Srbija danas ima gotovo upola manje goveda nego pre tri decenije, dok je broj svinja sa više od četiri miliona pao na oko 2,4 miliona. Profesor Miladin Ševarlić uzroke dugoročnog pada stočnog fonda vidi u posledicama tranzicije i privatizacije, gašenju domaće industrije, problemima porodičnih gazdinstava i ekonomskoj neisplativosti proizvodnje. „Nalazimo se u središnjoj fazi agrobiznis armagedona”, ocenjuje sagovornik Insajdera.
Srbija je 1996. godine imala više od 1,3 miliona goveda. Danas ih ima oko 699.000. Za tri decenije, broj goveda praktično je prepolovljen. U istom periodu, stočni fond svinja smanjen je sa više od 4,3 miliona na oko 2,4 miliona grla, dok je broj živine pao sa gotovo 23 na 14,5 miliona.
Šta se dogodilo sa srpskim stočarstvom i zašto sve manje domaćinstava odlučuje da se bavi proizvodnjom mesa i mleka?
Dok se Srbija suočava sa padom broja grla stoke, poslednji podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je na kraju 2025. godine u zemlji bilo oko 699.000 goveda, što je za 17,3 odsto manje od proseka u prethodnih deset godina.
U istom poređenju, broj svinja manji je za 13,9 odsto, ovaca za 1,5, a živine za 7,3 odsto. Iako je prošle godine broj svinja blago porastao, dok je broj goveda ostao na približno istom nivou, dugoročni trend smanjenja stočnog fonda i dalje je izražen.
Samo dve godine ranije, 2023. godine, Srbija je zabeležila posebno veliki međugodišnji pad – broj goveda bio je manji za 9,3 odsto, a svinja za čak 19,7 odsto u odnosu na 2022. godinu. Pitanje je, zato, šta stoji iza dugoročnog smanjenja stočnog fonda i da li domaće stočarstvo može da obezbedi dovoljno mesa i mleka za domaće tržište.
Najveći pad broja grla tokom tranzicije
Profesor Miladin Ševarlić kaže da je najveći pad ukupnog broja stoke nastao tokom perioda tranzicije, kada su velika društvena, državna i, kako navodi, „paradržavna” poljoprivredna gazdinstva privatizovana.
„Novi vlasnici su, uglavnom, smatrali da im smetaju samo radnici u stočarstvu i stoka. Otpuštali su radnike čim su preuzeli te kombinate, pogotovo stručnjake, smatrajući ih neproizvodnim”, rekao je Ševarlić.
Kako je dodao, novi vlasnici zadržavali su fizikalce, traktoriste i kombajnere, dok su i njih, prema njegovim rečima, povremeno angažovali sezonski, po ugovorima o delu – „Prestali su da kupuju mehanizaciju, nabavljaju je na lizing i onda povećavaju troškove proizvodnje, a ne plaćaju amortizaciju”, navodi Ševarlić.
Ševarlić objašnjava da je stočarstvo radno intenzivna delatnost, jer zahteva neprekidan nadzor i rad tokom cele nedelje – „U stočarstvu treba najmanje četiri smene zbog dežurstava i 24-časovnog nadgledanja. Imate dva puta mužu, najmanje dva puta hranjenje, radi se i subotom i nedeljom i praznikom i tako dalje. Potrebne su četiri smene radnika. I to je eliminisano”.
Kao drugi razlog za smanjenje stočnog fonda, on navodi, kako kaže, „opštu tendenciju uništavanja najvećeg broja stoke kod porodičnih poljoprivrednih gazdinstava”.
„Eliminišu se porodična poljoprivredna gazdinstva kao nekonkurentna i tržišno nekonkurentna, a zapostavlja se multifunkcionalnost porodičnih gazdinstava. Zapostavlja se demografski faktor, prisustvo na područjima”, navodi sagovornik Insajdera.
Ševarlić kaže da je poslednjih godina prisutna masovna prodaja krava zbog, kako ocenjuje, katastrofalno niske otkupne cene mleka. Ukazao je i na problem nedostatka radne snage i nezainteresovanost mlađih generacija za stočarstvo. Kao jedan od ranijih problema navodi i, kako kaže, uništavanje seoskih utrina, koje su služile za zajedničku ispašu stoke.
„To je preuzeto, privatizovano, svašta je rađeno, uništeno, i više vi nemate gde da čuvate stoku”, kaže Ševarlić.
Ukazuje i na visoka ulaganja neophodna za obnovu stočnog fonda, navodeći da samo kupovina teleta danas košta najmanje 500 evra – „Danas, da biste kupili tele, treba da date najmanje 500 evra. Ako ga tovite ili gajite da bude priplodna junica i krava, treba vam najmanje godinu i po dana. To su ulaganja bez ikakvog pokrića”, kaže Ševarlić.
Dodaje da je, ukoliko se tele kupuje za tov, pitanje da li je takva proizvodnja uopšte isplativa zbog visokih cena hrane. Govoreći o mogućim drugačijim modelima ishrane stoke, Ševarlić je naveo primer Slovenije, za koju kaže da je promovisala proizvodnju „senenog mleka, senenog mesa i senenog sira”.
„Dakle, ne mleko na bazi ishrane krava silažom, zbog nekih negativnih efekata silaže na zdravlje krava, nego samo seno”, kaže Ševarlić.
„Siromaštvo je pokazatelj nepoznavanja ekonomike poljoprivrede”
Govoreći o značaju poljoprivrede, navodi primer američkog ekonomiste Teodora Šulca, dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju 1979. godine.
„Teodor Šulc, američki profesor i doktor, bio je dobitnik Nobelove nagrade za radove iz oblasti ekonomije siromaštva 1979. godine. Znate da nobelovci, prilikom prijema nagrada, izlaze za govornicu da se obrate sa par rečenica. On je izašao, aplauz se još nije stišao, i rekao je samo jednu rečenicu. Posle nje je odmah odstupio od mikrofona i sišao. Mislili su da se uvredio zato što aplauz nije utihnuo. Kad su pregledali snimak, videli su da je rekao samo jednu rečenicu: „Siromaštvo je pokazatelj nepoznavanja ekonomike poljoprivrede””, kaže Ševarlić.
„Nijedna zemlja nije siromašna zato što je agrarna”, dodaje on.
Ševarlić, govoreći o značaju znanja i razvoja domaće poljoprivrede, navodi primer Holandije – „Holandija sada ima, verujem, preko 120 milijardi evra izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda”, rekao je.
„Kad uništite semensku proizvodnju, uništili ste razvoj poljoprivredne proizvodnje”
Kao jedan od problema Srbije navodi i uništavanje domaće semenske industrije i matičnih stada u stočarstvu, zbog čega se, kako kaže, sada uvoze priplodna grla.
„Mi smo uništili našu semensku industriju, uništili smo naša matična stada u stočarstvu i sada moramo da uvozimo i priplodne koze i priplodne junice, ovce i sve ostalo. A to je najskuplje”, kaže Ševarlić.
Dodaje da pojedini bikovi u svetu dostižu cenu u milionskoj vrednosti u evrima.
„Kad uništite semensku proizvodnju i uništite matična stada, onda ste praktično uništili razvoj sopstvene poljoprivredne proizvodnje”, zaključuje Ševarlić.
Ševarlić kao još jedan problem navodi način na koji se, prema njegovim rečima, kreiraju mere podsticaja u poljoprivredi – „Mi donosimo mere podsticaja samo za farmerski sektor, znači za primarnu poljoprivrednu proizvodnju, da tako kažem – ratarstvo, voćarstvo, vinogradarstvo, stočarstvo. A ne donosimo mere za podsticaj predfarmerskog i postfarmerskog sektora”.
Kako objašnjava, poljoprivreda, odnosno agrobiznis, ima tri segmenta – predfarmerski, farmerski i postfarmerski sektor – „Ne možete imati održivu i konkurentnu poljoprivredu ako nemate predfarmerski sektor koji je održiv i konkurentan i nemate postfarmerski sektor koji je održiv i konkurentan”.
Kao primer predfarmerskog sektora, on navodi proizvodnju semena, sadnog materijala i priplodnih grla, ali i proizvodnju hemijskih sredstava, mineralnih đubriva, pesticida i poljoprivredne mehanizacije. Ševarlić kao primer zapostavljanja predfarmerskog sektora navodi i „propast domaće industrije poljoprivredne mehanizacije”.
„Nalazimo se u središnjoj fazi agrobiznis armagedona”
Ševarlić smatra da je, osim predfarmerskog, uništen i veliki deo postfarmerskog sektora, odnosno prehrambene industrije – „Uništili smo u postfarmerskom sektoru prehrambenu industriju. Šećerane smo ugasili. Prodali smo prvo tri šećerane za tri evra”, kaže Ševarlić.
Kako navodi, deo šećerana koje su kasnije privatizovane nije nastavio proizvodnju. Sličan proces, prema njegovim rečima, dogodio se i sa proizvođačima voćnih sokova. Ševarlić ocenjuje da je stanje u srpskom agraru „prilično crno i sumorno”, a trenutnu situaciju opisuje izrazom: „Nalazimo se u središnjoj fazi agrobiznis armagedona”.
Kako će suša uticati na cene poljoprivrednih proizvoda i šta očekuje poljoprivrednike?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
