je „Minhenskim sporazumom“ (1938) dala Sudete, ali su, već posle nekoliko meseci, Nemačka, Mađarska i Polјska rasparčale Čehoslovačku i učinile da ta država nestane sa lica zemlјe.

Zato se Srbija ni devedesetih, pa ni sada, ne odriče Kosova – jer je posle toga samo pitanje kada će i drugi susedi doći „po još“. No, zbog nepristajanja na ovu podelu, Srbija je – a ne Albanija ili „Kosovo“ – i dalјe za Vašington, Brisel/Berlin glavni „faktor nestabilnosti“ na Balkanu.

Dobar primer za takvu kvalifikaciju Srbije jeste analiza nemačke fondacije „Hajnrih Bel“ (original ovde; izvodi na srpskom ovde). U njoj se tvrdi da je „Balkan nestabilan“, a da je glavni krivac za to Srbija, čija je „strategija da destabilizuje region“ („Serbien, dessen Strategie der Destabilisierung der Region“). Srbija, navodno, još uvek radi na „velikosrpskom projektu“ („für das großserbische Projekt“), za šta ima podršku Moskve („Moskau gibt diesen Hoffnungen beinahe täglich Nahrung“). Oživlјavanje nacističkih snaga u Hrvatskoj, kao ni projekat Velike Albanije i militarizacija „Kosova“, uopšte se ne pominju kao problem.

U analizi se još veli da je Berlin dao u zadatak Vučiću da „Dodika drži pod kontrolom“ i da „spreči Republiku Srpsku da krene u pravcu cepanja“ BiH („Dodik unter Kontrolle halten…. in Richtung Abspaltung verhindert“). Analiza se, međutim, završava podatkom da je gotovo 80 odsto Srba „protiv članstva Srbije u EU, ako je uslov da Srbija mora da se odrekne Kosova“ („Fast  80 Prozent sind gegen eine EU-Mitgliedschaft, wenn sie mit dem Verzicht auf Kosovo verbunden wären“), što je još jedan dokaz snage „velikosrpskog projekta“.

Pretpostavlјam da Vučić ovakvu percepciju Srbije u Berlinu i Vašingtonu ima na umu kada ispolјava izuzetnu kooperativnost u implementaciji projekta „Zapadni Balkan“. On, štaviše, pred srpskom javnošću  želi da prikaže kako je taj projekat njegova zamisao, iako su njeni idejni tvorci stratezi iz Vašingtona (opširnije ovde), dok je Berlin regionalna sila zadužena za implementaciju (opširnije ovde).

I pored Vučićevog pokušaja preuzimanja autorstva, „Zapadna Balkanija“ u delu javnosti Srbije prepoznata je kao „nemački projekat“. Na njemu Berlin radi od avgusta 2014. godine, a naročito intenzivno nakon bregzita (maj 2016). Nedavno je, 1. marta 2017, predsednik Evropske komisije (vlade EU) Žan Klod Junker u parlamentu EU predstavio „Belu knjigu o budućnosti Evrope: razmišlјanja i scenariji za EU27 do 2025“ (EU27 je EU bez Britanije). U ovom dokumentu se kao rešenje krize vidi „EU u više brzina“, kojim se zapravo legalizuje stara ideja Evrope „u dve brzine“ („Europa der zwei Geschwindigkeiten“). Ona podrazumeva podelu EU na „zemlјe jezgra“ („Kerneuropa“) i na zemlјe periferije („ostale“), pri čemu se otvara mogućnost stvaranja i bloka trećerazrednih zemalјa kandidata.

Time se potvrđuje tačnost prošlogodišnje analize, objavlјene na sajtu Sputnjika, u kojoj se kaže da SAD „guraju“ u Briselu plan po kome zemlјe „Zapadnog Balkana“ treba da budu primlјene u EU kao „B države“. One bi činile jedinstveni privredni prostor povezan sa EU, ali kao B države ne bi imale pravo glasa, a imale bi obavezu da slede spolјnu i bezbednosnu (NATO) politiku EU.

Ovo ubrzano NATO i EU zaposedanje preostalih zemalјa Zapadnog Balkana – bilo direktno (ekspres ulazak Crne Gore u NATO) bilo kroz projekat „Zapadna Balkanija“, Rusija doživlјava kao „obezbeđenje pozadine“ za neki budući militaristički atak u pravcu Ukrajine i crnomorskog basena. „Preuzimajući ulogu spasioca nemačkog projekta `Zapadni Balkan`“, kaže se u jednoj kritici, objavlјenoj na sajtu FSK, „Vučić  najdirektnije deluje protiv ruskih interesa na Balkanu“.

U pomenutoj kritici ukazuje se i na to da je „Zapadna Balkanija“ suprotna i srpskim interesima. „Carinska unija zapadno-balkanskih zemalјa (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Kosovo, Albanija i BiH), onako kako je vide Merkelova i Vučić, donosi koristi jedino albanskom faktoru, odnosno dalјem razvoju ideje Velike Albanije. Nјenom realizacijom praktično se ukidaju granice za Albance koji žive u kompaktnim sredinama, smeštenim u pograničnim zonama pet od šest država Zapadnog Balkana (sve sem BiH). Spajaju se Veliki Trnovac, sa Tetovom i Prištinom, Bujanovac sa Tiranom i Ulcinjom. Treba li to Srbiji i Srbima?“, pita se autor na kraju ove analize.

Vidim da se i kolegi Ljepaji načelno dopala ideja „Zapadne Balkanije“, pa pretpostavlјam da bi ona mogla da ima prođu i u albanskoj javnosti. Pobedom Vučića na predsedničkim izborima taj projekat mogao bi i dalјe da se populariše u srpskoj javnosti. U skladu s pomenutom Vučićevom kooperativnošću, ne bi me iznenadilo da zvanični Beograd ne samo „prestane sa ometanjem Kosova da se učlani u sve moguće međunarodne organizacije“ (za sada to sprečava samo za UN i Unesko) već i da podigne „spomenik albanskim civilnim žrtvama na Kosovu“ negde „na Dunavu“. Za to bi onda Vučić stvarno, kako sam pisao u prošlom tekstu, mogao da postane EU kandidat za Nobelovu nagradu.

Meni nije teško sve to da zamislim kao plan i kao pokušaj. No, da li kolega Ljepaja misli da takva politika zvaničnog Beograda stvarno može da prođe u Srbiji? Da li on misli da bi to zaista doprinelo „pacifikovanju“ ovog dela Evrope i rešenju sukoba između Srba i Albanaca? I šta bi sve još Srbija, po njegovom mišlјenju, trebalo da uradi – ima li ta lista zahteva, želјa i očekivanja sagledivi kraj?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.