Goraždevac u magli: "Tata, napali su selo"

Magla, u zidovima porodičnih kuća rupe od pancirnih metaka, zapaljen auto, rasturen spomenik žrtvama u NATO bombardovanju sa fotografijama poginulih – slike su kojima "najlakše" može da se opiše jedno od metohijskih sela – Goraždevac ove nedelje. Selo koje je simbol tragedije od 13. avgusta 2003., kada je ubijeno dvoje srpske dece, a četvoro ranjeno pucnjima iz vatrenog oružja, tako pamti i "gore dane". Ipak, meštani su posebno uplašeni posle jučerašnje pucnjave pancirnom municijom i četrdesetominutnog čekanja u mraku – bez struje, da policija stigne. Njihov život je neprestano iščekivanje, policijska stanica sa svega tri srpska kosovska policajca, brojanje napada, odlazak na spavanje u 22 časa. Poručuju – cenite slobodu.

Nakon poslednjeg napada, ekipa KoSSeva je posetila ovo metohijsko selo. Na samom ulazu je kuća Saše Petrovića. Njegovo domaćinstvo je juče, po drugi put u pet meseci, bilo na meti napada. Ovog puta na njegovu i komšijsku kuću je pucano pancirnim mecima, a komšijama je zapaljen i auto. Pokazuje rupe od metaka na svojoj kući i objašnjava:

"Jedan metak je završio i u kupatilu, po zidovima kuće, sa spoljne strane sam video oštećenja od hitaca. Ne mogu da prikrijem, bio sam malo u šoku, ali ovo se već dešavalo i ranije, pre nekih četiri-pet meseci. Ovo se često dešava i u opštini Peć i u opštini Klina." 

"Pokušao sam da smirim ćerku kazavši joj da se radi o snimanju filma"

U pozadini, iz kuće, čuje se glas njegove ćerke – sedmogodišnje devojčice duge plave kose.

"Najviše je ćerkica uplašena. Ja sam pokušao da prikrijem tu situaciju rekavši joj da se radi o snimanju nekog filma, kao to su glumci, to je onako malo jača pucnjava, ali vidim da nisam uspeo do kraja da je prevarim, ona kapira da tu nešto nije u redu," dodaje Saša.

"Nemamo kome da se obratimo, međunarodna zajednica ćuti"

Kaže da su svi u selu zabrinuti, ali da posebno brine to što "nemaju kome da se obrate" i što se radi o "začaranom krugu".

"Ono što mene brine jeste što se ove stvari ne procesuiraju, ne sankcionišu, što predstavnici albanske zajednice retko kad podižu glas kad se ove stvari dešavaju, što sudstvo i policija ne rade profesionalno svoj posao. Praktično dolazite u situaciju da nemate kome da se obratite. I međunarodna zajednica i ona ćuti…Prosto nemaju kapaciteta (kosovske institucije, prim. red.) i nemaju tu snagu da privedu pravdi počinioce. To sve traje u nedogled i to je sve jedan začarani krug," objašnjava on.

"Poruka je vrlo jasna – selite se"

Pitamo ga šta za njega znači jučerašnji napad, ali i onaj od pre nekoliko meseci. 

"Poruka je vrlo jasna – selite se. Niste poželjni ovde. Ali, ono što mene boli je što retko ko od lidera na lokalnom i centralnom nivou sme da se suprotstavi takvim ljudima i da podigne glas, da osudi takve ljude i da ih procesuira. E to je ono što boli. Znači, ekstremisti rade svoj posao, ali policija i ljudi koji treba da sprovode zakon, ne rade svoj posao," odgovara Saša Petrović.

"Samo da dignemo ruke i da idemo odavde"

Preko puta Petrovićeve kuće – kuća Srboljuba Kolašinca na čiju je kuću, takođe, pucano i čiji je automobil zapaljen. Automobil više nije pred dvorištem, a na kapiji stoji starija žena.

"Samo da dignemo ruke i da idemo odavde," govori ona poluglasno. Ne želi da se fotografiše, kaže da joj je "dosta stresa".

Nedaleko od Petrovićeve i Kolašinčeve kuće je centar sela. Desetine Goraždevčana, mahom muškaraca iščekuje delegaciju iz Beograda, koja u prostorijama lokalnog Doma kulture razgovara sa predstavnicima Srba u kosovskoj vladi i lokalnim političarima.

"Tata, napali su selo"

Među okupljenima je i Milutin Portić. On čeka srpskog oficira za vezu sa Prištinom, Dejana Pavićevića. Kaže da "traži pravdu" za svog sina koji je preminuo u saobraćajnoj nesreći 2013. godine. Osoba u čijem je autu bio njegov sin, nalazi se u Srbiji. Poternica je raspisana, ali Portić, sa suzama u očima, kaže da nema načina da ubica njegovog sina bude priveden pravdi. Ne krije, međutim, da je potresen napadima na selo. Kaže da je jedno od njegove dece posumnjalo da je selo napadnuto.

"Prethodne noći je to pucalo sa strane sela, ali za ovakvu pucnjavu sinoć što se desila, sin je sišao odozgo (sa drugog sprata kuće) i rekao – tata, napali su selo," objašnjava Portić.

"Do ujutru nismo izašli iz kuće"

Dodaje da njegova celokupna porodica, iako svesna da se nešto dogodilo, nije smela do ujutru da izađe iz kuće. 

"Onda smo ustali svi, čula se policijska sirena, auta. Međutim, do ujutru, ko je smeo da izađe? Magla je velika bila. Niko nije smeo ništa. Nismo izlazili. Ujutru je sin izašao da sačeka autobus za Beograd i kaže  – zapalili su auto Srboljuba Kolašinca i pucali na kuću Saše Petrovića. U međuvremenu, ja sam trebao da izađem do centra, kad, okupili se ljudi oko centra, kažu demolirali i slomili spomenik NATO žrtvama. Kad sam otišao tamo, to je sve bilo polomljeno, polupano, neko kamenje oko spomenika. Žalosno, žalosno," dodaje Portić.

"Deca nemaju gde"

Kakav je svakodnevni život u Goraždevcu, pitamo ga.

Portić: Prošli smo i gora vremena, ali ovo zadnje je poruka da Srbima nije mesto na KiM-u

"Mi smo prošli i gora vremena od ovoga i ona deca na Bistrici, ali ovo zadnje ovo je vrlo jasna poruka da Srbima nije mesto na Kosovu."

"Naći ćemo počinioce. Nikad ih nisu našli"

"Ovde u stanicu policije, to je žalosno da ne patroliraju, da ne kontrolišu selo. Meni su krali sa sinovljevog groba saksije i cveće i prijavljivao i dolazili da slikaju. Naći ćemo počinioce. Nikad ih nisu našli, kao onu decu koju su ubili. Jel su našli? Nisu našli, eto."

"Sad smo jako uznemireni. Deca po malo izađu uveče po centru. Gde će? Ne može dete sve u kuću da sedi. Neke kulturne aktivnosti nemamo. Nemamo, recimo da je Dom kulture, pa da su neke predstave. Malo da je toga. Deca izlaze u jedan kafić u centru sela, ali me strah, jer ovaj najmlađi – tata je l' mogu do centra do sela uveče? Ja mu kažem idi sine, ali nemoj da čekaš deset sati da se ne vratiš. Znam šta me snašlo, pa zbog toga pričam," odgovara Portić i nastavlja:

Od 230 kuća – 70 prazno; od 1.380 hektara zemlje, Srbi obrađuju 300; Albanci seku i šume

"Od 230 kuća koliko ima Goraždevac i 1.380 hektara imanja, Goraždevac obrađuje samo 300 hektara imanja. Albanci su uzurpirali te livade, šume seku. Meni su sekli drva, ja  sam prijavio nekoliko puta policiji u stanicu ovde. Ništa, odu na lice mesta, čak uhvatimo čoveka koji je sekao. On kaže – ja sam sirotinja, šta ja znam da je tvoje. Ma ti si uzeo moja drva, kaže, ne interesuje me, hoću da živim. Šta ću da radim? On nije došao prazan tu. Ja sam prvo video, otišao u stanicu policije, inače, ubio bi me. Oni prazni ne dolaze da seku drva. E sad, ovo što rekoh 230 kuća – 70 kuća je praznih u selu."

Kaže da su se ti Goreždavčani odselili mahom posle 1999. za centralnu Srbiju, da se teško vraćaju u svoje selo, a da su povratnici mahom stari. 

"Nema vajde bez mladosti, bez mladih ovde nema vajde," dodaje on.

Mladi: "Sve nam nedostaje"; poručili vršnjacima sa Severa: "Cenite slobodu, čuvajte svoje prijatelje"

Među okupljenima u centru sela i tri mladića. Iako deluje da nisu raspoloženi za razgovor, dvojica njih – Nemanja Portić i Nemanja Dakić govore o životu mladih u Goraždevcu, njihova svakodnevica su napadi u selu.  

"Ovo se dešava već drugi put. Ovo je nama postala svakodnevica," kaže Nemanja Dakić i dodaje: "Ima straha po malo, to svakako. Izlazili bi ovde do kasno, ali sada kući u devet – deset časova i to je to."

"Navikli smo na to i šta da kažem više?" – dodaje Nemanja Portić.

Slažu se obojica da u Goraždevcu nema posla za mlade i ništa sem jednog kafića i igraonice, ali i da je omladina "svedena na minimum". Njihovi vršnjaci su na fakultetima na Severu Kosova, a neki sada žive "mahom u Beogradu i Kragujevcu".

Šta vam nedostaje ovde? – pitamo dvojicu Nemanja.

"Sve uglavnom. Više omladine, više slobode. Mi odemo u Peć, ali to nije to. Mi odemo tamo, kupimo nešto, ali nikad ne idemo u kafiće, diskoteke. Nikad. To ne postoji. Tako da nemamo, stvarno nemamo ništa," objašnjava Nemanja Dakić.

Šta biste poručili vašim vršnjacima? Nekome ko je sa Severa, ko ima tu slobodu koju vi nemate?

"Svakako da cene slobodu. Da je cene i da čuvaju svoje prijatelje. Mi se svi ovde čuvamo. To je najbitnije," odgovara Dakić.

Život u Goraždevcu – kućni pritvor

Završava se razgovor beogradske delegacije sa lokalnim Srbima, obišli su uništeni spomenik, i delegacija, u pratnji desetine Goraždevčana i novinara, odlazi do kuća na koje je pucano. Ponovo smo pred kućom Saše Petrovića i Srboljuba Kolašinca. Dok je delegacija u Petrovićevoj kući, Goraždevčani posmatraju novinare, policiju, obezbeđenje, vozila. Među njima i dve starije gospođe – njihove kuće su u neposrednoj blizini onih na koje je pucano. 

"Šta je ova ovolika delegacija? Oni dođu, prođu, mi ostanemo," komentariše jedna od njih. "Ovo ovako kada se desi nešto, vidimo svet. Ovako samo nju gledam. Dosadna mi je," dodaje ona i pogledom pokazuje na svoju komšinicu.

"Mladi sa starima legaju, sa starima ustaju"

Kako se živi u Goraždevcu?

"U kuću. Zatvoreni u kuću. Omladina legne u deset kao mi. To nam je sve što imamo. Nikakvu zanimaciju omladina nema. Stari nikako. Niti ima kafić, ništa ništa živo ne radi. Sa nama legaju, sa nama ustaju. To ti je to. Provode život u kućnom pritvoru, ako hoćeš da znaš," odgovaraju one.

"Ništa nam ne donosi budućnost; sada je još teže; sa strepnjom legneš, sa strepnjom ustaneš"

Pitamo ih kako vide budućnost i kada je bilo teže u Goraždevcu – ranije, ili sada posle incidenata?  

"Ništa, ništa nam ne donosi budućnost. Sada je, čini mi se, još teže. Taman kad se oslobodiš…još teža je sad situacija. Došlo je do situacije da ne možeš ispred svoje kuće da staneš. Šta drugo da ti kažem ne znam. Nisam neki baš govornik, jer je došlo stvarno do ovde. Sa strepnjom da legneš, sa strepnjom da ustaneš. Za omladinu, za decu mi je naročito strepnja, mi opet tu i tamo, ali deca…Još ne rade ništa. Možeš sada da zamisliš kako je omladini, a kako će nama da bude," zabrinuto priča jedna od ovih Goraždevčanki.

"Pada mrak" i obe "moraju kući", odlaze i "neće da zovu na kafu", jer, kako kažu, "nećemo više nikad do dođemo, sem ako se opet ne dogodi nešto". 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.