Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.
U našem dosadašem dijalogu pokušavao sam da od svog uvaženog sagovornika dobijem odgovor na pitanje: koja su to prava srpske manjinske zajednice na Kosovu koja su apsolutna, tj. ničim uslovljena?
Na samom početku ove rubrike, pitao sam kolegu Ljepaju ima li ikoga od prištinskih intelektualaca, ako već nema političara, ko bi se založio da Srbi na Severu Kosova dobiju autonomiju. Iz odgovora mog sagovornika proizašlo je da niko među albanskim intelektualcima ili političarima tako nešto ne želi.
To je nužno nametnulo pitanje – koja onda manjinska prava, po mišljenju intelektualne Prištine, treba da imaju Srbi na Kosovu? Odgovori kolege Ljepaja upućivali su, najpre, na ideju da ta prava zavise od „katarze“ – kajanja Srba zbog počinjenih zločina nad Albancima, tokom devedesetih. Tu vrstu uslovljavanja sam odbacio kao predmoderni koncept kolektivne krivice, i objasnio da u savremenoj demokratskoj državi ničija prava ne mogu zavisiti od ideološkog (vrednosnog) ili gnoseološkog (saznajnog) stava građana.
Kolega Ljepaja je, onda, napustio koncept „katarze“ i prešao na koncept „reciprociteta“. Meni je taj koncept, međutim, jednako kao i koncept „katarze“, izgledao potpuno predmoderan, da ne kažem varvarski. Građani iz manjinskih zajednica, valjda, imaju neka prava nezavisno od toga kako se njihova matična država odnosi prema svojim manjinama. Štaviše, ako bi se taj princip doslovno primenio, to bi značilo pravdanje osvete nad nedužnima – Jevreji bi, na osnovu toga, imali pravo da tokom Drugog svetskog rata sa „svojim“ Nemcima rade isto što su nacisti radili s Jevrejima: da ih trpaju u logore i dopuštaju da iz njih izađu samo kroz dimnjak.
U svom poslednjem odgovoru kolega Ljepaja ipak priznaje da „ljudska i građanska prava Srba na Kosovu sigurno ne zavise od tog reciprociteta“, i da su „poštovanje ljudskih i građanskih prava obaveza svake demokratske države. Tu nema reciprociteta!“. To mišljenje smatram valjanim korakom u dobrom smeru. Sada bi moj uvaženi sagovornik možda konačno mogao i da napiše koja manjinska prava, po njegovom mišljenju, pripadaju Srbima na Kosovu, nezavisno od reciprociteta.
Problem je upravo u tome što zvaničnici Prištine – uz aplaudiranje albanskih intelektualaca s Kosova – neće Srbima da daju ništa što ne moraju, ništa što ih, prethodno, stranci nisu naterali da daju. Prištinski političari i intelektualci bi da se igraju države, ne shvatajući da je država nešto više od zastave ili diplomatskog priznanja. Država podrazumeva prihvatanje određenih normi, najpre u javnosti (civilnom društvu), a onda i u državnom aparatu.
Problem „države Kosovo“ upravo je u tome što ni javnost, ni aparat, neće ili nisu u stanju da prihvate neke elementarne norme moderne društvenosti – a ničim uslovljena prava etničke manjine u njenom su samom vrhu. Dozvolite da Vas podsetim, reciprocitet može da postoji u odnosima dve države, ali, reciprocitet ne može da postoji u odnosima između države i sopstvene manjinske zajednice.
Ako Albanci s Kosova hoće stvarno da naprave državu, prvo što moraju da urade jeste da se odreknu tribalne logike kolektivne krivice i „reciprociteta“ (osvete). Oni ne smeju „svoje“ Srbe da tretiraju kao taoce, već ih moraju priznati i uvažiti kao zajednicu sa specifičnim i apsolutnim pravima. Da pojednostavim, samo kroz manjinska prava Srba – uključiv i moguću autonomiju – Kosovo eventualno može da se uzdigne u rang države. S tipično dijuvijalnim razmišljanjima ili praksom svojih političara i intelektualaca, koje onda stranci moraju da zauzdavaju i upristojavaju, Priština može da bude samo teritorija ili kolonija, nikako ne i suverena država.
Otuda, uvaženi kolega, odgovor na Vaše pitanje o zajedničkim „evropskim integracijama Srbije i Kosova“ za sada ne može da postoji jer Srbija je država, a Kosovo nije. Srbija je država ne zbog vojske i policije, već zato što u njoj postoji autonomna javnost koja zahteva puno pravo i zaštitu etničkih manjina u njoj i koja vrišti do neba kad god nekome iz ovih zajednica zafali vlas sa glave. U političkoj i intelektualnoj Prištini, međutim, takve javnosti jednostavno nema. Zato „Kosovo“ nije i ne može biti država, pa makar ga priznale sve članice Ujedinjenih nacija, uključujući i samu Srbiju.
Dakle, poštovani sagovorniče, vratimo se na početak. Hajde da ponovo probamo s prvim pitanjem – ima li ikoga u Prištini ko se usuđuje i da pomisli da se Srbima da autonomija? I zašto to ne biste bili Vi?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
