IZBEGLIČKA KRIZA: Glavni pokretač profit, sledi još veći talas, EU u dubokoj krizi

"Volim Beograd. Rado mu se vraćam. Srbi razumeju izbeglice s bliskog istoka," u neuobičajeno toplom novembarskom danu govori poznato mađarsko TV lice, sada i političar, Đorđi Kakuk, dugogodišnji medijski ekspert UN-a u više misija, uključujući i misiju na Kosovu. Šetamo Knez Mihajlovom – ka jednom od Kakukovih omiljenih bistroa u uličici koja seče ovu beogradsku ulicu. On je jedan od prvih evropskih novinara, političara i intelektualaca koji je javno progovorio o izbegličkoj krizi u Evropi. U širem regionu postao je poznat kada je, početkom septembra, sa srpskom novinarkom Milicom Mančić-Stojković, na Horgošu simbolično presekao žičanu ogradu između Srbije i Mađarske, kako bi pozvali na humaniji odnos prema izbeglicama sa bliskog istoka. Ovaj, kako sebe predstavlja, bivši novinar, a sadašnji političar Partije demokratske koalicije u Mađarskoj, prepun je utisaka sa novog jednomesečnog puta po Libanu, Iraku i Turskoj, odakle je sve vreme putovao sa izbeglicama i tako, po drugi put od letos, sa njima ušao u Srbiju. On svakodnevno izveštava na svom blogu El Camino de Balkan, koji je, uz njegov Tviter nalog, nezaobilazni izvor informacija za one koji iz prve ruke traže da saznaju o tome šta se dešava na balkanskoj ruti i ko su ljudi koji beže. Odmah po povratku u Mađarsku i kratkog predaha, Kakuk piše knjigu o svojim putovanjima. Upozorava da uprkos oko 1.000.000 izbeglica sa bliskog istoka, koliko se trenutno nalazi u Evropi, mnogo veći talas tek sledi, koji će obuhvatiti izbeglice i iz drugih, kako ih naziva – "neuspelih" zemalja – dalje sa istoka, ali upozorava još više da, sa druge strane, evropski lideri ne rukovode rešenjem ovog problema i da je EU u dubokoj krizi. "Umesto toga, oni smišljaju neke isprazne, nalickane akcione planove koji ništa ne znače," rezignirano govori. Kakuk, koji, kao levičar po opredeljenju, snažno veruje u solidarnost kao osnovnu evropsku vrednost, duboko je zabrinut što je upravo solidarnost među Evropljanima nestala. Uprkos tome, veruje u intelektualnu i umetničku snagu starog kontinenta, te je oduševljeno sređivao utiske nakon obilaska male postavke srpskog umetnika na Topčideru, upravo posvećenoj sudbinama stotina hiljada onih koji su ostavili svoje razorene domove i stare živote na bliskom istoku.

Upravo ste na Topčideru videli umetničku postavku "Umetnici su daleko ispred političara" koja se odnosila na izbegličku krizu? Kakvi su Vam utisci?

Bilo je pravo iznenađenje. Srpski umetnik je u beogradskom muzeju umetnosti postavio ovu izložbu. To nije bila velika izložba, ali je bila šokantna, jer pokazuje lice ove izbegličke zbrke. Koncept je da svako ima svoju priču. Govorim o milionu izbeglica, a svaka od njih ima svoju priču i to je šokantna stvarnost.

Pre izložbe bili ste, opet, ovde u Beogradu na koordinativnom sastanku agencija UN-a o izbegličkoj krizi koja trese Balkan i EU i na kojem je bilo i predstavnika Vlade Republike Srbije. Da li ste naučili nešto novo?

Slučajno sam se našao na sastanku koji je vodio UNHCR ovde u Beogradu. Na sastanku je bilo bar sto ljudi, a ja sam bio slomljen. Sve se ticalo toga kako su uspešni u brojkama, kao na tržištu akcija…bar su se sastali da koordinišu izbegličkom krizom.

Dobro, to znači da imaju uspeha u rešavanju izbegličke krize?

Ono što se dešava ovde i u drugim zemljama je čista logistička operacija – to znači prebacivanje ljudi sa jednog mesta na drugo, ništa više.

Kako se to slaže sa onim što ste Vi otkrili tokom Vašeg putovanja? Da li je ono što ste čuli ovde na sastanku u Beogradu slično sa onim što ste otkrili tokom puta?

Pričamo o dve različite stvarnosti. O "zvaničnoj stvarnosti" i "stvarnoj stvarnosti" i one se nikako ne poklapaju.

Znači, umetnici su ispred političara?

Apsolutno, daleko ispred političara.

Šta ste Vi na Vašem poslednjem i letošnjem putu videli? Ušli ste juče u Srbiju sa izbeglicama iz Sirije i Libana. Večeras ste s njima u Šidu, onda Sloveniji, Austriji…mesec dana ste putovali?

Bio sam radoznao letos i hteo sam da vidim ko su ti ljudi, kakav je proces i krenuo sam iz Igumenice u Mađarskoj. Od tri granična prelaza – ja sam tada prešao dva ilegalno i bio sam šokiran. A sada sam hteo da se vratim i da vidim kakva je situacija. Išao sam u Liban, Irak i Tursku. Razgovarao sam sa zvaničnicima, a isto tako i sa nezavisnim posmatračima u Libanu i bilo je veoma inspirativno.

Javnost, ne samo u Srbiji, nego uopšte na Balkanu, zna o izbegličkoj krizi onoliko koliko čuje kroz kratke i šture vesti, a oni u većim gradovima – kao ovde u Beogradu, koliko vide kroz masu putnika u parkovima, oko železničke i autobuske stanice, ili u naseljima oko nekog od prihvatnih centara u unutrašnjosti. Šta se to zapravo dešava? Ko su izbeglice, ili kako su ih do juče nazivali migranti?

POZORIŠNA PREDSTAVA: Izbeglice od Grčke do Austrije registruju šest puta 

Jednom kada napuste svoje domove, izbeglice su prepuštene same sebi. Granicu u svojoj zemlji prelaze ilegalno. Granica između Turske i Sirije je zatvorena. Legalno mogu da dođu iz Libana. Ako, na primer, imaju sirijski pasoš, onda mogu da uđu u Tursku bez vize. Postoje dve vrste sirijskih izbeglica: oni koji su u Turskoj godinama, koji troše svoju poslednju gotovinu, a ostavili su onoliko novca kako bi platili put. S druge strane, imamo one izbeglice koje u ovom trenutku beže zbog bombi. Veoma je teško proći tursko-sirijsku granicu, jer sada turska vojska puca na izbeglice zato što ne žele da oni pređu. Kada izbeglice dođu u Tursku, idu na nekoliko mesta – na trg u Istanbul, jer se tamo nalaze krijumčari koji ih pokupe i zatim idu u Izmir, a nakon toga odlaze u Česme, ili u Bodrum. Smeštaju se na brod, i to više ljudi nego što je to normalno. Kapetan broda ih dovede do Lezbosa, gde ih volonter, ili nevladine organizacije zbrinjavaju, koje ih vode do prihvatnog kampa, daju im suvu odeću, a zatim ih prebacuju u dva druga kampa. Procedura je ista na svakom ostrvu. Nakon toga ih registruju grčki nadležni organi, jer bez registracije ne mogu da kupe karte za brod, ili da uđu u autobus. Nakon što su registrovani, dobijaju papire i mogu da kupe autobusku kartu kako bi putovali u Pireus gde ih isto čeka autobus i nakon šestosatna vožnja do Đevđelije. Nakon dolaska u Đevđeliju, pešače četiri kilometra i registruju ih makedonski nadležni organi, zatim se autobusom, ili taksijem odvezu u Tabanovce, onda opet pešače do Miratovca, odakle kreću za Preševo. U Preševu dobijaju registarske papire od srpskih nadležnih organa i nakon toga autobusom idu do Šida.

Zašto ih toliko puta registruju? Oni su izbeglice?

To je dobro pitanje. Jer je izbeglica – izbeglica i mora tako prema osobi i da se ophodi. Ali, ovo je jedna pozorišna predstava koja nema smisla. Od Grčke do Austrije, ove ljude registruju šest puta. Granica je simbol državnog vlasništva, koje je u ovom slučaju zapravo nestalo. Mađarska, Rumunija, Srbija, Makedonija, stoga pokušavaju da glume da još uvek imaju to – iako je to nestalo. Dakle, nadležni organi glume nadležne organe, a izbeglice igraju ulogu izbeglica. 

Oni stižu iz različitih delova, na primer, iz Sirije, Pakistana, ili iz nekih delova Iraka. U najvećem broju su sada ipak iz Pakistana i Sirije. Dolaze najčešće zbog građanskih ratova, ili zbog nesigurnosti. I Avganistan postaje isto, jer međunarodne snage sada napuštaju ovu zemlju, Talibani postaju jači, a ljudi ne žele da žive pod njihovim pravilima i ne osećaju se bezbedno. Iz delova iz kojih ljudi najviše beže, može se reći da tamo više nema ljudskog bića i ljudi ih masovno napuštaju. Drugo, migracija se dešava i usled očajne ekonomske situacije – ljudi sada stižu u Evropu i iz siromašnih država poput Pakistana, Bangladeša, Šri Lanke. To su "neuspele" zemlje. 

Šta to znači? Kakve su to neuspele zemlje?

Zemlje koji nisu u stanju da pruže fizičku i socijalnu bezbednost. One svojim građanima ne mogu da pruže zadovoljavajuće ekonomske uslove. Ljudi se tamo bukvalno bore za život i ne mogu da zarade novac. Njihov budžet iznosi dva dolara dnevno, i naravno da ne žele da žive tako. Želim da upozorim da talas izbeglica zahvaćenih građanskim ratom tek dolazi, a kada dođe sledeći talas, biće mnogo veći od ovog.

Koliko je trenutno izbeglica sa bliskog istoka u Evropi i kada se može očekivati sledeći talas? Odakle će stizati ljudi?

Procene su da ih je između 700.000 i 1.000.000, verovatno ova cifra bliže milionu. U sledećem talasu doći će izbeglice iz 'neuspelih' zemalja. Doći će iz Pakistana u velikom broju, moguće i iz Indije, i Bangladeša. Takođe, Avganistanci već sada dolaze u velikom broju. Ovo još nije gotovo i daleko je od toga. Najveći problem je to što izbeglice idu Evropom, a evropski lideri ne uspevaju da pokažu da rukovode problemom, odnosno njegovim rešenjem. Umesto toga, smišljaju neke isprazne, nalickane akcione planove koji ništa ne znače. Oni se ne suočavaju sa stvarnošću, dok istovremeno vrlo dobro shvataju šta će se desiti, ali oni nisu u stanju da reše ovaj problem. Ova velika kriza će u potpunosti promeniti političku sliku Evrope.

Zar članice EU nemaju svoje ambasade u zemljama iz kojih ovi ljudi beže, u zemljama koje koriste kao rutu na putu ka Zapadnoj Evropi, a neke članice EU su i  deo te rute, kao Grčka, Hrvatska, Slovenija.  U ambasadama se barem ispituje stanje, pišu i šalju izveštaji? Šta je sa evropskim ekspertima i diplomatama?

To ni ja ne razumem. Ja sam samoinicijativno krenuo na put, na lice mesta – razgovaram sa ljudima. Mene nije poslala nijedna evropska institucija. Svi to mogu da urade, a ja se pitam zašto to i ne urade?

Na primer, šta je sa ambasadama zemalja iz Zapadne Evrope u Grčkoj, u kojoj se sve izbeglice iskrcavaju na Lezbosu? Nemoguće je da ne prate situaciju, priča o Lezbosu je toliko dominantna u javnosti, možda i ispred ostalih priča?

Grčka je prva ulazna tačka za izbeglice, a ima ih 42. Sama Grčka ima ozbiljne nevladine organizacije, ali one nisu u mogućnosti da pristupe državnim fondovima iz Evrope. Moram da kažem da rade odličan posao na tim ostrvima, pomažu izbeglicama, a finansiraju se preko privatnih fondova, ili privatnih donacija, što je šokantno. Proveo sam četiri dana na Lezbosu koji ima 89.000 stanovnika, dok glavni grad Lezbosa ima 25.000 stanovnika, a na dan kada sam napuštao Lezbos, glavni grad je imao 15.000 izbeglica. Atina je škrta – Lezbos ima svega tri ambulantna vozila, a bolnica izgleda kao afrička bolnica. To je neverovatno. Ljudi koji pomažu tim izbeglicama su samo volonteri, ili nevladine organizacije, a ne Vlada. Sreo sam tokom putovanja i neke eksperte koji pripadaju zvaničnim evropskim organizacijama. Što se ambasada tiče, trebalo bi da prate, ali, sa druge strane, Lezbos je veoma daleko od Atine kao prestonice, znate šta hoću da kažem.

Ako je istina to što kažete – da Evropa nije u stanju da reši problem izbegličke krize, šta bi se moglo dogoditi za tri do pet godina na primer, ne samo po pitanju evropske politike, već civilizacije?

Mislim da to neće promeniti globalnu civilizaciju, ali kada je u pitanju Evropa, to je ozbiljnije pitanje. Svi pričaju o islamizaciji Evrope. To se ipak neće desiti. Zagovornici ideje da će doći do islamizacije postavljaju pitanje zašto Katar, ili Saudijska Arabija, na primer, ne prihvate izbeglice. Ljudi koji beže od rata i siromaštva ne žele da žive pod tim strogim muslimanskim zakonima. Mislim da je najveća opasnost za Evropu nešto drugo – potpuno urušena Evropska unija. Solidarnost među zemljama i među ljudima je nestala. Ja sam po opredeljenju levičar, iskreno verujem u solidarnost, ali verujem isto tako da, sa druge strane, tržište ne može da se kontroliše.

Ali upravo se unutar EU kritikuje Mađarska kao zemlja koja nije pokazala evropske vrednosti i solidarnost po pitanju izbegličke krize? Dok, sa druge strane, partije desne orjentacije smatraju da je Orban ovakvim odnosom prema izbeglicama zaštitio EU?

Ono što Orban radi nije zaštita bilo koga, ili bilo čega u Evropi, on štiti svoju moć. On je načinio veliku štetu evropskoj solidarnosti i ko god tako smatra, radi se ili o nesporazumu, ili o nedostatku znanja. Ne razumem te ljude koji govore da Orban štiti Evropu. Ono što EU ne shvata dovoljno jeste koliko je snažna motivacija i želja izbeglica da pobegnu. Politička elita u Evropi, i desnica i levica, izgubila je potpuno dodir sa ljudima. Levicu čine političari koji sebe nazivaju socijalnim demokratama što je glupost, jer su oni izgubili kontakt sa ljudima i zato nemaju rešenje za situaciju i za probleme. Naravno, Orban je populista i sve što on kaže zvuči dobro, ali da li je uspeo da zaštiti Evropu ogradom – odgovor je očigledan – nije.

Glavni pokretač izbegličke krize je profit

"Postoje zavere o tome ko vodi ovu izbegličku krizu – Rusija, Amerika. Ne. Izbeglička kriza je vođena najvećom silom na zemlji – novcem. Procenjuje se da je od početka godine samo u Turskoj sakupljeno 40-45 milijardi evra prihoda od izbegličke krize. Ako pogledate brojeve videćete da plaćaju transport brodom, od karti, preko pojasa za spasavanje, krijumčare – to je veliko tržište. U tome ne učestvuju države. To su privatni kanali i ide u kriminalna preduzeća – ljudima koji voze brodove, taksije, motore. Prosečna cena je 100 do 200 američkih dolara po osobi kako bi ona prešla iz Turske u Grčku – to je cena koju plaćaju krijumčarima. Prošle nedelje je u Grčkoj 25.000 izbeglica prokrijumčareno na ostrvo. Pomnožite 25.000 sa 100 do 200 dolara, to iznosi oko 30 miliona američkih dolara za četiri dana i to je cena samo za krijumčarenje. U pitanju je velika količina novca koja pokreće celu ovu stvar." 


Pročitajte još:

Solidarnost ili bodljikava žica

Gde je i šta je rešenje?

Rešenje je tamo gde je nastao problem – zaustaviti rat u Siriji ukidanjem Asadovog režima, jer mnogo ljudi beži zbog tog režima. Sada beže zbog bombardovanja od strane Rusije koja se uključila u taj rat.

Pre Rusije je u Siriji, na bliskom istoku bilo drugih sila – njihove intervencije? Stanovništvo je iz ovih zemalja počelo da beži mnogo pre intervencije Rusije?

Svako ima svoju ulogu u ovome, ali to mora biti ispravljeno smirivanjem situacije. Treba započeti ozbiljne razgovore, ne na ucenjivačkom nivou kao što se to čini sa Turskom, a Turska je ključ za rešenje problema. Turska ima strateški cilj u ovoj krizi, jer većina izbeglica prelazi preko Turske. Ako hoćete da ih vratite nazad, prvo smirite to mesto.

Kada kažete da je Turska ključ, šta to znači? Šta to treba uraditi sa Turskom?

Početi ozbiljne razgovore sa Turskom i ne ucenjivati je. Turska je, sa druge strane, ucenjivala Evropsku uniju, dakle, radi se o međusobnom ucenjivanju. Ja lično imam radikalan stav da Turska pripada  Evropskoj uniji.

Znate da se mnogi u EU, mislim i na zvaničnike i službenike evropske administracije – neće složiti sa Vama?

To me ne brine. Rekao sam isto i pre deset godina – da je Evropskoj uniji potrebnija Turska, nego Turskoj Evropska unija. I ne možete se ophoditi prema Turskoj sa tim rasističkim stavom da je Evropska unija hrišćanska, a Turska muslimanska.

Mnogi ljudi i ovde u Srbiji koji imaju vrlo gorko iskustvo ratova iz nedavne prošlosti, ipak postavljaju pitanje, zašto izbeglice sa bliskog istoka ovoliko rizikuju u svakom mogućem smislu i prelaze na drugi kontinent?

Postoji red u prvom, originalnom američkom Ustavu gde stoji da imate pravo na mnogo stvari, uključujući pravo na ostvarivanje sreće – to je ono što ovi ljudi rade.

Znate da su njihove zemlje, kad govorite o tom "gonjenju" – traženju sreće – nekada bile vrlo stabilna i prosperitetna društva, pogotovu Irak i Sirija, a da mnogi kritikuju da je nestabilnost stigla sa mešanjem drugih zemalja, uključujući dela tih zapadnih politika u unutrašnju politiku ovih država?

Oni sada, pre svega, traže sigurnost – fizičku sigurnost. Ovde u zapadnoj Evropi ih niko neće bombardovati, a ako imaju decu, onda tu traže i edukaciju za decu. Sigurnost, takođe znači da mogu samostalno da se izdržavaju. Oni traže posao. Bilo kakav. Rade sve što moraju. Najdominantniji odgovor koji sam dobio od svih njih sa kojima sam razgovarao, a razgovarao sam sa mnogima, i letos i sada, jeste – želimo obrazovanje za svoju decu. Baš zato što su to bile velike civilizacije i razvijena društva, oni ne žele da ostaju u rigidnim muslimanskim režimima, već im treba dobra škola za decu.

Pre ove izbegličke krize postojala je još jedna, takođe migrantska, kako su i izbegličku krizu sa bliskog istoka dugo nazivali. Evo, tačno je godinu dana od kada je u javnost na veća vrata dospela priča o masovnom odlasku kosovskih Albanaca sa Kosova u zemlje zapadne Evrope, pre svega preko Srbije i Mađarske. Jesu li ovi narativi povezani?

Da, početkom prošle godine, kosovski egzodus imao je udela u izazivanju krize, jer je ta ruta pokazala da je moguće uraditi to – uvesti ljude unutra, da je moguće da ljudi uđu u Evropu. Što se samih Albanaca tiče, mislim da su nekoliko godina nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, ljudi shvatili da to ne vodi nikuda – oni danas nemaju posao, obećanja su nestala, iluzije su nestale. Mislim da je to sve rezultat političke nesigurnosti. Znate da prošle godine u ovo vreme kosovska vlada nije bila formirana – nije uspela da se formira šest meseci. A druga stvar je da je Evropska unija primorala Srbiju i Kosovo da stvore dogovor o slobodi kretanja. Upoznao sam kosovske Albance u Mađarskoj, koji su mi pokazali njihove lične karte i  to je bio njihov jedini dokument sa kojim su došli do Subotice, tada legalno kroz Srbiju i ilegalno prešli u Mađarsku.

Sažmite mi u jednoj rečenici sve slike koje ste videli letos i sada, svo iskustvo i sve priče koje ste čuli na temu "izbeglička kriza"?

To je priča bez kraja.

Hvala što ste govorili za KoSSev.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.