Evropsko nasleđe Vučića

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Piše: Demuš Šaša (Demush Shasha)

Kada je pre više od deset godina Aleksandar Vučić preuzeo vlast, jedno od njegovih ključnih obećanja bilo je ubrzana integracija u Evropsku uniju. Sada, kada je na pragu završetka svog mandata kao predsednik Srbije i povlačenja iz politike, umesto članstva u EU Vučić ostavlja Srbiji zarobljenu državu. Srbija, koja je nekada bila „lider regiona“ na putu ka EU, danas je „lider zarobljene države“ u regionu. To je njegovo pravo nasleđe.

Optužba da je država zarobljena izuzetno je teška. Biti zarobljena država znači da su demokratski procesi suspendovani u korist volje jednog čoveka ili interesne grupe. Državne institucije, poput policije, tužilaštva i sudova, doživele su kolaps i stavljene su u službu vladajućeg režima. Suštinski elementi demokratije – opozicija, mediji i civilno društvo – su neutralisani, dok su ekonomski resursi monopolizovani od strane režima.

Upravo zato, kao tako teška kvalifikacija, „zarobljena država“ tradicionalno se koristi samo kao krajnje sredstvo u diplomatskim odnosima – tek kada sve druge diplomatske mogućnosti zakažu. Drugim rečima, optužiti neku zemlju da je zarobljena država predstavlja svojevrsnu diplomatsku nuklearnu bombu. Zato je Evropska unija bila izvanredno oprezna u upotrebi tog termina kada je reč o državama Zapadnog Balkana.

Termin je prvi put upotrebljen 2016. godine da opiše režim Nikole Gruevskog u Severnoj Makedoniji. Od tada se povremeno pojavljivao u opštim procenama zemalja iz regiona, a sada, 2025. godine, ponovo se vraća kao opis političkog stanja u nekoliko država kandidata za članstvo u EU. Te zemlje su sada crne ovce procesa integracija: Srbija, Gruzija, Turska i Bosna i Hercegovina.

U Srbiji su izbori postali farsa. Tokom prošlih izbora režim se osećao toliko nedodirljivim da je otvorio čitavu sportsku halu kako bi napravio lažni birački centar. Najskoriji izbori u dve male opštine (Zaječar i Kosjerić) nisu bili „ni fer, ni slobodni“, prema navodima srpskog civilnog društva. Održani su „u atmosferi straha i represije“.

Opozicija je pod stalnim nadzorom bezbednosnih službi, dok je civilno društvo izloženo nasilnim pritiscima sa ciljem zastrašivanja. Nekolicina medija koji nisu pod kontrolom vlasti suočavaju se sa ogromnim pritiscima da budu ugašeni. Samo ove nedelje, ministar za informisanje Boris Bratina otvoreno je pozvao na njihovo zatvaranje. Sve se to dešava u ambijentu u kojem sam Vučić nezavisne medije označava kao terorističke i kriminalne.

Alarmantno stanje slobode medija navelo je Evropsku komisiju da prvi put zaključi kako Srbija nazaduje, usled „ozbiljnog pogoršanja radnog okruženja za novinare i medije. Kontinuirane izjave visokih zvaničnika o radu novinara stvaraju atmosferu straha i pritiska na slobodu izražavanja“.

U međuvremenu, na srpskoj državnoj televiziji čak 94 odsto vremena posvećeno je Vučićevoj stranci, a samo 6 odsto opoziciji. S druge strane, gigantski ekonomski projekti poput EXPO-a, „Beograda na vodi“ i, najnovije, kompleksa „Tramp“, dizajnirani su u istu svrhu – bogaćenje i održavanje Vučićevog režima. U ovogodišnjem izveštaju Evropska komisija je zaključila da je „korupcija sveprisutna i ostaje ozbiljan problem“.

Gruzijska demokratija je tokom ove godine zabeležila još dramatičniji pad pod vođstvom milijardera Bidzine Ivanišvilija. Od zarobljene države, gruzijsko društvo sada klizi ka potpunom autoritarizmu. Gruzijske vlasti uvode represivne mere protiv civilnog društva, medija i opozicionih lidera, teško narušavajući demokratske procese. Osmoro opozicionih figura osuđeno je na 7–8 meseci zatvora i zabranjeno im je obavljanje javnih funkcija naredne dve godine. Šestoro je trenutno u zatvoru, dok je dvoje pomilovala predsednica Gruzije. Još jedan opozicionar suočava se sa krivičnim postupkom koji bi mogao da rezultira kaznom do 15 godina zatvora. Nakon parlamentarnih izbora 26. oktobra 2024. Gruzija je potonula u duboku političku krizu. Rasprostranjena kršenja ljudskih prava postala su nova norma.

Kada je reč o Turskoj, stanje demokratske degradacije najbolje ilustruje najnovija vest o podizanju optužnice kojom se traži 2.000 godina zatvora za glavnog Erdoganovog političkog protivnika, aktuelnog gradonačelnika Istanbula, Ekrema Imamoglua. Ovakvi događaji naterali su Evropsku komisiju da zaključi kako je „pravosuđe delovalo selektivno, ciljajući opozicione figure i štiteći vladajući režim. Ova dinamika baca senku na nepristrasnost sudskih postupaka i obara poverenje javnosti u pravni sistem na istorijski najniži nivo“.

U slučaju Bosne i Hercegovine, izgleda da je Evropska komisija izgubila diplomatsko strpljenje i počela da koristi znatno oštriji jezik. U ovogodišnjem izveštaju navodi se da „upravljanje zemljom nazaduje. Svi nivoi vlasti pokazuju znake zarobljene države“. Nadalje, izveštaj iznosi tešku ocenu da su „politički autoriteti podbacili u borbi protiv široko rasprostranjene korupcije i aktivno sprečavali napredak, što je dovelo do dugoročne stagnacije i sve jasnijih znakova zarobljene države“. Kao da to nije dovoljno, izveštaj ide i korak dalje, optužujući političku scenu BiH za kriminalizaciju „političkih, pravnih i ekonomskih sistema“ i političko zarobljavanje institucija vladavine prava.

Postoje mnogi načini da se razvrstaju zemlje koje teže članstvu u EU. Od ove godine imaćemo i jednu novu podelu: zemlje koje jesu zarobljene države i zemlje koje to nisu.

Srbija, koja je nekada bila „lider regiona“ na evropskom putu, sada je „lider zarobljene države“ u regionu. Kada je pre više od deset godina Vučić preuzeo vlast, jedno od njegovih glavnih obećanja bilo je ubrzano članstvo u EU. Tada je izjavio: „Ne krijemo da je naš cilj članstvo Srbije u EU do 2020. godine i mi ćemo taj zadatak ispuniti.“

Danas, na kraju svog mandata i na pragu izlaska iz politike, Vučić Srbiji ne ostavlja članstvo u EU, već zarobljenu državu. Srbija, koja je nekada bila „front-runner“ regiona za članstvo, sada je „front-runner“ zarobljene države. To je njegovo pravo nasleđe.