Između najskuplje reči i izgubljenog raja

FOTO: Beogradski bezbednosni forum, Aleksandar Anđić

Piše: Milica Andrić-Rakić

Zašto ste ponosni na to što ste Srbin ili Srpkinja? Pitanje postavljeno u nedavnom istraživanju Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative na koje je skoro polovina ispitanika iz centralne Srbije odgovorila sa – „zbog istorije i tradicije“ i još skoro trećina sa – „zbog uspeha u sportu“. Rezultat koji potvrđuje ono što intuitivno zna svaki nosilac srpskog etosa, bio on u harmoniji sa njim ili ne – srpski identitet počiva na prošlosti, ne budućnosti.

A ta prošlost, kao i mnogih naroda, po pravilu je više tragična nego uspešna, više romanizovana nego kritički preispitana. Središte srpske romantičarske vizije slavne prošlosti je ujedno i najveći izvor kolektivnog žala srpskog naroda. Kosovo – reč teška na duši svakoga ko je učen da pripada srpskom narodu ili je bio izložen kolektivnoj istorijskoj svesti Srba, bilo da se kao Srbin ili Srpkinja oseća, ili ne, i bilo da Kosovo vidi kao deo Srbije, ili ne.

Čitavo istraživanje CDDRI i Sprint Insight dostupno je na engleskom jeziku.

Odnos osobe koja živi u Srbiji i bila je izložena srpskom etosu prema Kosovu danas je jedan od glavnih političkih stavova na osnovu kojeg se ljudi etiketiraju na izdajnike, patriote, šoviniste, autošoviniste, levičare, desničare. Grupe sa obe strane spektruma gaje duboki prezir i nerazumevanje jedni za druge, okrivljujući čak jedni druge za sve što misle da je neispravno u srpskom društvu jer je krivicu uvek lakše videti u drugima nego u sebi.

Kosovo je teška trauma srpskog naroda, kako za one koji od njega ne bi odustali, tako i za one kojima je Kosovo kamen oko vrata, ali još veća trauma srpskog društva je ta što o Kosovu ne možemo civilizovano da razgovaramo.

„Rat“, „Srbija“, „manastiri“, „srpska istorija“, „boj na Kosovu“, „NATO bombardovanje“ prve su asocijacije na pomen Kosova prema istraživanju CDDRI. Sve teške, bolne reči, veće od nas samih ali ne i od lingvističkog ekvivalenta centra srpskog nacionalnog i političkog bića – čak političkog, više nego nacionalnog, moj je lični osećaj.

Kada jedan toponim ponese težinu paradigme političkog bića nacije, kako o njemu razgovarati sa „neistomišljenicima“ sa druge strane političkog spektra, bez slivanja krvi u glavu, ubrzanog rada srca i prezira prema sagovorniku? A kako tek o takvom pitanju razgovarati sa osobom druge nacionalne pripadnosti, posebno ako sa njom delite samo istoriju nasilne međuetničke istorije i etničke mržnje? Neuspešno, nameće mi se odgovor.

Zbog toga mnogi međunarodni predstavnici i šalju poruku da dok srpsko društvo ne napravi emotivni otklon prema pitanju Kosova, u perspektivi neće biti dogovora sa Kosovom koji bi se našao na raskršću interesa većine Srba i kosovskih Albanaca. Da li je takav otklon moguće i uopšte potrebno napraviti druga je tema, ali istraživanje CDDRI sugeriše da upravo na tome radi srpski predsednik Aleksandar Vučić.

On već šest godina šalje poruku onog što se u istraživanju definiše kao „racionalni narativ o Kosovu“. To je poruka tipa „previše smo slabi da bismo se oko Kosova suprotstavili zapadnim silama“, koja je poslednjih meseci praćena i Vučićevom ocenom „da nežne srpske uši to ne žele da čuju“.

O ulozi medija u „sabotiranju“ Vučićevih nastojanja da emotivni narativ o Kosovu zameni realnim, pročitajte u analizi asistenta FPN i jednog od autora istraživanja, Nikole Jovića u tekstu Uloga medija u naprednoj Srbiji: Informisanje građana ili demontiranje kosovskog mita.

Ipak, kako predsednik često pojasni, on je tu da govori istinu, a ne da skuplja jeftine političke poene, zbog čega se on ne libi da srpskom narodu kaže istinu. Koliko je neuspešan u nastojanjima da objasni šta je istina, govore i podaci istraživanja po kojima 32% ispitanih priznaje da ne zna šta je Vučićeva politika prema Kosovu, dok ostali imaju vrlo različite, čak oprečne ideje o tome šta je Vučićev plan za Kosovo (npr. 23% smatra da je Vučićev plan da Kosovo prizna u zamenu za članstvo u EU, 21% smatra da Vučić neće priznati Kosovo i da neće napraviti nikakve ustupke prema Albancima, 21% smatra da će priznati Kosovo u zamenu za Sever Kosova koji bi ostao u sastavu Srbije, itd…).

Zapravo, rezultati istraživanja ukazuju na to da je Vučić najmanje uspešan (ali ne i potpuno neuspešan) u prenošenju poruke o „racionalnom narativu“ o izgubljenom Kosovu svojim podržavaocima. S druge strane, glasači koji ne podržavaju trenutnu vladu su ti koji su uglavnom internalizovali realan umesto emotivnog narativa prema Kosovu.

I dok može postojati mnogo razloga zbog kojih Vučić ne uspeva sopstvene glasače da uveri u „istinu“ (a najveći deo odgovora je u izveštavanju provladinih medija koji redovno pišu o diplomatskim pobedama srpskih delegacija i Vučićevoj dominaciji nad pregovaračima kosovskih Albanaca), problem tog racionalnog narativa je i to što, zapravo, jedan mit, mit o poprištu odbrane i stradanja zbog hrišćanske filosofije, zamenjuje drugim, jednako emotivno dubokim, arhetipskim mitom – o domu izgubljenom zbog neposlušnosti prema Bogu, zbog ljudske greške, teškog greha. Greha, koji međutim, po učenju hrišćanske tradicije, može biti iskupljen, a raj povraćen.

Ako je interes bilo koje srpske vlasti, sadašnje ili buduće, uveriti većinu srpskog stanovništva da je Kosovo izgubljeno i da ga zato treba priznati, korišćenje baš te sintagme može osujetiti takva nastojanja. Govoriti o izgubljenom Kosovu zbog postupaka bivših srpskih vlasti prema kosovskim Albancima je, usled raširene hrišćanske tradicije u srpskoj kulturi, isto što i dati obećanje iskupljenja greha i povratka iskonskom domu – izgubljenom raju: Vratićemo Kosovo.

Povezani članci:

Istraživanje: 75% građana Srbije bi čin priznanja Kosova smatralo izdajom

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.