DW – Andrija Lazarević: Karta za izgubljeni grad

Andrija Lazarević
Foto: DW

Izvor: DW ( Tekst je izvorno preuzet)

U okviru DW-projekta „Generacija 99“ mladi studenti novinarstva iz Beograda, Novog Sada i Prištine imali su priliku da se upoznaju, da razgovaraju i da nešto zajedno urade u Mitrovici. Ovo su utisci Andrije Lazarevića.

Strah – jedino osećanje koje me vezivalo za Prištinu i generalno za područje Kosova i Metohije južno od Ibra. Putovanje sa DW bila je idealna prilika da bolje upoznam svoje vršnjake Albance i razumem kakva je situacija zapravo.

Kako smo se približavali administrativnom prelazu Merdare osećanje uzbuđenosti se pojačavalo. Tužno je što taj deo Kosmeta vidim tek sada, iako sam rođen ovde. Do Prištine nam je trebalo manje od 50 minuta. Osećanja su se smenjivala. Posmatrao sam albanske kuće i tražio razlike u svemu, od toga koliko prozora imaju, do toga kako im izgledaju dvorišta, prodavnice…

Prilika da se bolje upoznamo

Konačno smo stigli u Prištinu. Prvi utisak je bio da je grad previše svetao, da li je to bilo zbog novogodišnje dekoracije ili nečega drugog, nisam siguran. Obilazeći grad, shvatio sam da se u skoro svakom kamenu čuva prošlost predratne Prištine. Od fakulteta do biblioteke, preko Hrama Hrista Spasa koji se nalazi u samom centru, a koji kod Albanaca izaziva podeljena mišljenja.

Gradom su šetali mladi ljudi, a osećanje napetosti bilo je prisutno sve manje. Usledio je i moj prvi kontakt s mladim Albancima. Zajedno smo prošli ubrzani kurs mobilnog novinarstva i razmenili mišljenja o aktuelnoj situaciji. Njihov pristup u startu mi se nije dopao. Njihovi argumenti bili su prilično kontradiktorni: s jedne strane pozivali su na mir, dok su sa druge iznosili statističke podatke prolivanja krvi na Kosovu i Metohiji 1999. godine.

Delimično razumem tu njihovu potrebu. U svest svakog od nas uklesana je priča naših roditelja i rođaka koja je uticala na formiranje našeg mišljenja. Zbog grešaka Albanaca u prošlosti, nikada nisam pomislio „svi Albanci su loši“, već sam ta dva dana provedena u Prištini sebi dao priliku da ih bolje upoznam. Uverio sam se da su i oni učinili isto.

Poželeo sam mir, ništa više

Pored Prištine, imali smo priliku da upoznamo i Južnu Mitrovicu, grad koji od severnog dela razdvaja čuveni most na Ibru. Usledio je i sastanak sa zamenikom gradonačelnika i kratka debata sa akcentom na povratak u prošlost. Nakon toga, podeljeni u timove uradili smo intervjue i primenili stečeno znanje iz mobilnog novinarstva.

Za mene najznačajniji deo ove posete, svakako je bila poseta severu, taj trenutak prelaska sa jedne na drugu, „našu“ stranu mosta bio je preplavljen različitim osećanjima. Na kraju dana ispunjenog različitim sadržajima, jako umorni stigli smo u hotel. Ponovo okupljeni, sumirali smo svoje utiske.

Svi smo za ta dva dana iz korena promenili svoja mišljenja. Na pitanje šta je prvo što ću uraditi kad stignem iz Prištine, odgovorio sam: „Sutra ću svojoj porodici, prijateljima ispričati potpuno drugu priču od one kakvom je zamišljaju“. Tako je i bilo.

Poželeo sam da svetlost koju sam pomenuo na početku, bude simbol najsvetlije budućnosti, da priče o miru više ne budu puke političke priče, nego naša realnost. Zapravo sam poželeo samo mir, ništa više.

Tekst studenta novinarstva Andrije Lazarevića deo je serijala u okviru projekta „Generacija 99″. Narednih dana DW objaviće i ostale tekstove sa utiscima studenata iz Beograda, Novog Sada i Prištine.

Povezani članci:

Generacija 99: Sasvim običan most u Mitrovici

DW – Liza Sadiku: Suviše smo mladi da bismo mrzeli

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.