Gotovo je Slobodane!

Moj sagovornik  Slobodan Antonić je jedan od ideologa nove srpske političke misli, kako sebe naziva grupa autora koja godinama artikuliše svoje ideje na svom web sajtu, pod istim nazivom. Ovo je moj deveti po redu 'odgovor', u okviru jedne debate koju po sistemu "kolumnom na kolumnu" vodim sa njim. U ovoj debati, tema nije toliko striktna, i manje-više, svodi se na albansko-srpske odnose, sa naglaskom na politički čvor koji se iskomplikovao baš u severnom delu Kosova.

Koliko sam ja obavešten putem online medija, gospodin Antonić je sociolog, koji je uz profesorski posao, i redovni kolumnista u srpskim listovima, gde tretira srpsko pitanje na Balkanu, te je posebno kritičan prema prozapadnoj politici srpske vlade. Štaviše, on ne retko voli da 'baci rukavicu' javnosti u lice, svojim originalnim nastupom prema bliskoj prošlosti, zbog koje je srpski državni i vojni vrh doveden na crnu klupu međunarodnog tribunala za ratne zločine, gde su, oni koji su preživeli dugo suđenje, osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne, uz to dobivši i formalni 'žig' kriminalaca.

Ali, izgleda da on misli da srpska država i rukovodstvo nisu počinili zločine zbog kojih bi zaslužili međunarodnu osudu. On ne misli da je izvinjenje žrtvama intelektualna, ili civilizacijska obaveza srpskih intelektualaca, a ni političara. Štaviše, on je skoro objavio knjigu pod naslovom "Milošević: još nije gotovo" gde on, prema komentatorima, nalazi više zajedničkih tačaka sa onim koga civilizovani svet naziva "Kasapinom Balkana", nego sa reformatorima i prozapadnim političarima koji danas vladaju Srbijom. A sad da rezimiramo malo i debatu za one koji su se kasnije uključili, ili im je teško da pročitaju svih 17 kolumni.

"Onaj ko traži moral u politici, neka ide u NSPM,"  to je jedan od slogana ovog medija koji okuplja nove srpske nacionaliste, a NSPM je skraćenica za Novu srpsku političku misao. Na desnoj strani ovog web sajta vam je jedna mapa na (ra)sklapanje, nekadašnje Srbije, gde redom počinju da se 'otcepljuju' Kosovo, Sandžak, Vojvodina…! Zatim u vidu uzbune, se velikim slovima, ispisuje tekst "Ovo je ozbiljno", te se obećava da se to (komadanje) neće dozvoliti.

Ovih dana tu smo mogli da vidimo i jednu anketu u kojoj se čitaoci pitaju da li odobravaju posetu premijera Srbije Srebrenici. Kao redovni čitalac, kroz dosta godina, glasao sam i ja "Za", te veoma radoznalo sam 'potrčao' da vidim kakav je procenat glasanja po tom pitanju. Rezultat glasanja, može predstavljati iznenađenje samo za one koji ne poznaju duh tog novog srpskog nacionalizma, koji se okuplja oko NSPM; usput, teško da se može pronaći neki razlog da bi se shvatilo zašto se on naziva "novim".

Tako, 89.7%, ili 1.573 čitalaca je glasalo protiv. Samo 141, ili u procentima – samo njih 8%, misle da srpski premijer treba da ide u Srebrenicu i da se pokloni civilnim žrtvama, pobijenih od srpskih nacionalista, u jednoj borbi za teritorije koja je idejno trasirana od strane 'stare' srpske političke misli, u famoznom "memorandumu" SANU.

Desilo se da je jedan severno-kosovski srpski portal koji se naziva "kossev.info" započeo jednu rubriku pod nazivom "Sa one strane barikade", sa ciljem da se saslušaju argumenti obe strane, necensurizani, i time se možda i usput dobija neka ideja kako izaći iz ovog političkog kružnog toka gde se vrti albansko-srpski dijalog, od koga, osim što se građanima vrti u glavi, još nema neke ideje kako se od prošlosti "otcepiti" i koja još uspeva da našu budućnost drži kao taoca. Zbog ove hrabrosti oni su, kao 'nagradu', dobili rafalnu palbu po zidovima i prozorima svojih prostorija.

I tako, ne bez iskrene znatiželje, započeo sam debatu sa idejom srpskog kazarsisa, neku vrstu razmišljanja o civilnim žrtvama na Kosovu i nadao se da ću čuti stvarnu bol, ljudsku bol, žaljenje od jednog srpskog intelektualaca – što bi nam dalo neku dodirnu tačku, ako ne političku, onda svakako ljudsku. Potpuno ubeđen da sudbina civilnih žrtava rata treba da se osvetli, a zločinci kazne, bez obzira na etničku pripadnost, meni uopšte nije bilo teško da, uz zločine počinjene nad Albancima, pominjem i tužnu istinu i o osveti koja se desila sa ove strane barikade, odmah posle rata i koja je za rezultat imala nekoliko stotina nestalih srpskih civila, i da se to ne može pokriti, niti opravdati nijednim državnim, ili nacionalnim višim ciljem.

Meni je bilo dovoljno da od gospodina Antonića čujem nešto o tome da su ti zločini nad civilima na Kosovu počinjeni od strane jedne neodgovorne vlasti i da fizičko istrebljenje nije cilj, niti angažovanje i novih srpskih nacionalista, ali nisam uspeo ništa od toga, osim jedne uvredljive debate koja je osporila brojke, kao da bi to te zločine učinilo manjim, to jest, manje strašnim. Imajući na stotine dokaza i argumenata o tome da je etničko čisćenje bilo instrument srpske države od nezavisnosti do danas, nisam ni očekivao da jedan srpski nacionalista to prizna, ali sam očekivao da bar, kao intelektualac, ispolji ljudsko neslaganje sa zločinima nad civilnim stanovništvom.

Takođe, jedna debata je ostvarena sada već zaboravljenim rečnikom, kako kaže profesor Antonić – o evropskim i američkim "imperjalistima" i "kolonizatorima", koji po njemu, nemaju dobre namere prema narodima Balkana, nego su došli da nas zavade i izrabljuju.

Antiglobalističke koncepcije, i uz to – da ne kažemo i antievropske – novih srpskih nacionalista još su pune srednjovekovnih pojmova, uz to što je čudno, s obzirom na to da se drže kao desno orjentisani, oni koriste i staljinističke pojmove. Novi srpski nacionalisti smatraju slobodu Albanaca nezasluženom, jer su je dobili od "svojih" imperjalista i novih kolonizatora.

Takođe, jedna debata, prepuna sitnih smicalica i retoričkih zamki, razvila se oko prava srpske manjine na Kosovu. Moj uvaženi sagovornik, pristupio je ovom problemu kao nekoj lokalnoj operaciji, manje-više kao operaciji slepog creva; znate već, to je onaj deo tela koji je evolucijom, ili božjom voljom, izgubio svoju funkciju i postao nevažan za organizam, sem u slučaju kada se iskomplikuje nešto i to posle stvara velike poteškoće. Ja ovo pitanje ne vidim kao lokalno, niti kao neku običnu operaciju slepog creva, nego kao jedno načelno pitanje – kao pitanje slobode!

Ali to u svakom slučaju nije dovoljno za mog sagovornika, jer on hoće autonomiju, bar onoliku koliku su Albanci imali nekada u Srbiji, asocirajući tako da bi to Srbima bilo sasvim dovoljno, nasuprot Albancima kojima to nekad nije bilo dovoljno.

Eskivirajući debatu o identičnim pravima koja bi trebalo da imaju sve manjine u Srbiji, gospodin Antonić bira spekulativni napad kao odbranu, optužujući me da uslovljavam prava Srba na Kosovu sa pravima Albanaca u Srbiji, to jest u Preševskoj dolini i u Sandžaku. Ali više o tome možete procitati u naših dosadašnjih 17 kolumni.

Razlike su, na žalost, velike. Tamo gde gospodin Antonić vidi problem, ja vidim mogućnost. (Severno) kosovski Srbi, mogu i treba da budu most saradnje i osnova novih, evropskih odnosa Albanaca i Srba, oslobođenih od srednjevekovnih snova o tuđim teritorijama i da se orjentišu na brz ekonomski razvoj, uključujući tu i razvoj ljudskih i građanskih prava i sloboda.

To bi poslužilo kao primer kako 'odvezati' slične čvorove u regionu, kao Preševska dolina, ili Sandžak, na primer. Ali gospodin Antonić misli da prava Srba na Kosovu nemaju ništa slično, niti zajedničko sa pravima Albanaca u Srbiji. Kao što znamo, on ne voli reč "reciprocitet", i on je spreman da promeni temu, da optužuje za bilo šta, svejedno, samo da ne priča o tome, po svemu sudeći, uvek pod strahom od one unapred pomenute mape na (ra)sklapanje, a koja zapravo samo rasklapa Srbiju onakvom kakvom su je projektovali sa obzirom na konjukture iz XIX i XX veka.

Kako sam ubeđen da su strateški interesi albanske civilizacije koja je preživela nekoliko imperija kroz milenijume – veoma kompatibilni sa evropskim integracijskim procesima i da Albanci imaju kapacitet da posreduju među narodima i raznim civilizacijama koje su se kroz istoriju susrele na Balkanu, i to imaju zahvaljujući suživotu između različitostima u samom albanskom biću, te mislim da baš zbog toga, istorijska je misija Albanaca da stvaraju mostove zbližavanja i pomirenja u regionu, povodeći se univerzalnim vrednostima kao što je ljudski život, sloboda i dostojanstvo građana, bez obzira na etničku pripadnost i osiguravajući nesmetan razvoj njihovog identiteta, u svim poljima koja oni smatraju važnim za njihovu egzistenciju i osećanje slobode.

Strategija antiglobalizma je antiistorijska i stvara zidove, ruši mostove i ponovo rađa srednjevekovne ideologije i paradigme koje građanina vide samo kao instrument lokalnih, ili, pak, regionalnih oligarha i koji teže permanentnoj krizi koju bi da pretvore u svoj unosan i glavni biznis.

I na kraju ovog rezimea dosadašnje debate, ja bih još dve reči o jednoj ideji koju sam predložio gospodinu Antoniću, to jest, upitao ga da li bi on imao hrabrosti da predloži da se na mestu gde je na Dunavu izronio 'valjda greškom' auto-frižider prepun tela albanskih civila sa Kosova, pobijenih tokom rata, podigne spomenik u vidu isto takve hladnjače i na istom mestu, da mlađe generacije Srba shvate i zapamte šta je sve u njihovo ime učinjeno.

Zaboravljajući da je alergičan na reč "reciprocitet", moj sagovornik predloži da se nešto slično napravi i na Kosovu, pominjući zločine u Klečki, "žutoj kući", te ubistvo nekoliko srpske dece koja su se kupala u reci. Dok o zločinima 'počinjenim' u Klečki, ili "žutoj kući" još nije ništa dokumentovano da li su postojali, ili bar ja nemam informacija o tome, što znači da o tome možemo i posle debatovati, ubistvo srpske dece je strašan i sraman zločin za koji se, na žalost, još ne znaju počinioci. Ima i srpskih medija koji spekulišu da su srpska deca likvidirana po naređenju odgovornih ljudi u sekcijama za specijalne operacije srpskih tajnih službi sa ciljem da se ocrni nova kosovska država, te da se ruši i međunarodni 'mit' o srpskim zločincima i albanskim žrtvama. Ali to su samo sumnje.

Bez obzira ko je počinio taj monstruozni zločin, slažem se sa gospodinom Antonićem da i tu treba da se postavi spomenik koji bi podsećao nove generacije da je bilo umno poremećenih koji su mislili, ili možda ih još ima, koji misle da ciljevi opravdaju sva sredstva. Možda spomenik treba graditi i tu gde je tokom rata pronađeno dete sa cuclom u ustima i metkom na čelu; bez obzira što je to dete bilo albansko. Spomenik treba graditi i u Skoplju gde je neko monstruozno pomislio da, ubijajući decu, mogu da se pošalju političke poruke. Bez obzira koje je čudoviste to napravilo, tu treba postaviti spomenik da se svi potrude da se to više ne dozvoli nikome…Naravno, vremenom, kad državna propaganda utihne i vinovnici će se pronaći, a i mnogi intelektualci koji su poslužili kao trube države, postideće se.

Po mom ubeđenju, pobijeni civili su jedini heroji našeg vremena, a ne oni uniformisani koji su ubijali civile, bez obzira što su to činili u ime 'viših' interesa.

Slažem se da bilo gde da je počinjen zločin nad civilima, i sa bilo koje strane da se podignu spomenici, to treba da se ne zaboravi i da se ne ponovi.

Još jednom, o naslovu nove knjige mog srpskog sagovornika. On kaže: "Milosević: još nije gotovo"!

Gotovo je Slobodane!